 |
Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3
|
 |
| Fugovanje predsoblja |
Tako
je to kad se na vreme ne fuguje
Posle dvadeset pet i
kusur godina od kako postavih pločice u predsoblju letnjeg nam doma, konačno mi
„dođe“ da pločice isfugujem. Moja gospa reč nije rekla za to vreme (a i šta bi
joj vredelo). Zna ona da ja po kući, svaki posao koji počnem, na kraju i
završim. Jesʼ da to bude „kad mi dođe“, ali ga završim. Gunđala ne
gunđala, zanovetala ne zanovetala, to joj je. Tako jednom u stanu u Beogradu,
rasklimatala se stolica na kojoj sedim. Nije to do mene što sedam kao
da „skačem s neba“, niti što se na stolici vrtim dok jedem. Do
stolice je, a i do druge je bilo kad sam onu već rasklimatanu zamenio zdravom.
Zdravost treće stolice ipak nije imalo smisla da proveravam. Kupio sam drveni
čekić i lepak za drvo pa udri po stolicama – da ih naučim pameti. Lupao sam ih
sve dok se nisu rastavile na sastavne delove. Posle su, bogme, tako
rastavljene, više od četiri godine, kao loši đaci, boravile u ćošku iza
otomana, „dok mi nije došlo“ da ih ponovo sastavim. (Ako moju gospu pitate,
reći će vam da je do tog mog „dok mi nije došlo“ prošlo skoro deset godina, ali
ne verujte joj – žene su sklone da preteruju.) Srećom, lepak za drvo se nije
osušio.
Da je predsoblje moglo da se rastavi na delove i da je, toliko godina
koliko je čekalo na fugovanje, stajalo iza otomana, bar ne bi mojoj gospi bilo
pred očima pa ne bi svaki put kad kroči u njega kuvala (u sebi, jer ne sme
naglas: opasan sam ja 😁).
Koliko su žene
osvetoljubiva bića, videlo se uskoro. Čak i kad vam se svesno ne svete, onaj
odozgo, koji je sa njima u dosluhu, uradi to umesto njih (đavo naravno, gde će
bog da se sa ženama petlja: kakva bi to božja sramota bila da kao bog nadrlja).
Siđe ti on (đavo) odozgo, iza mojih leđa izvadi tefter i poče da sabira: „Da
vidimo, šta smo imali: dvadeset i pet godina crvenjenja kad joj neko dođe,
godinama nakupljana prljavština između pločica na podu, paukovi i ostala
mnogonoga gamad iza vertikalnih pločica… Ovde oduzmem, ovde dodam…
Ovamʼ te onamʼ te, idi mi dođi mi, to mu dođe tačno…“ Taman što sam
klečeći prvo izusisavao sve razmake između pločica na podu i kanale između onih
vertikalnih i zidova, i (opet klečeći) vlastoprsno i vlastošakno ispopunjavao
fugomalom fugne (što ruka odradi, to ni jednoj alatki tako ne uspeva😁), a onda (opet klečeći) sve to vlastošakno,
vlažnom krpom više puta prešao, i do upale zglobova na prstima i šakama trljao,
napred-nazad, levo-desno dok nisam dobio predsoblje kao da je sad, ovog časa
novo završeno – sve se blista, sjaji, da ga oližeš od miline. Moja ti gospa
(umesto da se do ujutru divi i celiva mi namučene ruke), zagleda se u moj
ponos, šaka mi delo, i reče: „A kad si sve to tako lepo odradio, mogao bi i
zidove da okrečiš?“ (Pazi: „odradio“! Kako je ženi lako bilo šta da kaže! A
pojma nema šta sve treba da se uradi do tog krečenja!) „Šta smo ono imali…“,
začuh ponovo glas onog njenog, odozgo. Ajdʼ suprotstavi joj se ako smeš!
„Da, draga! Bilo bi zaista dobro i da se okreči!“, potvrđujem glasno, a u sebi
dodajem: „Uzmi ti pa kreči, bip-bip-bip, da vidiš kako je to lepo da se radi
posle onolikog trljanja!“ – opsovao bih glasno da sam od onih što psuju (i da
smem). Uzeh vazduh i otfunjah se do svog kutka i ormana u kome držim alatke i
materijal za ovakve slučajeve. Moje tantalove muke krenuše tek tad.
Držeći alat spreman u
ruci, pogledah po zidovima, a gde god mi pogled pade, videh pukotine i
neravnine. Šta ću, kud ću, odložih alata pa nazad u svoj kutak, funj do
računara. Kopaj po internetu, čitaj, gledaj poučne filmove kako se krpe rupe na
zidovima i plafonu, kako se kreči...
Najzad, naoružan
znanjem, sa zašiljenim alatom, krenuh da stružem rupe, onako kako su me preko
interneta čike naučile. Šrafcigerom „na ve“ bušim pukotine.
Stigoh do futera
vrata, a tamo – kuku majko! Gde god zabodoh šrafciger – krater, gde god povukoh
vrhom šrafcigera – otpade zid. Tako ti je to kad ti majstori rade bez nadzora.
Nije džaba nadzorni organ najvažniji organ investitora. Ako ti nadzorni organ ne
dahće za vratom, ako te za uši neprestano ne vuče i po potrebi ne tucka… Još ne
sretoh majstora koji ne bi bez nadzora makar iz nehata nešto isfušario. Ovaj,
koji je malterisao posle nameštanja štoka od vrata, ne da je isfušerisao, sto
mu ga majke majčine, nego, umesto razmak između vrata i cigle da popuni
pur-penom, ili bar dozida malterom – u rupe ubutavao zgužvane
džakove od cementa pa preko njih direktno malterisao – nije ni čudo što je zid
ovako pukao. E, tu vala više nisam mogao da se uzdržim. Pretvorih se u kočijaša
pa sve ono što nisam smeo ženi, istresoh kroz psovke onima koji su zidali i zid
malterisali. Naravno, naplatih se usput i ženi (kao zidare psujem). Na žalost,
od psovki mi ne bi lakše.
Tu mukama nije bio
kraj. Kad završih popravku krpeža, zid je izgledao ko švalerske gaće – sav
šaren. O tome da sam se krpeći od vrućine sav bio istopio, neću ni da pričam –
toliko se nijedan od onih što kreče nije oznojio (noć je bila pala i morao sam
da držim zatvorena vrata da mi noćni leteći objekti ne bi, privučeni svetlom,
uletali unutra).
Čike sa interneta
rekoše da treba, posle krpljenja pukotina, gletovane površine da se išmirglaju.
Je l'? A jeste li probali vi to nekad da uradite, majku vam naučenjačku?! Džaba
maska protiv kovida-19, džaba usisivač koji na maksimumu usisava. Izašao sam iz
predsoblja napolje da se istresem, belji od sneška belića. Više sam tog sata
pobeleo nego za svih svojih godina.
Čikama sa interneta to
nije bilo dosta. Kažu, uzmi sad vlažnu krpu pa sve zidove prebriši. Brišem ja,
a ne smem da uzdišem (da ne udahnem preveliku dozu belog). Kad završih. još
mokriji nego što sam bio pre toga, slušam dalje čike, vele: sad ide prajmer,
kako se ne bi posle krečenja videla na svetlu gletovana mesta. Tu već nisam
psovao – prajmerovanje je bilo manje zamorno od ostalog posla, iako me je i ono
znojem orosilo.
Ostavih te noći da se
zidovi suše, jer čike kažu da prajmeru treba najmanje šest sati za to. Ujutru
reših da ih više ne slušam, nego da čitam uputstvo sa kante od boje za krečenje
(jer ono što su čike rekle, činilo mi se blesavo). Zamutih boju sa vodom u
razmeri kako na kanti piše, a kad pređoh zidove prvom rukom, shvatih da je i to
što na kanti piše blesavo. Ne slušajte ni čike ni šta na tarabama piše, nego
stičite iskustvo sami – pravilo je neprikosnoveno kad su krečeće stvari u
pitanju. U svakom drugom slučaju uči se na tuđem iskustvu. Nauka je nastala
kroz eksperimente. Probaš ovu pozu, probaš onu. Smućkaš malo ovako, malo
čvršće. Kad osetiš da treba, ti prorediš.
Kad sad pogledam kako
se beli, vredelo je četiri dana bipovanja.
KRAJ
© Branimir
Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili
celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog
imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta,
(2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i
objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i
objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje
autorskih prava.
