January 19, 2023

Omaž Mariji Manojlovi

Omaž Mariji Manojlović

17. januar 2023.

Drenjak na Kopaoniku

Juče su sahranili Mariju. Juče su se desila dva strašna događaja. Dva užasa u istom danu. Prvo sam saznao to za Mariju, a onda, nekako u vreme kad su je sahranjivali, vratio nam se mačor. Vratio se bez jednog oka. Presekao me je vrisak moje gospe sa terase na kojoj je, sa punom zdelom granula i ćasom mleka, svog obožavanog mezimca, Žućka, svakog jutra čekala da se vrati iz noćnih provoda. Januar je šesnaesti bio. Ne lude mačori samo u februaru. Njenom Žućku, kad zov oseti iz nekog od okolnih sela, makar put od našeg planinskog doma do tamo i pet kilometara bio dug, svakoga dana je februar. Problem je što zov ne oseti samo on. Jednom dođe prekecan, drugi put bez parčeta uha, sa ranom na glavi, izgriženog rep… a sada, eto, bez jednog oka. Kad se tuku mačori bolje ne gledati.

Gospa je celi dan zbog Žućka prejecala. Jecala je više nego za Žućkovim tatom pre dve godine, njenim prvim ljubimcem, kad joj se iz „štete“ nije vratio a ja ga sutradan sa druma pokupio i povrh Drenjaka pokopao. Gospa je svoju bol celog dana plakanjem otakala, a ja, grabeći vazduh od užasa u grudima i u krevet kad smo pošli samo na Mariju mislio.

Marije više nema. Do vazduha ni sada, dok ovo pišem, još uvek ne dolazim. Grudi su mi kaišem od čelika obmotane koga zlotvor steže. Hvatam vazduh kao riba na suvom.

Zašto pravim paralelu Marije i mačka gospe mi? Zato što su slični gotovo u svemu. Ponosni, prkosni, samosvojni. Znali su šta hoće. Po cenu povrede drugih (pa i sebe) od cilja nisu odustajali. Istovremeno duše im plemenite, planinske, župske. Mesto rođenja im dele samo brda između Aleksandrovca i Brusa, ona iz vinorodne Župe, on Đerekarac, kako ga je njegov veterinar od milja zvao. Opasni samo prema pripadnicima svoje vrste. Tad su usredsređeni, napadaju, pritiskaju – dok ne isteraju ono što su naumili. Hod im jedino različit. On hoda oprezno, mačeći, visoko podignuta repa da mu svi vide ponos pod repom, ona koračala odsečno, kao da maršira, tankih usana dodatno skupljenih da licu proizvedu mrku odlučnost i upozorenje, „čuvaj me se, jer ja sad prolazim!“ Prevario bi se svako u njihovu ćud da ih vidi izdaleka takve – dok im ne ugleda oči – jer oči im drugačiju pesmu pevaju, oči im, čini ti se, bezizražajne, a istovremeno hipnotišuće; u njima i blagost župe i oštrina planinska, toplina sunca sa napupelih grozdova i vetar visina koji reže, duboka ljubav i ono duboko upozorenje, „čuvaj me se“, jedan pogled za prijatelje, drugi za neprijatelje. Žućku sad ostalo samo jedno oko pa će morati svoju blagost i svoj prkos samo kroz njega da usmerava, a Marijine oči ostale prkosne i zaljubljene u ljude samo na slici i u nama u kojima je trag svoj ostavila na drag ili način od koga se ospice dobijaju, kako kome, svakom prema zasluzi.

Mariju sam upoznao još kad sam predsednikovao Književnom omladinom Kruševca (skraćeno KOK, kako smo ga s ponosom i s razlogom zvali). Ah, beše to pre više od četrdeset godina. Bila je novinar kruševačke „Pobede“ i „Radio Kruševca“. U „Pobedi“ je pokrivala privredne teme, a na „Radio Kruševcu“ vodila emisije i vesti iz kulture. Često je nas KOK-ovce zvala na gostovanje. Mene naročito u svojoj dvočasovnoj, nedeljnoj, kontakt emisiji. Preko nedelje je znala da me uključi u program bez najave. Ja, rukovodilac „računskog centra“ u Pošti (rukovodilac IT-a, za vas ovovremene, da vam bude lakše razumevanje), razrađujem softverski projekat, udubio se, ne znam da li sam u snu ili na javi, u svojoj kancelariji ili u računaru, a ono zvrrrr – Marija, pita me nešto, traži neko mišljenje, ja u magnovanju odgovaram, a ona bez magnovanja, tek posle nekog vremena, kao da se igra, kaže da smo sve vreme u programu. Takva je bila Marija. Puna iznenađenja, ali ne da te povredi, bez obzira koliko ponekad njeno ophođenje, nastup, obraćanje izgledali surovo. Od nje nije bilo odbrane ni zaštite. Istovremeni napadač i branitelj, mač koji se zabada i štit svemoćni koji te pokriva.

Već od prvog našeg upoznavanja postala je moja svojevrsna pi-arka (tako bi se danas reklo), promoterka moje pisane reči, podržavalac, zastupnik, apostol. Da, „apostol“ je prava reč, samo što nema odgovarajućeg, jednoznačnog pojma „apostolu“ u našem današnjem jeziku, tražio sam ga. Možda jedino „glasnik“. Marija se nikako ne bi složila da religijskim terminom „apostol“ okarakterišem njen odnos prema meni. Barem ne do 2010. godine kad smo poslednji put bili u intenzivnoj komunikaciji (telefonom i imejlom). U to vreme nije bila krštena. Detetu iz revolucionarne porodice (voljeni otac joj je bio komunista), zadojenoj idealima jednakosti među ljudima, pravdom i uverenjem da bog tu nema šta da traži, podrazumevalo se da ni „apostoli“ koji šire njegovu reč nemaju šta da traže u njenom svetu.

Od svog školskog druga, Jove, muzičkog urednika na „Radio televiziji Kruševac“ (RTK) čujem da je Marija donela sa sobom dve ikone, kad je jednom prilikom, nakon svog drugog nestanka iz zenice sveta, privremeno bila vaskrsla i svratila u redakciju RTK. Da li se u međuvremenu (posle 2010.) ipak pokrstila, ostala je enigma. Uostalom kao što je enigma i sve što se sa njom dešavalo nakon njenog neočekivanog odlaska iz RTK 2002. godine i preseljenja u rodni Aleksandrovac, u kome je dobila mesto upravnik „Kulturnog centra“, tačnije, nakon njenog preranog penzionisanja dve godine kasnije i prvog nestajanja sa radara svesaznanja. Kad su videli popove na sahrani i da je iz kapele voze u crkvu na opelo, pitalo se to i onih desetak njenih bivših kolega i poštovalaca, jadna i sramotna šačica za takvu veličinu od novinara kakva je Marija bila. Marija enigma je bila i ostala, ali samo jednim delom, ne i onim koji je meni otvorila te 2009. a naročito 2010. godine – period u kome je, barem za mene, rešila bila ponovo da vaskrsne – jer ni ja je od Aleksandrovca, kad sam joj bio gost na književnoj večeri u „Kulturnom centru“, nisam video niti se sa njom slušao niti išta o njoj čuo.

Prevrnuo sam sve imejlove komunikacije sa njom 2009. i 2010. U 2009. behu samo dva mejla, ali puno razgovora telefonom, ali je zato 2010. prepunila i njeno i moje sanduče pismima.

Trajalo je to naše književno-novinarsko dodirivanje sve do 5. aprila 2010. godine kad sam primio njen poslednji mejl, a onda, najednom muk, tišina, uznemirujuća nirvana bez zvuka i oblika. Stigla su mi, doduše bila još dva mejla kasnije, poslata sa njenog naloga, ali ih nije pisala Marija, nego očigledno virus, koji joj je zaposeo računar pa slao poruke svima iz njenog adresara. Ko zna šta joj je taj virus uradio. Strašna mi je i pomisao da joj je sve sa računara pobrisao, jer po običaju većine ljudi (i tada i danas!), kopije onog što je radila i prikupljala verovatno nije sačuvala. Upozorio sam je mejlom na viruse, ali odgovor nisam dobio. Pokušavao sam da joj šaljem mejlove i preko onog njenog zaraženog naloga i preko naloga sa kojih mi je pre toga pisala. Pitao sam je šta joj se desilo, ima li problema, treba li joj pomoć. Pokušavao sam preko telefonskog imenika da joj nađem broj, koristio poznanstva u Telekomu, ali uzalud. Na broju sa koga me je poslednji put zvala javila se neka nova stanarka i kazala da ne zna nikakvu Mariju i da verovatno tražim nekog od prethodnih stanara koji su se odselili. Davio sam s njom i svog druga, Jovu, kao i druge zaposlene na RTK, ali o Mariji, od njenog odlaska iz RTK, slabo da je iko šta znao, ni gde je ni šta je sa njom. Po običaju našem, umesto saznanja, ispredale su se kojekakve priče, izmišljale afere, ispirala su se sa Marijom usta – uostalom kao i uvek kad se neko od poznatih samovoljno udalji iz svakodnevnice, a prokletstvo znatiželje ljudima ne da mira. Nemam nameru sve te gnusnosti koje sam čuo ovde da iznosim, bez obzira ima li ili nema istine u njima, jer nije na meni da sudim i presuđujem, na meni je samo da iznosim svoja sopstvena osećanja i preživljavanja, što i činim.

Zašto bi mi bilo strašno ako je sadržaj Marijinog računara uništio virus? Zato što je pisala knjigu, debelu knjigu o svima sa kojima je intervjue tokom svoje bogate novinarske karijere pravila. I ne samo knjigu, nego je prikupljala materijal i za sajt na Internetu koji je trebalo uskoro da joj zaživi (najavila mi ga je). Tražila je od mene dve moje slike najmanje, za sajt i da ih uvrsti u knjigu. Jova kaže da je posle odlaska iz RTK dolazila i uzimala kasete sa snimcima njenih emisija na radiju. Treba sve to vratiti u RTK, predati kopije muzeju, a njenu knjigu posthumno završiti (ako da bog u koga nije verovala, ili onaj u koga je verovala da rukopis nije uništen). Šteta i za njen sajt, koji nije zaživeo. Mašta u meni je i tad zašumela a i sad šumi da se Marija zato i skrivala tolike godine, jer možda je i na sajtu i u knjizi trebalo da bude nešto što se nekima (ili čak mnogima) ne bi svidelo. Zašto me time mašta razmašuje? Zato što mi je u jednom od mejlova doslovno bila napisala: „I treba da oprostiš onoj Mariji (tad sam bila šuntava) jer je verovala da su svi dobri, lepi, pametni, da se druže bez interesa, da vole kako bi bili voljeni, da su solidarni, da bi jedni za druge učinili sve...“, a onda dodaje, „Piše ti Marija koja i dalje nije krštena,“ kao da tim iskazom stavlja tačku na svoje verovanje u ljude. Apage, satanas! Shvatio sam to kao igru reči, ali da li je bila?

A kako je samo dirljivo počela svoje prvo pismo koje mi je preko imejla poslala! Još i sad se raznežim, sve me neka suzna ganutost obuzme: „Dušo draga,“ da tako je počinjalo njeno prvo pismo. Kada vam je neko rekao tako nešto? Kada vam se obratio sa „dušo draga“? I bila si, Marija, „duša draga“, barem meni si bila i ostala – sad kad te nema, još i više – baš zato što si ostavila prazninu koju je mogla da popuni samo dragost sećanja na tebe. Bila si mi i ostala „duša draga“ bez obzira što si me koliko samo puta naljutila ispaljivanjem mišljenja o nekom ili nečemu (ne i o mom pisanju – o njemu si imala samo hvale), bez obzira što si bila do prepotentnosti (ne i prepotentno) svesna sebe i svojih sposobnosti pa to koristila u svakoj prilici bez pardona, bez ustručavanja sručivala sagovorniku u lice, kako i priliči veličini koja se ne boji da će je nešto ugroziti. Umela si da posečeš, ali i da uzdigneš. Stajalo ti je nekako prirodno da se tako ophodiš prema sagovornicima koji zapravo zaslužuju tvoje takvo ophođenje (i pokudu i hvalu), ali si već sledećeg trenutka, već u sledećoj rečenici znala, posle rasecanja, da ih zaliješ životvornom vodom, oživiš, uzdigneš, posvetliš (ne prosvetliš, jer to moraju sami) i to sa takvim uzletom, da im se svi, koji čuju tvoju reč, dive na onome što su napisali, izgovorili, odglumili.

Svakom bi bila „duša draga“ da si mu kao meni napisala ono što si mi napisala: „Toliko sam se uzbudila što pričam sa tobom.“ Od takve tvoje rečenice i ptica koja ne leti bi poletela i sve za tebe učinila. Takvu te nisam poznavao pre pisama.

Tražila si od mene novi intervju i priliku da se ponovo svim žarom unesem u pisanje, što mi direktorovanje na visokom položaju teško da je dotad dozvoljavalo. Kad si dobila odgovor na prvo svoje pitanje i videla da ti pišem u pola tri noću, jer danju nemam vremena, zaključila si da sam „noćna ptica“. Radovala si se tome jer, eto, ima još nekog osim tebe koji piše do zore. Poslala si mi sliku kruševačke zore da me ganeš i uz sliku dopisala umesto opravdanja: „Ne merim vreme na sate... ja sam penzionerka koja usklađuje posao sa bioritmom. Radim kad mi se ne spava, minimum osam od 24 sata, nekad i neprekidno, nekad od tri, jer je svitanje najlepši deo... sve je mirno, nebo se otkriva na čudesne načine (počela sam od novogodišnje noći to i da fotografišem pa jedan foto kruševačkog svitanja šaljem i tebi)...“ Lepa zora. Razgoni mrak oblaka.

Dvadeset četvrtog februara završavaš mejl rečenicom: „U Kruševcu miriše na proleće. Baš prija.“ Baš je prijala tvoja briga, Marija, da mi približiš Kruševac, jer si dobro znala koliko sam za njega vezan i koliko mi znači. Uostalom, kao i ti, Marija.

Kad sam ti poslao desetak svojih fotografija koje si tražila, uskliknula si, „Baš sam Brane oduševljena što mogu i da te vidim!“ da bi već u sledećoj rečenici napisala nešto zloslutno, što me je preseklo: „Nadam se da ću poživeti onoliko koliko sam planirala da uradim.“

Ipak, poživela je još dvanaest godina nakon toga. Umrla je u snu. Kad je sestrić došao ujutru u Vrnjačku Banju da je obiđe (u Banju se preselila posle drugog svog nestanuća iz sveta ogovaranja), u kući je svirala muzika sa radija. Zatekao je u krevetu. Te noći je bila zaspala da se više među one koji su je povredili ne probudi.

Nije važno šta je Mariju to u snu ugasilo, obdukcija nije potrebna. Ne verujem da je neko ubio da bi je sekli i to dokazali. Dovoljno je što je sama sebe iz našeg života isekla.

Ne umem da objasnim zašto me je Marija poslednjih dana do ovog dana toliko bila zaokupila. Opet sam bio počeo kod drugara i zajedničkih poznanika da se raspitujem za nju. Na susretu generacije iz gimnazije, koji smo prošlog meseca upriličili u kruševačkoj kafani u kojoj se najbolje jede, opet sam „davio“ Jovu sa Marijom. Niko nije znao šta je sa njom i gde je.

Neko će reći, vidi paganina, sad će još da nam prospe kako je slutio njen odlazak, pa će da navede i nekoliko znamena, znake s neba koji su mu to nagoveštavali. Jednom paganin, uvek paganin.

U noći njene smrti probudio me je šištav zvuk koji nalikuje kriku lisice, ne onako metalan, zaista više šišteći i dosta duži, ali je jednako bio prodoran, zapravo dovoljno prodoran da mi se svaka vlas na telu i kosa na glavi nakostreše, a srce zadobuje. Ujutru sam se probudio i osetio da me nešto jako svrbi spreda na levoj butini (je l' da se ovako u detalje opisuju predznaci?). Kad sam skinuo pidžamu video se crveni otok. Ujed pauka. Slično ujedaju i mravi, samo duže svrab traje. Sada je zima, mravi spavaju i većina pauka. Još jedan znamen!

Naravno, nema to veze sa Marijom, niti sam pomislio tako nešto. Ovo pišem čisto da zadovoljim sladokusce, uživaoce nadnaravnog, pagane u duši – sve one koji tvrde da to nisu. Uostalom, zar Žućkov povratak iz švaleracije bez oka nije takođe znak? Predosećaj Marijinog odlaska, šištavi zvuk koji me budi i ujed na butini – tri znamena odjedared – malo li je. Pagani, likujte!

U jednom od poslednjih mejlova, kao uvertiru poslednjeg pitanja intervjua, pisala mi je: „Ponovo čitam tvoje knjige. To već vidiš iz naslova ovog pisamceta. I sasvim su mi drugačije. Nove. Jednako primamljive, a sad i bliže. Valjda to ide s godinama, iskustvom čitanja i razumevanja, tišinom, mirom u kom sam sad sa tvojim tadašnjim mislima i rečenicama. Svejedno – uživam.“ Onda mi postavlja poslednje pitanje intervjua i pravda se: „Pitanje sledeće sam znala još davno, ali navikla da ljude gledam u oči dok razgovaramo o ovim temama (to ja kao novinar) moram da u dopisivanju premošćavam čak i te nevelike pravolinijske putanje koje nas dele. Osim knjiga nalazim razglednice koje ste mi slali da gledam vrh koji osvajate, pa onu iz Amerike, pa ono napisano u TV studiju. Nije mnogo, pomislićeš, ali jeste. Baš jeste.“ Draga Marija. Duša draga.

Ako se desi da je knjiga koju je pisala ipak uništena, žao bi mi bilo da nestane i deo u kome je Marijin intervju sa mnom. Zato, evo, odabrao sam tri njena pitanja i tri moja odgovora iz tog intervjua, uz napomenu da je trebalo još pitanja da mi postavlja – takav je bio dogovor, ali, kao što rekoh, nestala je iz naših života te 2010. godine po drugi put. Ovo poslednje, treće nestajanje ne računam, jer suviše je tragova u svima nama ostavila da bi baš sva i sasvim nestala. Duša draga.

Tri Marijina pitanja iz njenog intervjua sa Branimirom Perićem

21. januar 2010.

Pitanje i odgovor imejlom

Kad čuješ „Kruševac“, šta prvo pomisliš, vidiš ili osetiš?

Šta osećam kad pomislim ili vidim Kruševac? Osećam deo sebe, slatku tugu što ti se razliva grudima, čini te živim, grcavo srećnim, opuštenim kao što jedino dete može da bude opušteno na grudima majke. Kruševac je deo mog tela, od njega je moje tkivo nastalo, ćelije izatkane i sokovi ubrizgani koji me drže uspravnim, prkosnim, nežnim, milosrdnim prema drugima i nemilosrdnim prema sebi. Rodio sam se u njemu, rastao u njemu, udisao njegov vazduh i mirise cvetova sa njegovih livada, lipa, vrtova, lokao vodu sa njegovih izvora, žvakao hleb od žita požnjevenog sa njegovih oranica, samlevenog u njegovim mlinovima, grizao povrće uzgajano na njivama koje ga okružuju, u baštama koje ga dopunjavaju, brstio voće sa komšijskih voćaka, dudova, vinograda, odgrizavao pečenice tovljene u oboru moga dede i oborima okolnih sela, staja, torova, napasane u slobodi na brdovitim pašnjacima, pio mleko iz vimena njegovih krava, opijao se ljubavlju sa usana njegovih devojaka, njihovih dojki, cedio im sokove iz bedara, zanosio se od njihovih i njegovog mirisa, mirisa parkova u njemu i nas u njima, livada, Bagdale, Jastrepca, hladio se vodom Morave, Rasine, Jastrebačkog i Ćelijskog jezera, i sve se to mešalo u meni u hranljivu kašu, životvornu, koja se u retortama prirode pretvarala u moje telo, moj duh, moj karakter, a višak otud isticao u reči, bojio bele stranice mojim uzdasima, osmesima, vapajima, lutanjima, traženjima i nenalaženjima.

Šta osećam kad pomislim na Kruševac? Šta oseća čovek kad se iznenada, podstaknut ko zna čime, možda i ni sa čime, seti neke svoje davne ljubavi? Raspilavi se, razneži, eto, to oseća i mrzi sve koji tog trenutka banu i razveju mu slatke slike.

Duh svoj spisateljski odgajao sam čitajući kao dete najbolje knjige koje su postojale na ovim prostorima u to vreme, knjige koje je štampala „Zora“ Zagreb. Tada, jezik njihov i jezik naš nije se razlikovao, jedino tu i tamo koja reč koja je postojala u njihovom jeziku a u našem nije, što je njihov bio ijekavski, a i što su strana imena pisali u originalu. E, upravo u par od tih reči, koje u našem jeziku nisu postojale, zaljubio sam se i ta ljubav, nesmanjena, traje i danas. Navešću samo dve od njih: „tvar“ i „splin“. Obe su mi se uvukle u dušu, osećao sam ih prosto fizički. „Tvar“ je na našem „materija, supstanca“, ali mnogo poetskije zvuči i mnogo više stane u reči „tvar“ nego kad kažeš suvoparno „materija“, ili, zamisli, „supstanca“. A „splin“, „splin“ u našem jeziku ne postoji. Verovatno ne bi postojao ni u njihovom da ga nisu preuzeli ko zna kada davno u izgovornom obliku iz engleskog, a Englezi iz latinskog, grčkog, sanskrita. Splin na engleskom znači „slezena, jetra“, ali i „potištenost“, „zlovolja“. U hrvatskom znači verovatno isto, nikad o tome nisam razmišljao, ali sam ga u svojoj glavi, u svom srcu preveo i osećao kao nešto bez težine, što ispunjava vazduh u sumrak, noću, prolazi kroz sve stvari, nešto što nije „tvar“, ali uprkos tome blago guši, pritiska grudi laganom tugom, setom, mada i neodređenom, potmulom radošću, onom koju zovem „grcavom“, ako radost uopšte može da bude potmula. Šta osetim kad pomislim na Kruševac? Upravo te dve hrvatske reči, tvar od koje sam sazdan i splin koji udišem umesto vazduha. Sad ti je sve jasno.

24. januar 2010.

Pitanje i odgovor imejlom

Sećaš li se prve knjige koju si pročitao, prvog odlaska u gradsku biblioteku (gde je bila, kako je izgledala, mirisala), jesi li sa nekim podelio te trenutke ili si išao sam?

Biblioteka. Crkva kojoj sam se klanjao. U njoj je živeo jedini bog u koga sam verovao, bog nade, izazova, bog beskraja, nedokučivih prostranstava, uzbuđenja, zanosa, bog paralelnih svetova koji postoje mimo nas i uprkos nama, bog zavođenja i zavedenih, bog svih mogućih i nemogućih boja, zveckanja oružja, Amorovih strela, fijuka, šumova kojekakvih i svakakvih, bog cvrkuta, šaputanja, gugutanja, ali i škrguta, bog nemira, bog spokojstva, milih stvari i onih ružnih, klovnova i zasmejanih, u ljubav zanetih i odljubljenih, bog delirijuma, dalekih putovanja, plavih beskraja, visokih, dubokih, unutar sebe i van sebe, bog spokoja, a pre svega i iznad svega bog mirisa, mirisa hartije, koji opija, zanosi mnogo brže i trajnije nego vino: ko ga se jednom svojski nadiše, nikad se više ne otrezni.

Biblioteka. Moj prvi ulazak u biblioteku. Nikad im nisam oprostio što su to staro, svetlo zdanje srušili i hram knjiga preselili u onu betonsku, sterilnu zgradu, diku socrealizma, u kojoj i danas čamotinja.

Moj prvi ulazak u biblioteku. Bela zgrada na ćošku prekoputa tadašnje apoteke „Kedrović“ (ni za zgradu „Kedrovića“ im nikad neću oprostiti). Lek za telo i lek za dušu jedan prekoputa drugog: stari su na sve mislili. Visoko prizemlje i sprat. Balkoni svuda okolo. Ulazilo se kroz zastakljena vrata na uglu. Gledala su preko spomenika kosovskim junacima, dijagonalno u „Luvr“ (ni za „Luvr“ teško da ću moći da im oprostim). Ogromna aula, visoka. U auli, naspram ulaza, pult za uzimanje knjiga. Pod nogama crni olajni patos – najlepši miris mog detinjstva (u stvari, ja i ne znam da li je pod bio olajan i da li je uopšte bio od patosa, ali grudima tako odgovora da ga pamte). Sasvim u desno, dugačke stepenice vode na galeriju sa knjigama. Galerija je iznad pulta i rekao bih svuda naokolo po obodu aule. Možda sve i nije bilo tako, možda aula nije bila toliko ogromna ni galerija smeštena iznad nje tako visoko, a najmanje sam siguran da je bila „naokolo“. Nije mi zameriti, bio sam mali, a malom detetu se sve čini veliko; posle, kad poraste, teško ga je razuveriti da, dok je drugde negde odrastao, niko tu nije intervenisao i menjao veličine bez njegovog znanja. Bila velika aula ili ne bila, bila visoka galerija ili ne, bio ili ne bio olajisan pod, pa čak i drvene stepenice iznad pulta koje vode na galeriju da li su bile, moj detinji pogled na stvari, koji je uprkos svemu ostao u meni, dozvoljava mi da biblioteku i dalje na taj način vidim i na tome sam mu zahvalan.

Priznajem, u duši mi nije baš neko osećanje da mi je ne znam kako lagodno dok je se sećam. Teško je objasniti otkud takav trun u duši. Ovamo biblioteku doživljavam kao svetilište, a ta prva crkva u koju sam kročio ne donosi mi radost kad pomislim na nju. Pokidale su se niti veze sa prvobitnim sećanjem koje su mogle da doprinesu odgonetanju takvog osećanja. Staro zdanje to sigurno ne zaslužuje. Nismo ni svesni koliko je sećanja u nama i njima pobuđenih osećanja kojima smo izgubili kopču sa prapočetkom. Zato se ovako i čudimo neopravdanom osećanju.

U stvari, kad je to bilo da sam prvi put ušao u biblioteku, zaista ne znam. Vetar godina je oduvao tragove da bih se po njima vratio unazad. Verovatno kad sam bio mali, mnogo mali. Možda čak beba, ili kasnije kad sam prohodao. Mama je bila ta koja me je unutra uvela. Dok nisam prohodao dovozila me je u dečjim kolicima (začudo, njih se sećam, bila su drvena, obojena u belo i plavo kao kredenac; u njima se posle vozio moj brat), a kad sam prohodao, držala me je za ruku, nije smela da me ispušta čak ni kad uđemo u biblioteku, jer sam odraslima bio dosadno znatiželjno dete: stalno sam zastajkivao da nešto pogledam, ispitam, da se sa nečim oduševljavam. Mama je bila član biblioteke i iz nje je uzimala knjige. Bibliotekarke su bile njene drugarice. Igrale su se sa mnom, začikavale me, zabavljale dok mama bira knjige. Možda ih je ona tu i zaposlila. Jer mama je pre mog rođenja bila kadrovik, neko na položaju u Partiji zadužen za nalaženje posla radničkoj klasi. Tuđa sreća. Čast, poštenje i odanost idealima Partije važniji su joj bili od svega; i od života. Zbog toga je njen otac bio inkasanta (čak su i tad postojala manje ponižavajuća i više ponižavajuća radna mesta), naplaćivao je račune za đubre i vodu umesto, kao drugi očevi važnih drugova i drugarica, da je dobio neko, drugu i drugarici primerenije mesto. Glavno da joj niko ne zameri i da daje primer drugima. Moja majka je pripadala vrsti koja je dobrovoljno napustila Raj, u znak saosećanja i nekakve unutrašnje potrebe da se nađe izgnanicima koje je razljućeni Bog iz Edena isterao i na patnje osudio. A deka je bio poslednji predsednik URS-ovih sindikata u Kruševcu (Ujedinjeni radnički savez) pre nego što ih je vlada stare Jugoslavije ukinula (četiri meseca pred nemačku okupaciju), dakle imao je, po partijskim merilima, itekakve zasluge i opravdanja da bude nešto više od inkasanta.

Zaista ne umem da objasnim zašto mi je taj nejasni grč u grudima kad god ugledam u sećanju sebe kako sam prošao kroz zastakljena vrata i zakoračio u hol stare biblioteke. Oslobodio sam ga se tek kad je biblioteka preseljena na prvi sprat ledene zgrade „Doma sindikata“. Staru zgradu sam voleo, a nemam lepih sećanja vezanih za nju; novu sam smatrao sve samo ne lepom, a uživao sam među rafovima knjiga u njoj. Paradoks. Život nam je sastavljen od samih suprotnosti. Verovatno nas ta neusklađenost i pokreće. Paradoks kao gorivna ćelija. Da nije suprotnosti bili bismo biljke, vezani za tle na kome nas je vetar sudbine kao semenke razbacao, čak i manje pokretni od biljaka.

A koja je bila prva knjiga koju sam iz te i takve biblioteke uzeo? Iz dubine sećanja dva prsta podiže slikovnica „Petrica Kerempuh“, prerađeno i za dečji uzrast priređeno, poetsko, kajkavsko i ko zna kakvo sve još ne delo Miroslava Krleže. Taman posla da nije bila na običan jezik prerađena za decu, da je ostala u originalu i sa nazivom kakav joj je Krleža dao, „Balade Petrice Kerempuha“. Balade. Ni kajkavci teško da u njoj mogu šta razumeti, a kamo li deca, jer je Krleža u nju rime slagao skoro izmišljenim jezikom i dijalektom. Kao takvu, kritičarima ništa lakše nije bilo nego da je proglase za vrhunsko delo jugoslovenske književnosti i jedno od najboljih samog Krleže uopšte. Kritičari em ne čitaju dela o kojima pišu, em u razvoju nisu odmakli dalje od deteta, inače ne bi u kritikama hvalili sebe i svoju „filozofsku mudrost“ više nego zlosrećnog autora.

Posle je došla trilogija Josipa Vandota o alpskom pastirčetu, Kekecu, koji sa svojom drugaricom Mojcom i vernim psom uskače iz zgode u zgodu. Naravno i to je delo bilo štampano kao slikovnica, prerađeno i priređeno za predškolski uzrast. Ko da čita tri knjige!

Nakon „Kekeca“, po pitanju knjiga i biblioteke imam rupu u sećanju. Sve dok rupu nisu veličanstveno popunile dve čitalačke dike i ponosa, od naše majke i nas dvojice, brata i mene, do danas najčitanije knjige. Bile su to „Bajke iz celoga sveta“ i „Dolaze nam laste“ Čika Jove Zmaja, obe izdate u biblioteci „Lastavica“, izdavačke kuće „Veselin Masleša“ iz Sarajeva. U to vreme o odgajanju dece u Srbiji brinule su se izdavačke kuće van Srbije. Valjda je tako bilo u celoj Jugoslaviji? Kad smo se mnogo godina kasnije selili iz roditeljskog doma, umalo da se brat i ja ne posvađasmo zbog te dve knjige. Pala je ljutnja, ne mogu da krijem. Ja sam hteo da ponesem sa sobom „Bajke iz celoga sveta“, ali je i brat hteo – da je čita deci, izgovarao se. Hteo je doduše i „Čika Jovu“, ali se za njega nije toliko džapao. Druga se braća svađaju oko imanja, a nas dvojica smo se posvađali oko knjiga. Kao i kod imanja, i ovde su roditelji bili krivi. Roditelji su uvek krivi, i kad od tebe ispadne čovek i kad ispadne nešto što nisu želeli da ispadne. Sve što se kupovalo i unosilo u našu kuću bilo je zajedničko – verovatno pod uticajem Rusa i njihovih kolhoza – a kad je sve zajedničko nije ničije i svako nalazi prvenstva za sebe; eto krvi. Srećom, brat i ja se nismo potukli, jer to bi bio prvi rat registrovan u svetu zbog knjige! Ripli da ne veruje.

Tvrdnja da su „Petrica“ i „Kekec“ bile prve knjige koje su na moje ime uzete iz biblioteke, dolazi otud što se relativno jasno sećam njihove veličine i izgleda korica, mada se za sadržaj u njima to ne bi moglo reći. Dok ovo pišem osećam i sumnju. Nešto se iz daljine buni da se u sećanju grdno varam. Jer otkuda da tako jasno zvuče u meni i da se tako jasno sećam divnih stihova Brane Cvetkovića, „A vi ko ste, dragi goste?“, ili još zvučnijeg odgovora: „Mlad komarac tanka struka, takozvani Zuji Zuka“. Mora da je „Zunzarina palata“ bila moja prva pozajmljena knjiga, jer je nemamo u svojoj biblioteci, ni mama, ni brat ni ja, a ne sećam se da smo je ikad i imali. Ništa me drugo ne asocira na nju osim stihova koje tako jasno pamtim i što najednom osećam silnu potrebu da je ponovo nađem, da je što pre nađem i privijem na grudi, tu dragu, najmiliju knjigu mog detinjstva koju sam (o očaju!) do ovog trenutka, eto, potpuno bio zaboravio. No, zahvaljujući Internetu, evo, nalazim je! „Kreativni centar“, ko bi drugi! Hvala ti „Kreativni centru“ što si je se setio i ponovo, posle „sto godina“ dopustio da i nova deca u njoj uživaju (ako uopšte bude dece koja će u knjigama danas hteti da uživaju pored Interneta – naše blagodeti i naše kôbi). Hvala i Simeonu Marinkoviću što je napravio „Kreativni centar“. Svi mi želimo da i druge oči, naročito oči naše dece vide i u malome dožive ono što smo mi u njihovim godinama doživljavali, ako je moguće i da to dožive na što približniji način. Samo uporni zasluže spomenik, jer su realizovali svoju želju.

Iskreno, ne verujem da sam ijednu od svojih prvih knjiga sâm čitao: ni „Petricu“ ni „Kekeca“, a ni „Zunzarinu palatu“. Čitala mi ih je majka. Valjda njima i nije bila svrha da ih sâm čitam i da se sad sećam njihovog sadržaja posle toliko godina, nego namera majke da me na knjige navikne. Za razliku od njih, sadržaja prvih kupljenih knjiga prilično se sećam: „Bajki iz celoga sveta“ i pesama Čika Jove Zmaja. Ne zato što sam bio veći niti zato što sam ih zaista čitao (i njih mi je najpre čitala majka). Najdublje nam se urezuju reči koje se izgovaraju, kad nam ih drugi govore, mnogo dublje nego kad tekst očima usvajamo. Verovatno je razlog bio i taj što su duže, godinama bile u mojim rukama (majčinim rukama). Ko zna koliko je puta sadržaj tih požutelih stranica iščitavan. Mora da smo i ja i brat bili majci dosadni kao stenice tražeći iznova i iznova da čujemo istu bajku koja nam se svidela. Naročito smo joj se penjali na glavu sa „Zapećkom Ivanjuškom“. Dobro, de, i sa „Baš-Čelikom“, ali je „Baš-čelik“ bila za naš detinji ukus previše dugačka bajka da bismo je sa strpljenjem odslušali do kraja. Majka mora da je zelenela od naših zahteva, ali je sve stojički podnosila. Kad imaš cilj ništa nije dovoljno mukotrpno da bi te odvratilo. Maltretirala je i ona nas. Terala nas je da ponavljamo kao papagaji „Lenjog Gašu“ (valjda da ne bismo bili lenji kao on), a i neke druge poučne pesme nas je terala da učimo napamet. Naročito nam je bila mrska, „Pre i posle jela treba ruke prati…“, kao i svakom detetu što je mrska. Bilo je i drugih sličnih, vaspitnih maltretiranja i dosađivanja. Kad dublje razmislim, mora da se moj brat zato i borio toliko da mu ostanu „Bajke…“ a ne Čika Jova Zmaj.

Prekidam. Neću dalje da kopam po sećanju, jer mi, evo, naviru i drugi stihovi, i druga jednako topla sećanja. Ne, sigurno je bilo i drugih prvih knjiga.

10. mart 2010.

Pitanje i odgovor imejlom

Da lepo misliš, zatim govoriš i sklapaš sve to iz duše u rečenice, u knjige, ili prelivaš drugome u lice... ne može tek tako. Na stranu dar, ali ono što daje neko s kim si naročito voleo da pričaš dok si stasavao jeste nezaobilazno… Ko je tebi pričao najlepše priče? Čiji glas i danas možeš da čuješ?

Pitanje je jednostavno, ali odgovor nije. Jer svi očekuju da kažeš: „Deda mi je pričao priče, ko bi drugi!“, i svi istog časa, u gene nam od davnina još uvuklim se ubeđenjem, već prizovu pred očima onu čuvenu sliku iz čika Jovine pesme: „Uzʼo deda svog unuka, metʼo ga na krilo…“, lepo te vide kako te deda posadio na krilo, i kako se s vremena na vreme unosi u priču i zaboravlja, pa sa tom istom nogom, na kojoj se vrpolji njegov mezimac, pocupkuje: „Puc, ožeži… Nemci na mosʼ, a mi pod mosʼ… saterasmo Turke u buljuke… šljive rodile, a sneg do kolena…“.

Ne, ni jedan od mojih rođenih dedova nije bio taj koji je raspalio moju buduću književničku maštu. Jedan mi je deda živeo daleko, viđao sam ga jednom godišnje, a tad nije bio sposoban da priča, jer je bio od sreće pijan što nas vidi i što smo mu došli i samo je čučao sedeći na petama, gledao u nas i plakao. Od njega mi je ostalo jedino sećanje na miris tek pomuženog i prokuvanog mleka, jedno od onih očajnih sećanja koje nas muči celog života potrebom da isti osećaj ponovimo, ali, na žalost, kao što to uvek biva sa najjačim osećajima koje je naše detinjstvo utisnulo u naše pamćenje bez mogućnosti brisanja – „nikad više, milo moje, nikad više gotovo je“, izumrle su krave koje takvo mleko daju, a ni kruška više ne baca hlad onakav kakav je bacala dok sam pod njom sedeo na visokoj stolici, za takođe visokim stolom, ja maleni švrća i srkutao to mleko nezaboravnog mirisa. „Nikad više, milo moje…“

Drugi deda je pa bio stalno pijan da bi nekad bio dovoljno trezan i mogao da mi priča priče. U to vreme, sve dede su stalno bile pijane, a sve babe prosipale za njima lavore kletvi. Jedino se sećam dve priče koje mi je pričao, jedna je bila o tome kako ga je kraj Morave jurila zmija i kako se spasao bacivši svoju kapu ispred nje, u koju se umotala i prestala da ga juri, a druga je priča bila o tome kako se opet spasao, ali ovoga puta da ne zaglavi preko Albanije: prevario je svog oca i rekao mu da nastavi sa vojskom, očas će ga stići, samo da kupi dva somuna, a čim je zamakao za ćoše, klisnuo je preko prvog plota. Te priče su suviše bile tanke da bi me podstakle na neko iole zanimljivo pisanje. Od njih, zapravo od ove druge, dobio sam jedino potrebu da pokušam da uđem u trag svom, na putu preko Albanije nestalom pradedi. Satima sam na Zejtinliku iščitavao imena poginulih, smrznutih, umrlih od boleščija, gladi, ili na drugi način otrgnutih od sveta živih, u uzaludnom pokušaju da u njima nađem nekog sa pradedinim prezimenom i imenom, Đukić Jeremija. Sem bukvice koju je neki njegov drug doneo mojoj prababi po povratku kući, od mog pradede ništa nije ostalo, a i bukvica se pokrivila bez ispričane priče šta se sa pradedom zapravo zbilo. Možda je prababi priča i ispričana, ali je ona nije prenela svojoj deci, a možda je priča bila škakljiva, naljutila prababu, možda neki moj rođak sad hodi Grčkom, Italijom, Afrikom, ko zna… Gle, a ja rekoh da mi dedine priče nisu književničku maštu raspirivale! Nikad ne reci nikad.

Tako dođosmo i do moje majke. Majka je bila ta koja mi je priče pričala. Od oca nije bilo vajde za te stvari. On je zarađivao za hleba. Majčinog se glasa sećam, normalno. Ali te priče koje mi je ona pričala samo su krivile moja sećanja. Više, zapravo ne znam ni šta su moja istinska, a šta su slike majčinih priča koje su se u njih uselile i izmenile ih. Ne znam da li se to sećam onog što sam stvarno doživeo, ili se sećam onog što mi je majka pričala. Ne mogu da razlučim čija sećanja borave u mojoj glavi, čija osećanja preživljavam dok ih se sećam, svoja ili majčina. To što mi je majka pričala nisu bile priče koje raspaljuju maštu, koje prave od nepismenog pismenog, od dečaka koji ne ume da kaže „r“ pisca kome teku reči a mašte valjaju vode osećanja i pretvaraju ih u siline kazivanja. Bile su to samo priče o detinjstvu, smešnim i ne smešnim događajima, zgodama u kojima sam, naravno, bio glavni akter. Nisu ni imale drugu svrhu doli da spreče zaborav iz tog doba na nas dvoje, mene i moju majku, i još ponekog usput, brata, oca. Uostalom, svi roditelji pričaju deci takve priče, toliko ih puta ponavljaju da deci postaju dosadne, toliko im dojade da prosto beže od roditelja, tetki, strina, baba i deda samo da izbegnu ponovno i ponovno maltretiranje njihovog sećanja. Protiv čijeg se to oni zaborava bore, svog ili sebe u dečijem?

U stvari, tvoje pitanje „ko je tebi pričao najlepše priče“ radije bih izmenio i postavio ga drugačije: „Koje su to ličnosti čije je postojanje i delanje najviše doprinelo da se moja književnička mašta raspali, a sa plamenovima pohrli moć da mi reči vrcaju u visine?“ Mnogo je ljudi koji zaslužuju da ih pomenem tim povodom. Ali dve zvezde sjaje nad svima njima, prate me od detinjstva. Jedna je deda Rade, kome i nije ime Rade, nego Branislav, ali sam to saznao tek kad je umro, kad sam mu video umrlicu pričvršćenu rajsnadlama za tarabe. Drugi je moj teča. Prvi mi je raspalio žeđ za dogodovštinama, avanturama i njemu treba da zahvalim što nikada nisam prestao da budem dete, što sam kao dete neprestano osećao dosadu ako se ne krećem, ako ne putujem, ako se ništa ne dešava, a drugi mi je maštu naučio da se pretače u reči.

Deda Rade je bio muž sestre mog rođenog dede (onog koga je jurila zmija i koji se bekstvom spasao smrti u Albaniji). Bio je zaista deda, star, neobrijan, sede brade i sede kose, naborana lica, ižvakane kože na vratu, pijan stalno kao i sve dede tog vremena – sem kad se sa nama decom igrao, a igrao se svakog dana; tad nije bio ni pijan ni star. Učio nas je svakojakim đavolijama i igrama. Naročito je voleo da se sa nama igra lopova i žandara. Priče nam nije pričao. Nije ni imao potrebe da ih priča. Svaki trenutak s njim bila je priča. Ne moraš da slušaš priče da bi postao pisac. Nisu reči jedine te koje proizvode reči. Proizvode ih i dela. Dela koja raspaljuju maštu i oživljavaju dete u tebi.

Za razliku od deda Radeta, moj teča je bio taj koji je pričao priče. Doduše, on nas je kao decu zabavljao i na drugi način, ali za ovu priliku, važne su njegove priče. Teča je bio zvezda za sebe. Bolje reći, moja najveća zvezda, najsjajnija zvezda moga detinjstva pa i čitavog života. Zvezda bez mana, zvezda koja isijava samo vrline. Od njegovih priča vrtelo mi se u glavi. Kao kad gledaš film koji te upije svog, u koga se zaneseš – satima posle ne može da ga izbrišeš iz glave i oslobodiš. O teči sam napisao roman. Zapravo, u roman pretočio njegove priče. O deda Radetu nisam napisao roman, verovatno ga neću ni napisati. Napisao sam jedino pesmu. U pesmi sam ga uporedio sa Ketsalkoatlom, pernatom zmijom, božanstvom Asteka i Maja, koje nije znalo odakle dolazi ni kuda ide. Poslaću ti je posebno. Roman ćeš, nadam se, uskoro čitati. Nedostaje mi još par glava da ga završim. Samo se bojim da je predugačak. Za decu je predugačak. Voleo bih da ga i deca čitaju, najviše deca. Već ima preko četiri stotine strana. Možda da ga podelim u tomove? Teča to svakako zaslužuje. Njegov život teško da može da stane samo u jednu knjigu. Moj teča Italijan. Ernesto Putinja. Decu privlače samo neobičnosti. Obične stvari su za obične ljude, za odrasle. Deci treba podstrek, podsticaj da porastu, jer rastu kroz maštu, kroz predele koje nisu videli, kroz ljude koje nikad neće sresti, tuđe heroje, tuđe mangupe, tuđe vragolije. Nikad se dete ne može da zadiše toliko od trčanja kao što se zadiše i raskolači oči dok sluša hipnotičke priče svoga teče. Još i ako ima sreće da mu je teča stranac, da mu pričanjem dočarava predele neobične, daleke, koje bujna dečja mašta još dodatno boji… Eh, mašto, Pegaz je suviše obična životinja da bih i ja na njemu leteo. Meni treba nešto jače, luđe, a to luđe teča mi je dao. I racconti di mio zio. La storia eroica. Ernesto Putigna. Ili Ernest, kako su ga svi u Kruševcu zvali. Talijan. Moj teča.

KRAJ

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

10. марта 2010. године.
Питање и одговор путем е-поште

December 28, 2022

Pismo

Zašto ti pišem ne znam
kao ni ti što ne znaš
zašto čekaš moje pisanje

volim li te – ne
bar ne kao ženu
želim li te – ne
ni kao ženu
sanjam li te – ne
čak ni u erotskim snovima
u mislima si mojim – ne
samo kad treba da ti pišem
pa šta je onda po sredi
četvrtak nije

e sve si blesav čujem te kako kažeš
sve sam blesav mislim i sam
jer da nisam ne bih ti pisao
i svaki put jednako uzdisao
nad neprolivenim suzama
nad nepoželjenim željama
nad nesanjanim snovima
nad mislima u kojima nisi

svejedno ću ti pisati

Ovo je deseta pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom).

Čitaj dalje » (Read more »)

December 26, 2022

Jarak

Desilo se iznenada, znaš. Najpre nisam znao šta je probudilo to mučno sećanje u meni i otkud baš ono da mi padne na pamet. Ništa rekoh, glupo je razmišljati. Nikada ne silim mozak na izbacivanje rešenja kada to ne uradi iz prve. Opustim se, dozvolim senima prošlosti i njima izazvanim osećanjima da mi se sami motaju po glavi. Iz takve gužve uvek ispadne odgovor. Kao što ćeš videti i sada se pojavio – ali ne sam od sebe.

Čitao sam Hakslija, „Vrli novi svet“. Upravo sam završavao jedan pasus kada se, podstaknuta Hakslijevim rečima, u meni stala da praćaka misao. Zapravo, nisam siguran da li se desila po završetku ili u toku čitanja pasusa, tek desila se. „Vrištanje beba najednom promeni svoj ton. Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale. Njihova mala tela su se trzala i kočila, udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ Upotrebim li logiku, sled radnji nije mogao da se odigra nikako drugačije nego tako što je izdajnička psiha povezala nekako ovaj detalj iz Hakslijeve knjige sa tobom, i u sumornom bljesku, izbacila sećanje na tebe. Ali kakvo! Sećanje u kojem skičiš, kovitlaš prašinu, pružaš ruke, tupćeš nogama…

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obljubilo nebo. Još neko je sa nama. Njega ne razaznajem. Prešao je preko jarka pre nas i tamo, malo niže, čeka. Miris devojke se raširio za njim, golicav i opor, pomešao se sa šuštanjem svilenih čarapa ispod suknje. (Verovatno je bila devojka. Ili su mi se miris i šuštanje čarapa ubacili iz nekog drugog sećanja.) Ti još uvek stojiš sa druge strane. Ja već prešao, čekam da i ti preskočiš. Gledaš me podsmešljivo, malo nakrenute glave (kokoške tako izvijaju vrat dok strepe šumove). Napućila si usne zajedljiva i cinična (nemaš kvarne zube, a kvarno se smejuljiš). Usne ti se malo rastvaraju, ruke zauzimaju polupodignut stav – pružaju se prema meni. Sličiš mačku spremnom da skoči, možda čak i žabi pred kreket. Ruke ti zamlatarale vazduhom, pištiš i pijučeš. Kobajagi si bespomoćna, strah te „dubine“. „Bilo je nečeg očajničkog, gotovo suludog, u tim oštrim i isprekidanim kricima što su ih ispuštale.“ „Periću, prenesi me!“ Iskrivila si se i zgrčila u zanosu glume. „Njihova mala tela se trzala i kočila; udovi se cimali kao da su vučeni nevidljivim žicama.“ „Periću, prenesi me!“ Sa lica ti se ne skida obešenjački smešak. Zalutali zrak svetla ti pleše po vlažnim zubima (i oblaci znaju da svetle). Ljupka i otužno grozna, mislio sam, magarac – ni Simonac mi nije bio ravan.

Toliko sam te mrzeo tog trenutka da mi se, u punom zadovoljstvu srozavanja, sama od sebe stvorila slika zbivanja sa naše poslednje đačke ekskurzije. Nemoćni kojima uši gore od poniženja imaju neodoljivo potrebu da se dodatno kažnjavaju posezanjem za scenama iz prošlosti u kojima su se bljutavo osećali. Ili nisko.

Sećaš se? (Ali gluposti, kako se možeš setiti – to je bila muška šala, vi za nju niste znale.) Kupili smo u Ljubljani pakovanje prezervativa. Spremni za rodeo raspakovali smo gumu i razvili je da izgleda što ubedljivije kad je Simonac bude napipao u džepu i zbunjen izvukao. (Simonac je bio ludo zagrejan za tebe. Ali, kao i svaki grmalj smotan i trapav, nikako da skupi hrabrost da ti to i kaže – u odsudnom trenutku samo pogne glavu, zacrveni se, pa se brže bolje maša džepa, vadi maramicu i briše nos.) Čak smo mu bili namestili i da u vožnji sedi do tebe.

Na jednoj pauzi neko je gumu neprimetno ubacio Simoncu u džep (onaj odakle vadi maramicu). Dok je autobus tandrkao kroz noć, upaljači su uporno svetleli nad vašim glavama. Nestrpljivi, iščekivali smo trenutak kad će Simonac, uplašen da ti iskaže ljubav, zavući ruku u džep da izvadi maramicu, pa da već jednom zaurlamo i padnemo u ekstazu od smeha i ludila, da ga dovedemo dotle da počne da deli šamare unaokolo, da psuje i sikće, onako prigušeno i sebi u bradu, kako već to samo on ume...

Prošla je ponoć i ništa se nije desilo. Svi su bili razočarani, besni na Simonca, besni i prebesni. Jedino sam ja mudro ćutao. A zar je trebalo da im kažem, zar je trebalo da priznam da sam gumu Simoncu ubacio tako spretno u džep da me je osetio? Zar je trebalo da kažem i da me nije udario a da je mogao, već da me je, odozgo sa stepeništa autobusa, samo pogledao, i to takvim pogledom, da i danas pamtim onu užasnu bol u njegovim vodnjikavih očima? Zar je sve to zaista trebalo reći? Tako sam se glupo bio osećao, glupo kao i u sceni nad jarkom, samo što tada nije bilo Simonca da zuri u mene, umesto Simonca bila si ti, ti koja mi se smešiš ispod oka, prepredeno, malo i podmuklo, smešiš se ne prestajući da skičiš poput praseta u oboru.

„Vriskanje beba najednom promeni svoj ton.“ Iznenada si prestala da cviliš i prešla preko potočića sama. Nije te ništa u tome smetalo, nije te ništa razočaralo, bilo je sasvim logično da te neću preneti. Kažem „bilo“, jer danas više nije, danas ne mogu da shvatim mnoge stvari, ne mogu da shvatim ni svrhu tvog iskanja, ni zadovoljstvo koje si time sebi priuštila. Da se još jednom to desi sigurno bih razumeo, kao što je sigurno i da bih te preneo, a još je sigurnije da te više nikada ne bih spustio. Sećanje je podvala sopstvene duše, podla i pokvarena. Nema ničeg goreg nego kad ti iz prošlosti ispliva takva scena. Ili još gore: nepovezani fragmenti scena. Jedino da plačeš nad njima – da ih se otreseš ne možeš. A i što bi ih se otresao. Zaljubljen sam u svoja sećanja makar i bolna, pa i sećanja na tebe. Zaljubljen sam u sve što nisam, zaljubljen u sve što nemam.

Lepo te vidim, stojiš na ivici jarka. Lomnica. Kišno i tmurno vreme obgrlilo nebo, ali nisam siguran. Sve gledam kao u snu. Ili možda samo tebe i zemlju. Blato. Još neko je sa nama...

KRAJ

Priča je objavljena priča "Jarak" je objavljena u zborniku odabranih radova sa književnog konkursa "Banatsko pero" 2022." Izdavač: Biblioteka "Branko Radičević" sa istoimenim književnim klubom, Žitište, decembar 2022.

Priču su odabrali književnici: Radivoje Šajtinac, dr Slavomir Gvozdenović i Vitomir Teofilović.

August 25, 2022

Ubadači

I ubo me je iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam to možda ja njega ubo? Ne znam. Glavno da mi ga je zabo naglo, pravo među rebra, tako spretno, da sam zastao zapanjen tolikim njegovim iskustvom sa tim, naizgled, neoštrim priborom za jelo.

Začudo, nisam osetio bol, ta bol, ako je i nastala, nije uspela da se izvije i urlikne od opšte boli, jer bolelo me je čitavo telo, izmrcvareno gacanjem po blatu kome se nije video kraj.

Koračam tako (ako se to uopšte može zvati koračanjem), propadam kroz lepljivu smesu, s mukom izvlačim noge. Kiša se obrušila odozgo, misliš kapi se utrkuju, sportisti da su, pljušte po meni i zemlji, trče, poskakuju, odbijaju se od šinjela i strmoglavljuju u kaljugu pod nogama. Sav sam mokar, ali kao da to ne osećam, kao da mi ne remete misli ti mlazevi vode što mi se kotrljaju niz lice, izazivaju u kostima jezu i golicaju poput suza, nesnosno, kao muva kad šeta po usnama, nagone me da podignem ruku, da ih otrem nervoznim trzajem dlana. Sve se slilo u jezivu muziku plača kiše.

Često se mi tako bodemo. Gacam ja po blatu i, kao idem napred, a on, rađa se iz njega, iznenadno; taman da ga primetim, a već mi je zario nož. Ili sam to možda ja iskočio iz blata, a on koračao po njemu – nikada ne uspevam da ocenim. Ako i osetim bol, sve mi se čini da to mene nije zabolelo, da ja to, jednostavno, osećam za njega – njega boli, a ja osećam.

Čim bi me ubo, brzo bi se rasplinuo i stapao sa kaljugom i kišom. Uvek pokušam da ga uhvatim i uvek mi nekako izmakne iz ruku. Gotovo ga ščepam, a on procuri kroz prste kao smrskano jaje, lagano, ljigavo, prvo belance pa žumance, ode ili do zemlje, ili odskoči u stranu i pobegne na neko brdo i odozgo mi se cereka. Psujem ga i vičem, govorim najgore i najcrnje psovke koje mi padaju na pamet, prosto ne mogu da se suzdržim. Njega to još više podstiče, cereka se kao lud, skače po brdu, plazi mi se i pokazuje lakat.

Onda se pojavljuju oni, dole iz šume čiji se obrisi jedva naziru kroz debelu ponjavu kiše. Koračaju nečujno jedan iza drugog, beskrajna kolona njega i mene, kao scena iz sna. Ničemu se više ne čudim. Hodamo u koloni, red on, red ja, sve sami on i ja. Korača kolona duga, dugo, otegnuto, a mi je gledamo. Neobično je jedino što nad njima sunce, a nad nama kiša. Penju se uz kosu susednog brda, opasani teškim redenicima i vojničkim kaiševima. Na glavama im kape, ili šubare, ili pitaj boga šta je, sa nekakvim oznakama, grbovima, i ko zna čime još ne. Vidim im puške i karabine, a za pojasom bombe i duge koljačke noževe, krvave.

Sve se odigrava kao na filmu, ponavlja se neprestano kao beskrajna traka, kao stara ploča na pokvarenom gramofonu. Svako od njih, ili nas, ili kako već hoćete, vadi nož i ubada onog ispred sebe. Uvis šikne gusti mlaz krvi i prska ubadačevo lice. To sve traje trenutak, dok kolona i dalje nemo korača kao da se u njoj ništa ne dešava. Odmah potom doleti roj debelih muva, srebrnasto plavih, zlatasto zelenih i crnih (kako li samo osete mršu?), popadaju po leđima ubodenih i stanu svojim sisaljkama od lepljivog jezika da isušuju obode otvorenih rupa. Liptanje krvi prestane, a na užarenom suncu rane se naglo crvljaju. Dobro vidim odavde, jer i nad nama je u međuvremenu granulo sunce: gamižu crvi, beli i ogromni, uvlače se u rane, izlaze i šetaju okolo kao na paradi. Nakon toga ubadači nanovo potežu kame, ali ovoga puta ne sa namerom da bodu. Njihovim oštrim vrhovima, da ne veruješ, počinju da trebe te puzave ljigavce iz rana, a one, oslobođene odvratne gmizavosti, brzo zarašćuju. I još čestito nisu ni zarasle, ponovo sevnu noževi, blještavi, hitri, nova krv brizne uvis i, eto opet rana, opet crva, opet na paradi. A kolona korača, nezainteresovano, lenjo, bez zaustavljanja. Hodamo on i ja, jedan iza drugog, rekao bi neko da se ne poznajemo.

Svašta, pomislih kad je i zadnji od njih zašao iza brda. Kao da joj je to bio znak, kiša nad nama zaigra svoj novi sablasni ples aveti, dosadna ona, dosadno blato i dosadan ja, zamišljen, a bez misli, toliko udubljen u bezmisao, zamalo da mi promakne prelet jata preko neba.

Lepo jato imam, sve ptica do ptice, jedna lepša od druge, slobodno lepršaju visinama, ništa ih ne sputava, kiša ponajmanje. Ponosim se ja sa svojim jatom. A kako i ne bih. Popnem se na brdo da mu budem bliži i gledam. Vidim trepet krila, kraljevi oblaka, vidim perje, belasanje trbuha. Kao da i sam osećam vetar što oko njih huji ne mogu a da mi u duši ne zaigra, da li od radosti, ili od visine. Jer dole jedva se vidi neki mokri lug, a gore lepo se vide moji golubovi; dole kiša pljušti, gore šume krila; dole sablasti šipražja, gore sjaj sunčanog neba; dole... oh, opet on iz blata! Ili sam možda ja iz njega? Sa ove visine ne vidim dobro, ali vidim dovoljno: u ruci mu sačmarica, nategnuta, mušica na nišanu. Ta neće valjda!?... Ipak hoće... O, ne, ne, ne!... Skačem s drveta, padam na glavu, zabadam se u blato do pojasa, samo mi noge vire, mlataraju besomučno, seku vazduh kao neke džinovske makaze...

Kad sam se iščupao iz zemljane kaše, bilo je već kasno. Od njega ni traga. Video sam olovne golubove kako se strmoglavljuju i glinene vojnike kako ih nemo pozdravljaju. Ili su to bili glineni golubovi, a olovni vojnici? Ne znam. Tek, pošao sam da sa druge strane šume pokupim moje mrtvo jato. Ili se to nanovo pojavio on i odgacao umesto mene? Opet ne znam. Sve mi se pomutilo od tuge ili jada, od bola koji ne osećam, ili bola koji osećam umesto onog koga boli.

Neko od nas dvojice se uskoro vratio. Kiša je prestala. Izašao je iz šume prozirnih očiju, ukočenih. Gegao se. Mogao sam lepo da ga vidim. O ramenu je imao torbu, onu braon, kožnu, komesarsku torbu. Ispod njenog poklopca je nešto virilo, pružalo se naviše i završavalo u njegovim ustima. Setio sam se šta to može da bude, nije bilo teško pogoditi. Znao sam da je to utroba. Znao sam da su to creva mojih glinenih golubova. Znao sam i to da je on tifusar. Preko glave je nosio sivo, konjsko, i od skorašnje kiše još mokro ćebe. Grickao je crevo, dugo ga glodao. Kao kad se jede pečenica pa naiđeš na žilu i zainatiš se, pregrišćeš je makar se udavio. Žvakao je sa začuđujućom mirnoćom, sa upornošću ludaka. Kad bi osetio fekalije u ustima, jednostavno bi sklopio oko špagete palac i kažiprst i uvežbanim pokretom odgurnuo izmet, ili šta je već to bilo, niz crevo nazad u torbu.

Nisam mogao više da izdržim. Smučilo mi se. Kao da se čovek susreće sa utvarama koje se lomataju svetom i po njemu gamižu nesvesne sebe i svoje okoline. Zažmurio sam i tapkajući poput slepca, nasumice krenuo niz brdo. Nekim šestim čulom osećao sam da je to pravi put. Ako sam uopšte šesto čulo i imao.

Usledilo je novo gacanje po kaljuzi, bezglavo propadanje i izvlačenje mokrih nogu na kojima je bilo više blata nego skupa i kostiju i mesa. Moje šljapkanje, kaljugasto, gusto i vodeno, slilo se sa cmizdravim oblacima u otegnuto praćakanje zvukova, suviše monotono da bi i na trenutak moglo da uznemiri čoveka, suviše dosadno da bi ga dovelo u neko drugačije stanje od pospanosti bez misli.

I ko zna dokle bih tako išao u netrag da se ponovo nije pojavio on. Nanovo me je ubo, iznenada, podmuklo, onako kako samo on to može da učini. Stvorio mi se iza leđa, izniknuo iz blata, i ubo, nečujno, prefrigano kao kojot, ubo me je onim tupim kuhinjskim nožem iz „Studentskog parka“. Ili sam možda ja njega ubo? Ne znam. Ne znam ko je od nas dvoje on, ko sam ja, a još manje znam ko smo to mi?

KRAJ

Priča "Ubadači" je prvonagrađena na konkursu ZDF foruma 2022. godine. U avgustu iste godine objavljena je u antologiji ZDF foruma "Trenutak kad je u meni počeo rat".

July 11, 2022

Poslovni sastanak

Bio je to poslovni sastanak kao i svaki drugi. Nebitno o čemu. Mogao je da bude o kupovini firme, pripajanju, zajedničkom poduhvatu, ili bilo kakav sastanak. Rogan je osetio to njegovo podvajanje. Sa jedne strane je bio on koji vodi sastanak ispred svoje grupe, a sa druge strane on koji nije na sastanku, koji se izdvojio iz samog sebe, tačnije – isklijao iz samog sebe.

Ne. Loše je to formulisano.

Sa jedne strane su bili on ispred svog tima koji obrazlaže poslovni predlog i ona ispred svog tima koja zastupa stavove svog tima, a sa druge strane su bili on i ona koji ne učestvuju u poslovnom sastanku.

Kad su ulazili u salu za sastanke, stajale je kraj vrata i dočekivala goste. Rogan je bio medijator. Njegov posao je bio posredovanje, pravio je kontakte, obrazlagao ideju jedne ili druge strane, isticao prednosti i nedostatke ako se krene zajedno, trudio se da oba tima postignu obostranu korist iz dogovora, a i da samog dogovora bude. Spadao je u najbolje medijatore koje je praksa iznedrila – nije bio samo njegov prijatelj.

Imala je usko lice. Iako je skoro uvek slučaj da na takvim licima oči budu velike, njene su bile sitne, ali je iz njih sijala neka vedrina, iskričava, obasjavajuća, kao da su joj oči velike poput onih okatih ljupkih stvorenja prašume koja ti se čine da su sazdana samo od očiju, da na njima samo oči postoje. Dok je pozdravljala goste, beli zubi, kao sa reklama za kalodonte, vlažno su joj se bljeskali i, sa usnama modrim kao da je satima stajala na hladnoći, ne naročito punim, pre tankim (mada ne sasvim), bile savršen sklad očima, kakav često, pojedinačno nespojive stvari, zajedno umeju da daju. Potpomognut belinom zuba i sjajem vlage na njima, osmeh joj nije silazio sa lica. Nabiranje kože u nekoliko paralelnih bora sa strane usana dok se osmehuje, isticalo je njene srednje godine. Poslovni osmeh, onaj koji iskazuje ljubaznost, dobru volju, ali ništa više od toga – ni naklonost, ni izveštačenost, ni odbojnost. Deo te vesele blagosti sigurno se prenosio na učesnike njenih sastanaka i doprinosio njihovoj uspešnosti. Očigledno su je sa razlogom poslali kao vođu tima i na ovaj sastanak.

Dlan joj je pri rukovanju bio topao, stisak damski, ali ga je mekoća dodira tog dlana zatekla. Kao da su ga dotakli jastučići mačijih šapa, ili šapa slične, na šapama hodajuće živuljke, napupeli, mekani, koje živuljki omogućuju nečujnost hoda, tesno prijanjanje za tlo, povijeno prikradanje i nemo fiksiranje plena pred nečujan, munjeviti skok. A opet nije delovala ni malo mačje.

Bila je vižljasta, pre mršava nego ženski puna. Možda je takvom izgledu doprinosila njena laka odeća koja joj je svileno padala i stvarala utisak da su ispod same kosti. Ili sveska, tablet, ili šta je već to bilo u kožnim koricama koje je držala levom rukom visoko podignuto i prislonjeno na nevelike grudi. Istovremeno se desnom rukovala sa gostima i svakog gosta otpraćala u salu otmenim naklonom glave i jednako otmenim pokretom ruke prema stolu.

Njene oči, blistavost zuba, nabori kože oko usana, dodir jastučića dlanova, sve to skupa kao da je pokrenulo to razdvajanje u njemu koje je Rogan primetio. Rogan je bio lisac. Ništa mu nije izmicalo. Uočavao je svaku poru, najsitniji detalj promičućeg predmeta ili dešavanja. Idealni medijator, posrednik, umanjivač razlika. Bili su drugovi još od osnovne škole, ali su ih studije razdvojile: njega odvele u menadžere, a Rogana u medijatore. Svako je našao sebe u svom pozivu. Kao što je on imao šesto čulo za dobar biznis, Rogan je imao šesto čulo da oseti vibracije naspramnih strana među kojima posreduje.

Kao da su jastučići njene mekote povukli tanane, nepoznate niti koje nije ni slutio da ima, a njene oči i blagost njenog osmeha, hipnotizerski delovali na neku skrivenu žlezdu u njemu koju nauka još nije otkrila. Imao je utisak da se mnoštvo tih niti izvlači iz njega, ne samo iz ruku: iz grudi, iz očiju, kose. Kao nevidljivi pipci onih, istovremeno prelepih, i jezu uterujućih meduza, koji samo pod određenim uglom mogu da se vide, onda kad ih prelomljeni zrak sunca pod vodom skrozira. Kretali su se na sve strane, a onda zaokretali prema njoj, izduživali se i pokušavali da je dosegnu. Osetio je i njene pipke, nije mogao da ih ne oseti. Razdvajanje njegovog dlana od njenog povuklo je i njene pipke van. Pipci bez žarulja, pipci koji golicaju, a ipak kožu nadražuju, dlake na vratu i telu podižu.

Vodio je sastanak kao da pipaka nije bilo. I ona je vodila ispred svog tima kao da ni njenih nije bilo. Ništa nije moglo da se primeti, ništa da oseti van njih dvoje. Podvajanje je bilo obostrano. I potpuno. Izdvajanje nematerijalnog od materijalnog. Duše od tela. A nisu umrli. Živi itekako. Više nego živi. Dok je držao slovo ili drugima davao reč, dok je ona držala slovo ili svojima davala reč, pipci su im se tražili, dodirivali, opipavali, obmatali se jedan oko drugog. Nije mu bilo potrebno kao što je uvek činio kad mu srce preskoči da prosipa mudrost, da zadivljuje dosetkama, da golica umnim šalama koje plene, zavode, obezoružavaju. Nije mu bilo potrebno da se pravi više mudar nego što jeste, više učen nego što jeste, više duhom moćan nego što jeste. Jednostavno je ovoga puta iskonski podsticaj bio suvišan, porivu nije bilo potrebno da ubrzava otkucaje, hormoni se nisu pitali. Jer ovo je bilo više od hormona, ovo je bilo vanvremeno, vanprostorno, galaktičko sjedinjavanje, prožimanje maglina, sažimanje zvezda, ponovo se rađao kroz nestajanje, zajedno su se rađali.

Rogana nisi mogao da prevariš. Znao je šta se dešava. Lovio je njihove poglede, mimiku lica, pokrete ruku, iako iz toga ništa nije mogao da otkrije, ali je kroz taj lov osetio, ne hemiju, ne miris hormona, ne želju, nego užasavajuću potrebu koju su njihove niti ispisivale svojim dodirima iznad glava učesnika na sastanku. Dobri Rogan. Nagao se u jednom trenutku prema njemu i šapnuo mu na uvo: „Nemoj. Udata je.“ I odjednom niti više nije bilo. Urušio se svemir. Njihov svemir. Ostao je samo razgovor dva tima bez nadahnuća (izuzev poslovnog). Stvarnost.

Sastanak nije trajao dugo. Ni predugo ni prekratko. Uobičajene dužine. Bio je uspešan. Videlo se to na licima članova obe strane. Ozareni, po dvoje ili u grupama, veselo čavrljajući napuštali su salu. Ona je stajala kraj dovratka, malo ka unutra i pozdravljala na rastanku i njegove i svoje, deleći svakome jednak otmen naklon i jednak osmeh svoje namreškane kože oko uglova usana, i jednaku vlažnu belinu zuba kojim ih je na ulazu pre početka sastanka i dočekivala. Ostao je poslednji da se pozdravi sa njom kakav je red. Kapetani poslednji silaze sa mosta. Rogan je stajao sa druge strane vrata i čekao ga. Prišao joj je, odjednom osećajući olovo u nogama. Kao da je obukao odelo za dubinsko ronjenje i oko gležnjeva i pojasa okačio tegove kako bi hodao po dnu pa na suvom prilazi vodi. S naporom je disao. Vukli su ga teški tegovi. Boce s kiseonikom njegove napetosti nisu imale dovoljan protok vazduha koji mu je bio potreban. Stao je ispred nje. Ni preblizu ni predaleko. Ni jedno ni drugo nije progovaralo. Ni jedno ni drugo nije podizalo ruku u oproštajni pozdrav. Gledao je u ogromni sjaj njenih sitnih očiju. Trenutak nemog stajanja jedno naspram drugog razvlačio se u večnost. Pipaka nije bilo. Nisu bili potrebni. Sve su bili pipci: njihov dah, napor da se iz boce povuče više vazduha, otežale ruke, ukopane noge. A onda su se njene usne otvorile, oči ionako male još više suzile, a istovremeno još jačim sjajem zablistale. „Volim te!“, izašlo je kroz vlagu njenih zuba i modrinu prozeblih usana. Glas nije čuo, čitao joj je sa usana. Glas se i nije čuo. Možda je rekla i „Žedna sam te!“, na isto mu dođe. Nije znao da čita sa usana, ali je sada znao. Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju. Odjednom ronilački tegovi koji su ga držali prikovanog za tlo spadoše mu sa nogu. I oni sa pojasa. Oslobođen stega, odjednom lagan, kao da mu se i ronilačko odelo napuni vazduhom, vazduh ga je vukao iz tame dubine ka suncu na površini, površini koja je ona. Prišao joj je i obuhvati je rukama oko struka. Dok su mu prsti napipavali njena rebra, zaronio je ponovo, ovoga puta u njene usne. Nevidljive niti ponovo izmileše. Više nisu imale potrebe da se ispipavaju. Nalazile su se nepogrešivo. Ponovo je klijao iz sebe. I ona je klijala. Rogan je znao šta će se desiti. Niti im se spletoše u tkanje i njih dvoje se pretvoriše u kokon. Usne joj više nisu bile modre, nisu bile ni tanke. Sastanak je bio uspešan.

KRAJ

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

Priča je objavljena u Almanahu br. 1 "Nove poetike" iz Beograda

Ovo su mišljenja nekih od čitalaca:

"Neobična priča sa neobičnim obrtom. Do poslednjeg trenutka ste u neizvesnosti kako će se završiti poslovni sastanak. Ne liči na uobičajene poslovne sastanke, a opet ono što pokreće učesnike ovog sastanka dešava se i na drugim sastancima, ali se misli skrivaju."

"Nije triler, a ima obrt trilera."

"Još jedna odlična priča. Kratka i slatka."

Ово су мишљења неких од читалаца:

NARUČIVANJE KNJIGA slanjem mejla izdavaču: suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem ovog obrasca:

January 19, 2023