Naše more

 

Konačno, posle trideset godina i dva meseca, na našem smo moru u Hrvatskoj. Nozdrve se šire, pluća nadimaju, srce damara; oči ne stižu da obuhvate sve ono što nisu hvatale tolikih godina. Borovi ponovo mirišu, more milo miriše, vazduh miriše, sve miriše onim dragim i nikad zaboravljenim mirisom koji opija, pleni, zanosi, maštu raspaljuje i u avanture poziva. A voda topla, u nozdrve ulazi i štipa, onako drago kako samo Jadran može da te štipa i talasima dodiruje, kao nežni, zaljubljeni, devojački prsti. Kakav spa, kakve kupke, džakuzi, velnes centri, tajlandske masaže… ovo blaženstvo, kad se posle puta baciš u naše more, kad te zagrli, obujmi svog, nijedno drugo more ne može da nadomesti.

Stigli smo juče oko pola šest popodne; pošli oko pola deset ujutru. Lagana, lagodna vožnja. Do Zagreba skoro prazan autoput sa obe strane – kilometrima samo mi na njemu. Tek nakon Zagreba krenula gužva. Oko Rijeke tek. Neki nadobudnik sa tatinim autom, udario u putarski kamionom u tunelu Trsat.

Dok smo se smestili, taman je ostalo toliko vremena da se pola sata iz vode ne izlazi, a kad se izašlo, sledećih pola sata da se suši na toplom vetru, dok se pešači duž obale, istražuje okolina i široko udiše vazduh obale.

Borovi sviraju vetrom iznad moje glave, provlače ga kroz iglice, škrope me mirisom smole, iskusniji od sveštenika s tamjanom. More se sa strane mreška i premišlja da li da se u talase slije, ili da se i dalje dečački, sa vetrom nadjuruje.

Zaboravljam da još od poslednjeg sendviča u podne nisam jeo, zaboravljam da nisam sam i da me neko, isto toliko gladan, u sobi čeka da krenemo na večeru.

Hodam i plačem.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

S Rusom jednom od staza

  

Konačno, posle više od petnaest godina, ponovo pređoh ovu stazu. Trebalo je da dođe Rus iz Sibira pa da mi se takva prilika ukaže. A prilika, kad nekome možeš da pokažeš ono što ti je drago, prilika je muke vredna.

Staza je duga nekih sedam-osam kilometara. Visinska razlika koju treba preći (tačnije uz uspon jezik plaziti i niz drugi se u povratku skotrljati) iznosi oko tri stotine metra. Mačji kašalj za planinare, ali kad u grupi imaš nekog ko svakog časa staje nešto da uslika, da obere koju šljivu, jabuku, kupinu, onda te već posle kilometar-dva noge i kičma opominju da im (nogama i kičmi) i nisi neki prijatelj sa tolikim stajanjem pod ručnom i čekanjem da se sibirske oči i usta nadive našeg zelenila, upiju dovoljno boja, oslade ukusa i kroz kristalno okce mobilnog telefona, Sibircima posle, kad se majčici Rusiji Rus vrati, bar slikom raj ovdašnji dočara. A ni njegova pratilja nije ništa bolja sa zastajkivanjem i uslikavanjem. U stvari, teško da joj i on, takav kakav je, svime zadivljen, može parirati.

Nekog pretpostavljam i mogu prevariti da je ovo napor neizmerni koji samo budala, na trideset stepeni, po suncu sebi priređuje, ali kad vidite po kojim se sve čukama i vrletima lokalni seljaci frezama, traktorima i balirkama za seno veru, a da uspone i nispone pri tom osećaju kao moja draga njenu kaldrmu (za koju se pupčanom vrpcom vezala), svako bi se posramio i glavu pred njima pognuo. Kako da tim istim seljacima objasnim zašto sam se posle pet sati pešačenja jedva dokopao kreveta, a jutros do deset jorgan grlio? Nikako! Mada, razumeju oni nas građane – uveseljavamo ih. Ne kriju smešak dok sa nama razgovaraju i onako nas seljački, sitno potkecavaju. Vala i neka. Zaslužili smo. Ne samo zbog njih, nego zbog sve ove lepote u kojoj retki od nas (i to samo ponekad) znaju (i mogu) da uživaju.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početak ovog teksta na sajtu sa koga je skinu, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

 

Mimoze na Banjici

 

Ljudi, procvetale mimoze kod nas na Banjici! Stiže nam proleće! Jesʼ da je juni na izmaku, i da se juli već sprema u niskom startu, ali proleće je proleće, kad došlo, dobrodošlo, poklonu se u zube ne gleda, posebno ne suncu zubatom kakvo danas provire. Konačno i mi malo da se ogrejemo. U Herceg Novom i Boki mimoze procvetaju još u januaru, a u februaru im u čast već feštu prave. Joj što volim kad hercegnovljanske mažoretkinje izbace one svoje butkice! Umeju i naše Beograđanke, jošte kako. U Beogradu su cure mimoze. Kad one razgolite svoje pliskove, kad zadignu kosice, kad ostanu samo u bratelama, znamo pouzdano da je stiglo to željno iščekivano proleće. Nema lepših cvetova nego kad se u Beogradu raspukne akvarijum – mimoze na sve strane izlažu suncu svoja telašca, sisiće, guziće, nogice, ali se za razliku od hercegnovljanskih ne zatvaraju kad im priđeš. Otvorene su to duše, blagorodne.

„Kakve te mimoze spopale i to u sred Beograda!“, buni se komšija. Dobro, de, komšija, što si na kraj srca. Pusti me da se bar malo zanosim. Možda i nisu mimoze, alʼ se žute ko mimoze. Žuto ti je, ako si zaboravio, boja ljubomore. Zavidim svima onima koje sad sunce greje, zavidim svima pred kojima butkice uveliko već sevaju. Mi smo u duši pagani, komšija, iako smo i pored naših tolikih bogova pristali i Bogu da se klanjamo. A šta je glavna odlika pagana, komšija? Predrasude, dabome. Sujeverje. Crna mačka, merdevine, crveno slovo i tako to. E, pa od tog doba naše pra vere potiče i verovanje u žutu boju. Žuta boja je moja boja. Nije ona samo boja ljubomore, već i boja izazova. Tebe možda izazivaju ove bakute koje se ko golubovi gaćani razmileše na prvi zračak sunca po kvartu, a mene, vidiš, samo žute mimoze. Zato, pusti me, čoveče, da uživam i zamišljam da su ovo zaista mimoze. Vrti ti glavom koliko hoćeš, ali nemoj da me zoveš upomoć ako začuješ festivalsku muziku a iza ćoška solitera ti iskoče razgolićene mažoretkinje. Kuku onda, kuku dabome.

Taman to komšiji rekoh, kad gle, od pijace zaurla razglas. Ječe svi soliteri, tresu im se prozori. Približava se. Komšija i ja izdužismo šije, ali od kontejnera još ne vidimo šta to vrapce razjuruje. U jednom trenutku muzika se smanji. Umesto nje, iz razglas uši probi glas sa ciganskim naglaskom: „Staro gvožđe, stare akumulatore, mašine, lonce, šerpe, sve staro, kupujemo, prodajemo!“

Šta se smeješ?! I mi cigani imamo dušu.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu odakle je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Znamen

 

Šta se ovo dešava, ljudi, kad ni ptice više jaja u gnezdima ne nose, nego ih rasejavaju na sve strane?

Probudih se jutros u uobičajeno vreme da gospu na posao odvezem. Odradih najpre jutarnju gimnastiku, pa priđoh da pritvorim prozor (da ne zebnem). Kad ono, na rashladnoj jedinici klime, pod prozorom, nešto se beli! Mnogo malo za ping-pong lopticu, a i elipsoidno (vanzemaljski brod sigurno nije). Jaje, nema sumnje! Otkud jaje na rashladnoj jedinici? Kako ga vetar i celonoćna kiša ne oboriše?

Manje je bar tri puta od najmanjeg kokošjeg koga nađoh u frižideru. I belje. Da ovo ptice ne slute nešto pa nas jajcima opominju? Psi su cele noći zavijali kao nikad. Životinje to najbolje znaju. (Naročito je uši paralo jedno kevkasto – ranije se nije čulo.) Da ovo nije neki ptičji bunt? Protiv čega? Ne razumem se u jajca, ali za ovoliko jaje jedino golubu, kad ga snese, da se dupe ne pocepa. „Da si ti golub“, rekla bi moja žena, „pocepalo bi ti se i dupe i ono uz dupe kako si trapav: skrckao bi ga pre nego što izađe!“

A da ovo nije u ptičjem svetu ono što mi u ljudskom zovemo abortus? Golubicu ostavio golub? Ili: već ima jedno golupče – sa čim sad da rani i drugo? Ili: ne zna koji joj je golub jaje napravio, pa ne sme od sramote među svoje? Ili je jaje možda kukavičje? Mada ni to ne miriše na dobro. Gnezda se više ne prave, a i ona se napravljena ruše. Sve nam se izokrenulo: kukavica više nema gde, a ni kome jaje da podmesti.

Eto, meni se dva događaja desiše noćas: jaje gde mu mesto nije, i celonoćno, izbezumljeno arlaukanje pasa. A, vama, da li se vama javio kakav znamen?

 

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranicu teksta na ovom sajtu odakle je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

O prokletstvu i razumu

 

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.