Tragovi
Konačno,
tačno posle meseca dana, sunce se ponovo probilo kroz krošnje drveća na
vrhu brda i dodirnulo nam dvore. Izašli smo iz polarnog kruga tame i ponovo
ušli u polarni krug hladnoće. Znalo se to po noći, kad su najednom zablistale
zvezde i dukat od belog zlata zaplovio nebom. Jutro je osvanulo sa minus
jedanaest na našem prozoru, što je značilo da ga je bilo najmanje minus
trinaest u voćnjaku, a dole kraj potoka verovatno i niže.
Mesec
dana ovde sve utone u zimski, mračni san, lednom jezom okovan. Prkose mu jedino
voćke tankih grana – kroz njih sneg samo proveje i zaluda pokušava da se za
nešto uhvati – samo se u rakljama zadržava. Te sreće nisu borovi i jele i
ostalo gorostasno bilje: grane im se svile do tla, pritisnute snegom ničice,
srastaju sa zemljom. Nije ni ostalo drveće bolje sreće: pucaju im grane pod
teškim, višednevnim teretom, lome se, krše sa visina, zarivaju u belinu i iz
nje samo izvrnutim kracima strče – crne se do novog vejanja, ili čekaju
otopljenje da prilegnu.
Zato
srce toliko igra kada sunašcu uspe da krošnje na brdu razgrne i po našoj terasi
izlije svetlinu. Drhti ti sve u grudima od pogleda na taj granjem prepleteni
sjaj. Ne trebaju ti krila da poletiš: tvoji unutrašnji leptirići na sve strane
prhte, drhte grlom, damaraju, uspinju ti se do lica, navlače mu osmeh, milinu,
vrisnuo bi od života. Jedva čekam dan kad će se sunce podići toliko da nam i u
sobu bane.
~
~ ~
Tri
dana je pre toga vejalo kao ludo, a onda je treće noći prestalo. Sneg je bio
dubok do kolena. Veče bez vetra. Mir beskrajni, bez zvuka, čak se ni škripa
snega pod nogama ne čuje: toliko je napadao da škrip obuće potpuno prigušuje.
Da nije šuma planinskog potoka podno našeg voćnjaka, bila bi to prava nirvana.
A i ovako je.
Žuto
ulično svetlo sve obasjava. Kao u san da smo utonuli. Držimo se za ruke dok
koračamo, pa zastanemo i, zaneti, nesvesno se pribijamo jedno uz drugo i ko zna
koliko puta do kraja staze zagrlimo, stegnemo, stegnemo i ljubimo jedno drugom
usne, ne hajući što nam se na hladnoći posle poljubaca mrznu. Bajka. Ušetali
smo u bajku.
~
~ ~
Vraćamo
se prema svetlu. Prebacam ruku preko njenog ramena, a ona me svojom obuhvatila
oko pasa. Stišćem je pod navalom sreće: da je mače koskice bi joj od grcaja
moje dragosti popucale. Ona se od mog stiska topi, koristi ruku kojom me je
obmotala da se uz mene još čvršće privije. Odjednom kao da sam u Peckoj ulici
pre trideset i tri godine. Isto su se ovako odozgo žutela svetla: naša prva
zima od kad smo se uselili u tek završenu kuću. Isto je bila nirvana, beskrajna
tišina. Sneg je nečujno vejao. Velike kao perje pahulje lelujaju pre nego što
se spuste na zemlju ili nama na lice. Ni daška vetra. Ni automobila na ulicama.
Samo mi s rukom u ruci. Ne idemo nikuda. S ciljem koračamo bez cilja. Mladi,
tek uzeti. Najlepša noć naše zajedničke mladosti.
Podsećam
je na to veče i kažem da sam presrećan što me ovaj prizor sada, bez obzira što
ne veje, vraća u tu našu prvu, bračnu, snežnu šetnju. Ona obično, kad budim
uspomene, doda neku svoju, prokomentariše, ubaci fragment svog sećanja, ili
prepravlja moja; začudo, sada ćuti. Ne sećaš se, pitam, zatečen. Zar žensko
koje zna da ti ponovi svaki delić zajedničkog života, prijatnog ili neprijatnog
svejedno, čak i onoga što je onog dana kad te upoznala sanjala, sad takvog
nečega da se ne seća?! Zar se ne sećaš kako smo bili navukli preko očiju
kapuljače naših trokaraca i kako nam je bilo toplo kao da nije bila zima – ja
uporan, navalio, na silu bih da joj sećanje vratim. Ona ćuti. Znači zaista se
ne seća pa ne odgovara da me ne povredi? Prevrćem sve svoje nestašluke tih dana
u svesti i pokušavam bar jednog da se setim, jer samo zbog toga ako je taj dan
prebrisala. Nema nestašluka. Ili se moja savest uortačila sa njenim
prebrisavanjem? A onda mi spasonosna misao vrati radost: žene sve mogu da
zaborave, ali muške nestašluke nikada i do kraj života ti ih nabijaju na nos.
Znači, nije bilo nestašluka! I ženama se dešava da poneko sećanje zaborave,
jednako kao što i muškarcima njihova vetre.
Pade
mi kamen sa srca. Ponovo je privukoh k sebi. Prepričah joj svaki detalj te
nezaboravne sekvence iz filma svog sećanja. Voleo bih da se takvih još ko zna
koliko šetnji ponovi, ko zna koliko istih ovakvih večeri koje na našu prvu
sećaju. Hoćemo li i sutra ovako da prošetamo, pitam. Ona klima glavom i trepće
svojim crnim okama koje pod svetlom ulične lampe sjaje sjajnije od zvezda. Moje
drage zvezdice. Snega nikad nema kad je veliki minus, znam, ali bih voleo da i
sada, kao onda pre trideset i tri godine tiho veje, dodajem. Ponovićemo ovo, je
l' da, ponavljam dosadno kao dosadno dete koje svoju majku po stoti put pita
istu stvar. Biće sigurno i neko veče kad će kao onda lelujati pahulje i lepiti
nam se za zažarena lica.
~
~ ~
Sutradan sam krenuo u brda sam. Jutro
je osvanulo sa debelim minusom. Ali je zato dan bio prozračan. Valjda se i
vetar smrzao od tolikog mraza: celog dana nije pirnuo, ni najvišu granu nije
zanjihao. Dok sam zabadao noge u sneg sunce mi je grejalo leđa, a napred nos
cureo od hladnoće. Moja draga nije pošla – mace ne vole veliki mraz
– ostala je da se greje uz toplu pećku. I bolje što nije: vratila bi se posle
tri koraka. Ni meni se nije išlo po tolikom mrazu, ali mi je dala podstrek sama
pomisao da bi mi se, kada budemo išli zajedno, već kod trećeg koraka od dubokog
snega zamorila. Moram da joj prokrčim put kroz sneg i sledećeg dana ponovo, po
istim stopama da ga utabam kako ne bi propadala, kojom nesrećom iskrivila nogu,
ili se prostrla koliko je duga, a posle bih ja bio kriv što sam je naterao da
krene, plus što bi joj buldožer trebao da je iz snega vadi pa bih i za to bio
kriv. Smejem se bez osmeha zamišljajući tu scenu i grabim uz kosinu. Pružam
kraće korake nego što ih inače pružam, jer je moja draga malena, koraci su joj
kao devojčice, kratki. Skraćujem korak još više kako strmina raste, a kad se
smanjuje pružam ih za pola njenih stopala duže. Izvlačim noge iz smeta i
spuštam ih vertikalno odozgo, a onda rupama ivice brižljivo zaravnjujem da joj
sneg ne bi u gojzerice upadao kad ih bude iz mojih stopa vadila. Dugogodišnje
planinarsko iskustvo. Ali kad su žene u pitanju uzaludno. One i najbrižnijim
pregnućima nađu manu.
~
~ ~
Izađoh
na prvu zaravan. Preda mnom beskrajna belina. Ni naznaka da se iko ovuda skoro
peo. Samo tu i tamo zaravnjeni smetovi, zaobljene ivice nasutog snega duž
poleglog žbunja i u sneg zagnjurene grane trnove ružice i drugog granatog
rastinja. Od mraza šipurci poprimili gnjilu boju, a nepojedene trnjine se crne
isušene vetrom. Idem do stene za arlaukanje. Sinčić bratanice moje male i ja
tako smo nazvali stenu na koju sam ga naučio da se vere, a kad se popne, kao
Tarzan odozgo da arlauče. Poslaću mu njenu fotografiju.
Iza
stene jedva se naziru tragovi neke živuljke. Ovuda je protrčala kad je sneg već
jenjavao. Zaravnio ih vetar. Prvi znaci života u beloj pustinji. Svaka zverka
voli za sobom da ostavi trag po kome će je potomci slediti i pamtiti. Ulaže
svoj napor da bi njima sutra bilo lakše hodanje i uspinjanje.
Nikad
nisam voleo da idem putem po kome je neko već koračao. Biram staze bez otisaka,
bez tragova, da moji budu prvi, da se vide, da se ljudi čude i dive. Kad za
sobom ne ostavljamo trag, kao da nismo živeli. Živi smo jedino ako nas po
tragovima slede. Lakše je ići kad ti neko utaba stazu. Ne mučiš se da je prtiš.
Umesto toga nađi zadovoljstvo u proširivanju utabanih. Pusti ludama kao što sam
ja neka nove prte.
Hiljadu
staza da je ispred mene, ja ću ići između njih. A kad nema ni jedne, kao sada
što ih nema, krčiću ih za onog koga volim. Za najvoljenije se krče najlepše
staze. Ma koliko sneg bio dubok, ma koliko bilo hladno, osećanje sreće što ti
se voljeno biće neće mučiti, dovoljno je da planine pregazim.
~
~ ~
Moje voljeno biće ni sledećeg dana
nije pošlo. Ostala je da kuva pasulj. Ne može sad zaboga da prekine kad je
počela. Šta li će sledećeg dana smisliti već se pitam. Nema veze. Bar ću stazu
bolje da joj utabam. Gazim zato po otiscima svojih peta jer se pobojah da će
joj i moj skraćeni korak biti predugačak, pa će morati da se isteže i s naporom
ukoračuje u moje ugažaje. U povratku sam se juče po istim stopama vraćao, a i
danas ću, da budu što ugaženije i manje oštrih ivica. Brinem ja za svoju dragu
i kad ona misli da ne brinem.
~
~ ~
Na vrhu proplanka novi tragovi
zverinja: debele šape seoskih pasa puštenih sa lanca (ne verujem da su vukovi –
vukovi silaze do ovih visina jedino kad oštre zime predugo traju), a tu su i
sitne, skakućuće, zečje, i kratke, lisičje, što liče na mačje. Jedino ptičjih
nema: za njih je još previše mrazno da po snegu troprste utiskuju. Na ovoj
visini nema tragova ni veverica, još manje puhova, a ni miševi se još nisu iz
rupa svojih kroz sneg probili (mada ih, zajedničke mace našeg naselja, ispod
snega lako pronalaze: svuda oko naselja preoranom zemljom i lišćem sneg
ofarbaše).
~
~ ~
Treći
dan je jednako sunčan, ali za razliku od prva dva, prvi gvir sunca iznad brda
probudio je vetar. Kako je dan odmicao sve više se pojačavao.
Moja
draga stala da se oblači za šetnju. Od žena me odavna više ništa ne čudi. Kad
se muškarcu hoće, njima se neće, a kad njemu ni do čega nije, njima se baš tad
hoće. Hteo ne hteo moradoh i po vetru u šetnju.
Pod
nogama već gacavo dok ne stigosmo do uspona uz brdo. Ovde moju malenu čeka
staza već spremna: tragovi moji za nju u prethodna dva dana utabani. Naravno,
našla im je manu, za razliku od vetra koji joj ne smeta. Kad se zajapuri skine
kapu da rashladi glavu, a kad vetar jače dune navlači je preko ušiju.
Dođosmo
gore i do stene za arlaukanje. Da nije moja ljubljena prestala da gunđa, skočio
bih na stenu i, majmuna, ne Tarzana odozgo izigravao. Okolo se sve šareni od
tragova: toliko ih je da više i ne znam čiji su – sve jedan preko drugog,
ukrštaju se, motaju, prepliću sa mojima od juče. Vidi se da su mi i stope
njušili, tu i tamo se i popiškili. Pseća sorta! Nevaljalci neopevani! Otkud im
samo toliko piše da svaki žbun prskaju. Da, piša su njihovi tragovi. Svako ima
svoj način kako tragove ostavlja i postojanje obeležava. Neki tragovi traju,
drugi ne, neki mirišu, a neki smrde. Putevi postanja i trajanja su raznoliki.
Moji su tragovi napisane reči. Prtim ih i za sebe i za svoju ljubljenu. I za
svoje čitaoce. Takve tragove proleće ne topi. Za razliku od onih u snegu. Dok
se budemo vratili, podno brda će uveliko ojužiti. Koliko će se dugo naši
tragovi na brdu zadržati, znaćemo kad se budemo ponovo peli.
KRAJ
©
Branimir Perić
Tekst može biti
preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje
sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje
linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod
uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe.
Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima
predstavlja kršenje autorskih prava.
