Mile Bogeski

 

Smrt nije kraj

– Poslednji pozdrav prijatelju –

 

Da li ste znali ovog čoveka? Ime mu je Mile Bogeski. Bio je naš sugrađanin. Tih, smirena pogleda, zagledan u daljinu kao da traži odgovore i lepotu u beskraju. Naočari na nosu, cigara u rukama (iako nije smeo da puši prkosio je sebi). Mozak mu je radio trista na sat. Jedino po toj cigari si mogao da vidiš da mu je duh sve drugo samo ne smiren. U dubinama šahovske igre tražio je odgovor, u umetnosti starih majstora lepotu izražaja. Takav oduvek, još od onog doba kad ga je šahovska igra kao mlado momče ponela. Kruna njegovog umeća je bila 1974. godine kad je sa trojicom prilepskih šahista osvojio državno prvenstvo Makedonije za šahovski klub „Crni bor“ iz Prilepa. Pobedili su daleko iskusnije klubove iz zemlje, što im je omogućilo da u Poreču igraju u kupu "Maršala Tita" na saveznom nivou.

Nakon šaha počeo je da osvaja kupove i na polju jezika. Vrsni šahista postao je vrsni literata. Jednakom strašću kao kad je povlačio figure, bacio se na prevođenje sa latinskog. Zahvaljujući Bogeskom najveći pisci komedija i hroničari Rimske imperije i Romejskog carstva (Vizantije) progovorili su makedonski i srpski, a stihovi latinskih i vizantijskih velikana u prepevu Bogeskog još bolje su zazvučali na našem jeziku. Poeta šahovske table premetnuo se u velemajstora poezije. Tomovi i tomovi njegovih prevoda i prepeva objavljivani su u Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj. Niko od njega nije bolje pretočio na naš jezik Epigrame Marcijala, Plautove komedije Menemi, Škrtica i Trgovac, kao i Terencijeve komedije Devojka sa Androsa, Evnuh, Svekrva i Braća.

Upoznao sam ga u Turskoj 2018. Ne znam zašto, naš prvi susret je bio takav da sam se pred tim čovekom osećao mali. Ulivao je strahopoštovanje svojom pojavom. Njegov nemi, zabludeli pogled u daljinu terao je na ćutanje. Bojao sam se da ga ne prekinem u smišljanju šahovskog poteza koji će naredan povući u igri sa nevidljivim protivnikom, a još više da mu ne poremetim nadahnuće dok prepevava kakav novi latinski stih. Siguran sam da i sad tamo gore smišlja kako će nekog sveca da matira ili mu život učini ugodnijim prevodom najboljih latinskih majstora reči. „Pragu nebesa i podzemlja, zdravo, u isto vreme i zbogom! Ovog dana podižem poslednju nogu iz svoje domovine.“ Limen superum imferumque, salve, simul atque vale; Hunc hodie postremum extollo mea domo patria pedem. (Прагу горен и долен, здраво и, во исто време, збогум! Оваа нога денеска за последен пат ја ставам во татковиот ми дом. – preveo na makedonski: Mile Bogeski)

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Pisano 11.02.2024. Drenjak (Brzeće), Kopaonik

---

 

Смртта не е крај

– Последен поздрав на пријателот –

Дали го познавате овој човек? Неговото име беше Миле Богески. Тој беше наш сосед. Мирен, со смирен поглед, загледан во далечината како да бара одговори и убавина во бескрајот. Очила на носот, цигара во раката (иако не смееше да пуши, си пркосеше себеси).. Единствено по таа цигара можевте да видите дека духот не му беше мирен. Во длабините на шаховската игра, бараше одговор, во уметноста на старите мајстори израз на убавината. Таков од секогаш, уште од тогаш кога се заљуби во шаховската игра како младо момче. Круната на неговата вештина беше триумфот во Македонија кога со тројца прилепски шахисти станаа републички прваци и учествуваа на сојузниот натпревар за куп на „Маршал Тито“. По шахот, почна да освојува купови и на јазичното поле. Врвен шахист стана врвен литерат. Со иста страст како кога поместуваше фигури, се посвети на преведувањето од латински. Благодарение на Богески, најголемите писатели на комедијата и хроничарите на Римската империја и Римското царство (Византија) зборуваа македонски и српски, а стиховите на латинските и византиски великани во превод на Богески уште подобро звучеа на нашиот јазик. Поетот на шаховската табла се претвори во голем мајстор на поезијата. Томови и томови на неговите преводи и препеви беа објавувани во Македонија и Црна Гора. Никој не го претвори подобро нашиот јазик во Епиграмите на Марцијал, комедиите на Плаут: Менехми, Скржавец и Трговецот, како и комедиите на Теренције: Девојката од Андрос, Евнухот, Суетниот и Браќата и огромниот број на преводи во едицијата „Монумента Монтенегрина „ во Црна Гора.

Го запознав во Турција 2018 година. Не знам зошто, нашето прво среќавање беше такво што се осетив мал. Страв и почит влеваше со неговата појава. Неговото немо, изгубено гледање во далечината нè натера на молчење. Се плашев да го прекинам додека размислуваше за шаховски потез кој ќе го направи во играта со невидливиот противник, и уште повеќе да не му го прекинам вдахновението додека го преведуваше некој нов латински стих. Сигурен сум дека и сега таму горе размислува како да матира некој светец или да го направи животот поудобен со преводот на најдобрите латински мајстори на зборот. „Прагот на небото и подземјето, здраво и збогум! На овој ден го подигнувам последниот мој чекор од мојата домовина.“ Лимен суперум имферумqуе, салве, симул атqуе вале; Хунц ходие постремум еxтолло меа домо патриа педем. (Прагот на горното и долното, здраво и, истовремено, збогум! На овој ден го ставам последниот мој чекор во мојата татковина. - преведено на македонски: Миле Богески)

КРАЈ

© 2024 Бранимир Периќ

Напишано на 11.02.2024. година, Дрењак (Брзеќе), Копаоник

Са српског на македонски превеле Ана Богеска

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i prevodioca i postavljanje m linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Jesenje lišće već opalo je

 

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

 

Jesenje lišće već opalo je

 

Danas još topliji dan nego juče. Jedva naterah dragu svoju da se u brda krenemo. Zna me: opet ću izmisliti neku stazu „kojom normalni ljudi ne idu“. Eto je, puhće za mnom ko parnjača (psihički, uglavnom). Ja sam mala, ne znaš koliki je to za mene napor, nikad mi ne veruješ, nemam dugačke noge kao ti, uvek me prevariš, nikad ne bude staza koju si obećao, ja budala uvek ti poverujem… I sve tako u krug. A kad se vratimo, srećna što je išla.

Jesen već skinula prirodi letnju garderobu, privremeno je odeva u šarene haljine i požuruje da se spremi, da se sasvim svuče i gola utone u zimski san. Nepokošena trava požutela (ona pokošena i neće). Paprat još pre deset dana dobila boju gvožđa koje druguje s vlagom. Jedino se lišće na pojedinim drvetima zlati, a na bagremovima bledo-zeleni ko da je tek olistalo. Kad staza po kojoj hodimo zađe pod grane, sag nam lisnati pod nogama šušti. Juče je i mraz štipao, ali nije bilo slane. Pravi raj za pečurke: nema livade ni šume a da ih nema – onih kasnih, jesenjih. Puše se nadule, prosto te mame da ih obereš, na šnitove isečeš i staviš u tavu. Sunčanice vape za pohovanjem, a otrovne bi lepotom htele da te prevare…

Da nije sve kraćih dana pa da se čovek raduje ovoj blagodeti.

 

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Objavljeno u Zbornik pesama i priča o prirodi "Čas u prirodi“, izdavač Centar za kulturu "Vračar" u ime Udruženja "Zdrave navike", Beograd, 2023, str. 76

Balkanac

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

BALKANAC

i krenuh, ja niko
iz balkanskih prašina
psovki i gorčina
u slobodu u slobodu
 
kad tamo
sunce iz dragulja vrca
kipovi bogu, kipovi ocu
ukočeni kipovi
a sloboda a sloboda
 
blješte hoteli, lepršaju toalete
sjaj bina, muzika violina
potoci pića, jela i žena
al' sloboda al' sloboda
 
dođavola sve
vraćam se nazad
 
na granici, iz voza
srce i ja zamalo ne iskočismo
da izljubimo trobojku
i kravu našu na livadi
jer sloboda jer sloboda
 
džabe što sjaje daljine
blješte visine
i dozivaju violine
džabe
kad sloboda kad sloboda
 
Balkan je ovo, brate
Balkan prašina
psovki i gorčina
al' sloboda al' sloboda

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Pesma je objavljena u knjizi "Vidovdanski cvet", Zborniku rodoljubive poezije br. 7, Udruženje potomaka ratnika 1912-1920, Narodna biblioteka "Ilija M Petrović" Požarevac, Požarevac, 2024, str.29-30

 

Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Ilustrovano pomoću veštačke inteligencije Dalle 3

Fugovanje predsoblja

Tako je to kad se na vreme ne fuguje

Posle dvadeset pet i kusur godina od kako postavih pločice u predsoblju letnjeg nam doma, konačno mi „dođe“ da pločice isfugujem. Moja gospa reč nije rekla za to vreme (a i šta bi joj vredelo). Zna ona da ja po kući, svaki posao koji počnem, na kraju i završim. Jesʼ da to bude „kad mi dođe“, ali ga završim. Gunđala ne gunđala, zanovetala ne zanovetala, to joj je. Tako jednom u stanu u Beogradu, rasklimatala se stolica na kojoj sedim. Nije to do mene što sedam kao da „skačem s neba“, niti što se na stolici vrtim dok jedem. Do stolice je, a i do druge je bilo kad sam onu već rasklimatanu zamenio zdravom. Zdravost treće stolice ipak nije imalo smisla da proveravam. Kupio sam drveni čekić i lepak za drvo pa udri po stolicama – da ih naučim pameti. Lupao sam ih sve dok se nisu rastavile na sastavne delove. Posle su, bogme, tako rastavljene, više od četiri godine, kao loši đaci, boravile u ćošku iza otomana, „dok mi nije došlo“ da ih ponovo sastavim. (Ako moju gospu pitate, reći će vam da je do tog mog „dok mi nije došlo“ prošlo skoro deset godina, ali ne verujte joj – žene su sklone da preteruju.) Srećom, lepak za drvo se nije osušio.

Da je predsoblje moglo da se rastavi na delove i da je, toliko godina koliko je čekalo na fugovanje, stajalo iza otomana, bar ne bi mojoj gospi bilo pred očima pa ne bi svaki put kad kroči u njega kuvala (u sebi, jer ne sme naglas: opasan sam ja 😁).

Koliko su žene osvetoljubiva bića, videlo se uskoro. Čak i kad vam se svesno ne svete, onaj odozgo, koji je sa njima u dosluhu, uradi to umesto njih (đavo naravno, gde će bog da se sa ženama petlja: kakva bi to božja sramota bila da kao bog nadrlja). Siđe ti on (đavo) odozgo, iza mojih leđa izvadi tefter i poče da sabira: „Da vidimo, šta smo imali: dvadeset i pet godina crvenjenja kad joj neko dođe, godinama nakupljana prljavština između pločica na podu, paukovi i ostala mnogonoga gamad iza vertikalnih pločica… Ovde oduzmem, ovde dodam… Ovamʼ te onamʼ te, idi mi dođi mi, to mu dođe tačno…“ Taman što sam klečeći prvo izusisavao sve razmake između pločica na podu i kanale između onih vertikalnih i zidova, i (opet klečeći) vlastoprsno i vlastošakno ispopunjavao fugomalom fugne (što ruka odradi, to ni jednoj alatki tako ne uspeva😁), a onda (opet klečeći) sve to vlastošakno, vlažnom krpom više puta prešao, i do upale zglobova na prstima i šakama trljao, napred-nazad, levo-desno dok nisam dobio predsoblje kao da je sad, ovog časa novo završeno – sve se blista, sjaji, da ga oližeš od miline. Moja ti gospa (umesto da se do ujutru divi i celiva mi namučene ruke), zagleda se u moj ponos, šaka mi delo, i reče: „A kad si sve to tako lepo odradio, mogao bi i zidove da okrečiš?“ (Pazi: „odradio“! Kako je ženi lako bilo šta da kaže! A pojma nema šta sve treba da se uradi do tog krečenja!) „Šta smo ono imali…“, začuh ponovo glas onog njenog, odozgo. Ajdʼ suprotstavi joj se ako smeš! „Da, draga! Bilo bi zaista dobro i da se okreči!“, potvrđujem glasno, a u sebi dodajem: „Uzmi ti pa kreči, bip-bip-bip, da vidiš kako je to lepo da se radi posle onolikog trljanja!“ – opsovao bih glasno da sam od onih što psuju (i da smem). Uzeh vazduh i otfunjah se do svog kutka i ormana u kome držim alatke i materijal za ovakve slučajeve. Moje tantalove muke krenuše tek tad.

Držeći alat spreman u ruci, pogledah po zidovima, a gde god mi pogled pade, videh pukotine i neravnine. Šta ću, kud ću, odložih alata pa nazad u svoj kutak, funj do računara. Kopaj po internetu, čitaj, gledaj poučne filmove kako se krpe rupe na zidovima i plafonu, kako se kreči...

Najzad, naoružan znanjem, sa zašiljenim alatom, krenuh da stružem rupe, onako kako su me preko interneta čike naučile. Šrafcigerom „na ve“ bušim pukotine.

Stigoh do futera vrata, a tamo – kuku majko! Gde god zabodoh šrafciger – krater, gde god povukoh vrhom šrafcigera – otpade zid. Tako ti je to kad ti majstori rade bez nadzora. Nije džaba nadzorni organ najvažniji organ investitora. Ako ti nadzorni organ ne dahće za vratom, ako te za uši neprestano ne vuče i po potrebi ne tucka… Još ne sretoh majstora koji ne bi bez nadzora makar iz nehata nešto isfušario. Ovaj, koji je malterisao posle nameštanja štoka od vrata, ne da je isfušerisao, sto mu ga majke majčine, nego, umesto razmak između vrata i cigle da popuni pur-penom, ili bar dozida malterom –  u rupe ubutavao zgužvane džakove od cementa pa preko njih direktno malterisao – nije ni čudo što je zid ovako pukao. E, tu vala više nisam mogao da se uzdržim. Pretvorih se u kočijaša pa sve ono što nisam smeo ženi, istresoh kroz psovke onima koji su zidali i zid malterisali. Naravno, naplatih se usput i ženi (kao zidare psujem). Na žalost, od psovki mi ne bi lakše.

Tu mukama nije bio kraj. Kad završih popravku krpeža, zid je izgledao ko švalerske gaće – sav šaren. O tome da sam se krpeći od vrućine sav bio istopio, neću ni da pričam – toliko se nijedan od onih što kreče nije oznojio (noć je bila pala i morao sam da držim zatvorena vrata da mi noćni leteći objekti ne bi, privučeni svetlom, uletali unutra).

Čike sa interneta rekoše da treba, posle krpljenja pukotina, gletovane površine da se išmirglaju. Je l'? A jeste li probali vi to nekad da uradite, majku vam naučenjačku?! Džaba maska protiv kovida-19, džaba usisivač koji na maksimumu usisava. Izašao sam iz predsoblja napolje da se istresem, belji od sneška belića. Više sam tog sata pobeleo nego za svih svojih godina.

Čikama sa interneta to nije bilo dosta. Kažu, uzmi sad vlažnu krpu pa sve zidove prebriši. Brišem ja, a ne smem da uzdišem (da ne udahnem preveliku dozu belog). Kad završih. još mokriji nego što sam bio pre toga, slušam dalje čike, vele: sad ide prajmer, kako se ne bi posle krečenja videla na svetlu gletovana mesta. Tu već nisam psovao – prajmerovanje je bilo manje zamorno od ostalog posla, iako me je i ono znojem orosilo.

Ostavih te noći da se zidovi suše, jer čike kažu da prajmeru treba najmanje šest sati za to. Ujutru reših da ih više ne slušam, nego da čitam uputstvo sa kante od boje za krečenje (jer ono što su čike rekle, činilo mi se blesavo). Zamutih boju sa vodom u razmeri kako na kanti piše, a kad pređoh zidove prvom rukom, shvatih da je i to što na kanti piše blesavo. Ne slušajte ni čike ni šta na tarabama piše, nego stičite iskustvo sami – pravilo je neprikosnoveno kad su krečeće stvari u pitanju. U svakom drugom slučaju uči se na tuđem iskustvu. Nauka je nastala kroz eksperimente. Probaš ovu pozu, probaš onu. Smućkaš malo ovako, malo čvršće. Kad osetiš da treba, ti prorediš.

Kad sad pogledam kako se beli, vredelo je četiri dana bipovanja.

 

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Humoreska "Tako je to kad se na vreme ne fuguje" objavljena je 10.03.2024. na sajtu KratkePrice.net kao podžanr "komedija apsurda". Tako je to kad se na vreme ne fuguje - Branimir Perić (kratkeprice.net) 

Nana-Meva

 

Ilustrovao Branimir Perić

 

Nana-Meva

Kako stvari nenadano nestaju iz života. Ne ostavljaju za sobom ni najmanju senku. Sećanje na ljude bledi, likovi se gube, vetar vremena ih razvejava, a kad ih se ipak setimo, zaboli što to više nisu jasne slike. 

Nana-Meva! Draga starica koja je mom ocu bila kao majka. Nije od nje ništa ostalo. Možda jedino kosti duboko pod zemljom.

Kuće jedva da joj se sećam. Kroz maglu vidim kujnu sa zemljanim podom. Na sredini je stajao veliki sto.

Kod nje je stanovala neka devojka sa sela. Išla je u učiteljsku školu. Bila je sa mnom dobar prijatelj, onako kako se odrasli prave da su sa mališanom. Verovatno sam joj bio dosadan onako ljubopitljiv i znatiželjan, ali to nije pokazivala. Često me je preslišavala skraćenicama kao OUN, KPJ, AFŽ (ili je to možda za školu vežbala).

Da volim nana-Mevu naučio me otac, jer je i on voleo, iako je prema njemu bila stroga. Nije ga tukla ali se nje jednako bojao kao da jeste, još od dana kad je sa dvanaest godina došao u njihovu kuću da šegrtuje. Brinula se o njemu i štitila ga kao narogušena kvočka koja raširenim krilima brani pile od okoline.

Kad god bih došao u tu plesnjivu kuću, čekala me je toplina i nežnost bake čije je pile napustilo gnezdo. Prijatno mi je bilo kod nje, osećao sam se domaće. Nije mi bilo gadno da se poslužim slatkom, da jedem kiflice koje spremi. Deca se gade od starih baba. Ja nisam bio takvo dete, bio sam pile nana-Mevinog pileta.

Tu su bili i škripavi zvuci violine buduće učiteljice. Na njoj sam samouvereno izvlačio „zadivljujuće“ tonove. Kako li su samo nana-Meva i „učiteljica“ mogle da me slušaju, ne znam? Voleo bih ponovo da uzmem u ruke tu violinu. Sluh ne može da se popravi, ali za osećaj držanja violine u rukama sluh nije potreban. Kao Branko Ćopić kad je na televiziji pokazivao kako je u školi svirao violinu, pritiskao bih jednu žicu, a gudalo vukao po drugoj i bio srećan. Baš sam se raspilavio.

Nana-Meva. Ne mogu punog lika da joj se setim, slika mi beži. Ono što vidim ne znam da li je stvarno, ili je rupe popunilo sećanje koje ne priznaje da se ne seća. Doterana dama, sedokosa, nakarminisana, napuderisana, otmene rukavice, damska crna fes-kapica na glavi sa mrežicom ispred očiju. Oko podlaktice visi crna starinska tašnica. Od kad joj je brat podlegao batinama u zatvoru, crninu nije skidala.

Išla je odsečnim, skoro mladalačkim korakom, kao da nekamo žuri. Kad sam malo porastao i već ređe kod nje odlazio, sretao sam je ispred bašte danas srušenog hotela „Pariz“. Raširene ruke radosno bi me zagrlile. Poljubila bi me obavezno. Nisam voleo da me odrasli ljube, ali sam dečački trpeo zbog onog što sledi. Crna tašna se otvara, skoro svele ruke brčkaju po njoj. „Neka para“ koju mi pruži obično je bila tri puta veći iznos nego što mi drugi daju. Dobra nana-Meva!

Nije plakala (iako su joj suze išle), nije grcala (iako bi ridala od tuge), dok mi je pokazivala po ko zna koji put sobu majstor-Luke, njenog „brace“, rodoljuba, mučenika, koga u zatvoru do smrti prebiše. Pokazivala je njegovo brojno ordenje i lente časti, pohvalnice, zahvalnice, obućarsko majstorsko pismo, diplome i nagrade, krevet na kome je spavao, starinski ormar još uvek pun njegovih odela. Pokazivala mi je i ogledalo sa unutrašnje strane krila. U njemu bi se „braca“, pre nego što krene u grad ogledao. Dugo potom stojimo nana-Meva i ja ispred otvorenog ormana i ćutimo. Mračno je u sobi. Tamninu stvaraju debele zavese navučene preko malih prozora. Nana-Meva čeka da se „braca“ još jednom ogledne. Zatvara ormar tek kad on sa gornje police uzme šešir.

Nana-Meva! Gorda starica koje više nema. Koliko samo takvih dragih bića više nema! Nos habebit humus.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.