Deljenje prvo
Juče sam se sporečkao sa
jednim svojim prijateljem dopisujući se preko mreže. Nije mi prvi put, a vala
ni poslednji. Jedino što treba imati meru dokle ići u sporečkavanju i sa kim se
sporečkavaš, jer sa prijateljima koji vam nisu bliski, a nisu ni drugovi,
sporečkavaju se samo oni kojima treba pomoć.
Neko će se već uhvatiti za
razlikovanje prijatelja od druga u ovoj mojoj raspravi sa samim sobom; pošto je
pročita, neće odoleti da me ne potkači bar malo – iskoristiće i tu priliku da
istakne svoj ego. Iskreno, volim takvome da čačnem u ego. Uživam u jeci kad mu
ego zabruji, posebno u rečenicama koje sav nadahnut misli „da mi je sručio“.
Ako me jeka njegovog ega dublje dotakne, ako pogodi frekvenciju moje rezonance,
eto mi inspiracije da mu odgovorim i od njegovog i ostalih odgovora izatkam
esej. Uostalom ja i ne krijem da mi je ego veći od Mont Everesta.
Zašto razlikujem prijatelja
od druga? Prosto zato što prijatelj nije isto što i drug. I sa jednim i sa
drugim imaš relativno blizak odnos, možeš da im kažeš šta misliš, šta osećaš,
pri čemu drugu to saopštavaš bez bojazni da će ti u nekoj prilici izvrnuti
reči, zloupotrebiti, pred drugim te njima ismevati, ili se zbog rečenog
naljutiti.
Drugarstvo je dublje od
prijateljstva, odanije, iskrenije. Drug te u svemu razume, podržava, od tebe mu
ne preti opasnost, zna da si do sitnica odan, iskren, zajedno ste rasli,
sazrevali, zajedno školu učili; poverenje i vera su vam dobijali na visini i težini
kako ste se sami izduživali i debljali. Ako ti se neka ženska svidi, drug, bez
obzira što je i sam zainteresovan za nju, prepustiće ti prvenstvo ako si se
prvi izjasnio; pozajmiće ti svoj najdraži duks, rajf za kosu, patike, konzolu
za video igre, jedan krug na bicikli; pozajmiće ti novac i zaboraviti da ti ga
je pozajmio, neće ga neprestano bockati nešto iznutra i podsećati ga da mu
pozajmljeno nisi vratio, jer ćeš mu, zna on, kad tad vratiti, ako ne novcem,
onda nekom vrednom stvari, čak vrednijom od pozajmice; ili uslugom. Drugu
pričinjava zadovoljstvo što ti se u pravom trenutku našao, što se žrtvovao za
tebe; ispunjava ga zadovoljstvom sama pomisao da ćeš zbog njegovog dara biti
srećan.
Kad je prijatelj u pitanju,
tu već mora postojati doza opreza. Prijatelj ti prestaje da bude prijatelj onog
trenutka kad vam se interesi sukobe, bez obzira što vam je odnos dotada bio
isti kao kod drugarstva. Čim se suparništvo, ljubomora jave, gotovo je sa
drugovanjem. Bilo da je to zbog uspešnijeg poslovnog poteza nekog od vas, bilo
što ste bacili oko na istu žensku, bilo što si nagrađen od šefa a on nije, bilo
što je rekao nešto što te kosnulo (a od druga te ne bi kosnulo), bilo zato što
mu žena kljucne nešto protiv tebe i usadi mu crv sumnje (ili tvoja u tebe,
svejedno). Bilo šta u tebi ili njemu može da izazove zavist, nepoverenje, želju
za nadmetanjem.
Drugarstvo, ono pravo,
iskreno, jedino postoji dok smo klinci. Drug u odeljenju, komšija iz kuće do
tvoje, iz tvog ili susednog ulaza, član bande tvoje ulice, zgrade, dečko ili
cura sa kojom na velikom odmoru skačeš preko lastiha, igraš klikere, razmenjuješ
samolepljive sličice, kolega sa folklora, sa hora, iz fudbalskog, karate ili
teniskog kluba, planinarskog podmlatka… svako od njih će ti biti drug, iskren i
odan dok ste klinci, dok vam je odnos bezazlen, dok vam je igra jedina
okupacija, dok vas drugi hrani, odeva… Dok ne uđete u pubertet i postanete
jedan drugom suparnici, jeleni koji se bodu rogovima oko prevlasti za dostup
košutama… Možete i po ulasku u pubertet da budete drugovi, ali se drugarstvo
osipa, sve je manje istinskih drugova, onih koji ni u čemu ne zavide jedan
drugom, spremnih da se za druga posvađaju, žrtvuju, pa i pobiju. Kako godine
idu, drugovi postaju prijatelji, iako ih i dalje zovemo drugovima (ali sve
češće drugarima – jer drugar i prijatelj su sinonimi, različiti nazivi za isti
pojam).
Kad ti je odnos sa drugom
nepromenjen kao kad ste bili klinci, a u duši te počeo da nervira zbog nečega
što mu ne želiš reći kako ga ne bi povredio, da li ste i dalje drugovi? Ako ti
„skine“ žensku iako zna koliko si za nju zagrejan, da li ste i dalje drugovi?
Možda i jeste, ali ako se jedva suzdržiš da mu ne razbiješ nos, ako ne
uzvratiš, onda si zasigurno postao (ili već bio) pičkica u duši, a on loš
čovek.
Svaki odnos između dvoje
(koji nije ljubavni), drugarstvo je samo dotle dok je neisključivo, nesebično,
odano, požrtvovano. Sve drugo, što podrazumeva makar i najblaži vid
tolerancije, nije više drugarstvo već prijateljstvo. Sa drugom se znaš i da
posvađaš, ali ste, kad prođe vrelina, kad para iz vas ispari, opet drugovi,
opet delite čokoladu, iste patike, smejete se istim cakama, imate isti ukus za
muziku, filmove, cure. Sa prijateljem kad se posvađaš, više niste prijatelji.
Mnogo više snage treba za
prijateljstvo nego za drugarstvo. Čim moraš da se siliš da prijatelju zbog
nečega gledaš kroz prste, pređeš preko nečega – to nikako ne može da je
drugarstvo. Zato prijateljstva lako pucaju, a kad puknu ne sastavljaju se;
postajete samo poznanici, kolege na poslu, komšije koje se pozdrave ili ne
pozdrave kad prođu jedan pored drugog.
Prijateljstvo nalikuje
ljubavnom odnosu, liči na brak. Jednom kad se ljubavni odnos poremeti, kad
jedno od ljubavnika, ili bračnih drugova razočara zbog nečeg ili u nečemu onog
drugog, kad ljubav preraste u netrpeljivost, kad je simbioza dalje neodrživa –
pokidana veza se više ne sastavlja, ljubavni odnos prelazi (najčešće) u svoju
suprotnost, kopaju se rovovi, puca iz teškog oružja, gruvaju haubice. Jednako
je tako i sa prijateljstvom. Od prijatelja ne napravi ponovo prijatelja, sem
neiskrenog. Dobiješ u većini slučajeva najljućeg neprijatelja, okorelog
suparnika, nekog od koga moraš da se čuvaš da te iza ćoška ne sačeka njegova
podmetnuta noga, ili batinaš koga je unajmio. Zato se prijateljstvo mora da
neguje. Ne poklonima, naravno, nego iskrenim odnosom, otvorenošću koja ne
ugrožava ni jednog ni drugog; naravno ograničenom, jer samo se lud poverava u
svemu i do kraja nekome – upravo zbog one opasnosti koja može da nastupi ako ti
prijatelj prestane da bude prijatelj, a u braku supružnik prestane da bude bračni
drug. (Doduše, u braku se ne otvaramo do kraja iz drugog razloga – ako nekog
toliko volimo da bi ga naše otvaranje moglo da povredi, na vreme se treba
ugristi za jezik. Međutim, pitanje je koliko je i najdublja ljubav iskrena ako
voleći moramo da mislimo?)
Očigledno prijateljstvo je
skopčano sa gutanjem. Nešto moraš da progutaš što ti zasmeta kod, ili od strane
prijatelja. Takođe moraš i da „cinculiraš“, odmeravaš težinu svojih reči,
rečenica, postupaka. Prijateljstvo mora da se neguje čak i time što mu sve ne
otkrivaš, po cenu da si sebe opteretio grižom savesti. Drugarstva takve žrtve
ne traži, jer je detinje čisto, iskreno i nije zavidno.
Srećni su oni koji su i u
godinama nakon puberteta zadržali bar nekog druga iz detinjstva, ili su bili
takve sreće da stvore nove. Kad životno doba krene da klizi silaznom putanjom,
kad više ne strepimo za posao, kad više nemamo potrebe da se bodemo rogovima
ili džilitamo kao napaljeni pastuvi, „kad ruke toliko onemoćaju da se sablja
preko one stvari više ne da slomiti“, kad možemo da se ispičkaramo samo zbog
izgubljene partije tablića, šaha, ili što neki politički kreten koga
simpatišemo nije istovremeno simpatija i druga, već nam drug ceni i glasa za
onu drugu političku nakazu i lažljivca… prilika je da se ponovo steknu drugovi;
nemamo na čemu više jedan drugom da zavidimo, nemamo potrebe da se nadmećemo,
dokazujemo, u jednakoj smo izvesnosti koja ispred nas ne pokazuje sutra, a iza
nas svetli uspomenama.
Deljenje drugo
Neverovatno lako je
sporečkati se bilo sa kime preko društvenih mreža. Ljudi su slobodniji kad ne
gledaju u lice svog sagovornika. Komunicirajući porukama, čine to kao da sa
druge strane nije živo ljudsko biće, sa svim osećanjima karakterističnim za
ljudsko biće, biće živaca „lakih na obaraču“, istanjenih strahovima usađenim ko
zna kroz koju muku, ili pogubljenih suptilnim dejstvom medija. Kad gledaš
čoveka u lice čitaš mu mimiku, pokrete, čitaš mu iz očiju, svoje reči
prilagođavaš situaciji, biraš ih, odmeravaš, meriš na kantar, mnoge i gutaš.
Suzdržavanje u živoj komunikaciji je pravilo, ne izuzetak. Mnogo je lakše
lajati kad te onaj sa druge strane ne vidi.
Komunikacija preko telefona,
iako onoga sa kojim komuniciraš ne vidiš, ne razlikuje se mnogo od komunikacije
sa sagovornikom sa kojim stojiš, šetaš ili sediš, sa kojim pričaš gledajući se
u oči. Pričanje preko telefona je takođe uživo komunikacija. Jeste da se ne
vidite očima, ali se „gledate“ ušima! Jednako paziš šta ćeš reći, osluškuješ
intonaciju glasa sagovornika, način na koji ti se obraća, loviš mu poštapalice,
uzdahe. Kroz intonaciju i prateće zvukove se čita između redova, kao kad gledaš
film snimljen na jeziku koga dobro poznaješ i istovremeno čitaš titl:
primećuješ sve gde je prevodilac omanuo ili namerno menjao dijalog.
Drugačije je to od onoga kad
pričamo sami sa sobom ispred ogledala. Zapravo, mali broj nas priča sam sa
sobom. Takvo pričanje je rezervisano za skrenute, one koji su se otkačili,
kojima su popustili živci; kao i za glumce kad vežbaju ulogu. Dobro, de, svi
smo mi u živim komunikacijama pomalo glumci, ali za razliku od pravih glumaca
ne pričamo unapred naučeni tekst, već improvizujemo, prilagođavamo ga
situaciji, oblikujemo, smišljamo na licu mesta. Glumci smo jedino u tome što
svesno ili nesvesno krijemo prava ili bar duboka osećanja. Nekad to činimo iz
pijeteta prema sagovorniku, nekad iz sopstvene koristi, skrivenog nauma, ili
što nam je u srži da sebe uzdižemo, hvalimo, predstavljamo kakvi nismo, kakvi
bismo želeli da smo u situaciji koju opisujemo sagovorniku, u koju se sa svom
strašću Narcisa unosimo.
Potrebe da glumimo uglavnom
nema kad se dopisujemo. Zato su pisma – ona negdanja, pisana rukom prijatelja
ili prijateljice, prijatelju ili prijateljici – bila iskrenija od komunikacije
uživo. Nije nam pri pisanju bilo potrebno da glumimo niti da se brzo sakrivamo,
blefiramo, ili povlačimo kao što to činimo u živom razgovoru kad nas protivnik
navuče na tanak led (ili se sami navučemo).
Komunikacija porukama preko
„mreže“ nije komunikacija uživo, već komunikacija sa zadrškom. Niko te ne juri
odmah da pošalješ odgovor. Niko i ne očekuje da ga odmah dobije. Možeš da se
foliraš kako si bio u nekom poslu, drugo nešto radio pa si tek sad video poruku
i na nju odgovaraš; za to vreme možeš natenane da sastaviš savršen odgovor, da
mu ništa ne manjka, da iskazuje upravo tvoje najdublje, pa i najiskrenije
misli; imaš dovoljno vremena da izglancaš rečenice i svoje misli u njima,
sasvim dovoljno da ispraviš greške i sebe pre nego što klikneš na „šalji“; a i
tad, ako ti sine da si nešto napisao što nije trebalo, nešto što te predstavlja
onako kako nisi hteo, što te ruži, imaš koliko-toliko fore da obrišeš svoju
poruku; naravno pošto se usput pomoliš bogu ako si vernik, ili položiš sve
karte na nadu da ti sagovornik u međuvremenu nije poruku već otvorio i počeo da
je čita; mada i tada možeš da se izvučeš, da se čudiš „kako to?“, da kažeš da
se verovatno „nešto pokarabasilo“, reči pa i rečenice su ti se iz nekog razloga
izmešale pa ispalo ono što nisi hteo da kažeš; na kraju krajeva sve možeš da
svališ na aplikaciju preko koje komuniciraš (aplikacije za to i postoje, da se
okrive).
Da, mnogo je više iskrenosti
bilo u pismima dok su se pisala rukom i čekala danima (nekad i nedeljama),
daleko više nego u porukama koje razmenjujemo preko „mreže“. Nema te osobe koja
je iskrena preko „mreže“, ili bar iskrena do kraja. Čak ni mladi svojim
seckanim porukama (od kojih matori lude). Pitanje je koliko su iskreni dok im
palčevi onako lete po tastaturi mobilnog ko gladni bumbari. Ne malo šizimo
supruga i ja kad dobijamo poruke od dece. Umesto da sastave celu misao, da je
pročitaju pre klika, isprave šta im se ne sviđa, seckaju poruke u delove i
šalju svaki rezanac posebno. Mada su i neki „stariji“ prijatelji tako počeli da
čine – videli od dece. Odmah znamo da se to oni javljaju kad nam iz mobilnog
stane da iskače učestano, u nepravilnim razmacima „cin, cin, cin“. Reklo bi se
da ne promišljaju unapred svoje rečenice; seju ih kao nekad što su seljaci
rukom sejali žito; rasipaju ih u neujednačenim količinama, onoliko gusto koliko
zahvate šakom i onoliko ravnomerno koliko ruka ponovi istovetan potez prethodnom
zamahu (a vetar u tom času ne dune i ne razveje im zrna tamo gde je već palo
prethodno zrnevlje).
Mladi istresaju svoje
iseckane rečenice jer su nervozni, bez strpljenja, istresaju ih kao mi što smo
nekad, jednako nervozni, kvasili trotoar nadošlom vodom iz usta dok smo,
poređani duž korzoa kao uspaljeni lambovi, „šacovali“ cure, koje su nam pred
obalavljenim njuškama promicale zavrtelim zadnjicama, držeći se podruku. Ili su
mladi postali savršenija bića nego što smo mi u njihovim godinama bili? Možda
se sad i muški novih generacija rađaju sa sposobnošću paralelnog procesiranja
kakvom se od nastanka čoveka žene rađaju? Ko zna šta još drugo rade dok kuckaju
poruke? Zato im poruke deluju nedovršene, bez interpunkcije, često bez početka
i kraja rečenice; liče na iščupanu misao pljusnutu na ekran, poput naše
pljuvačke nekad, štrcnute na trotoar.
Ipak, brzina kojom pišu,
učestalost kojom seckaju poruke, vodi jednom drugom zaključku: mladi su mnogo
iskreniji u svojim porukama od nas koji ih ne šaljemo dok nismo potpuno
zadovoljni onim što smo napisali. Ispada da smo samo mi iz srednjih generacija neiskreni
u pisanju, za razliku od naših predaka koji su rukom pisali pisma i naše dece
koja svoje misli neposredno sručuju u tastaturu!
Deljenje treće
Konačno evo i sporečkavanja
sa mojim prijateljem koje je izbilo čep na buretu brojanja do deset i izlilo
ovo moje podugačko promišljanje o drugarstvu i prijateljstvu. Zapazili ste,
nadam se, da sam se još na samom početku, u prvoj rečenici ogradio i prijatelja
nazvao prijateljem? Razliku između prijateljstva i drugarstva objasnio sam u
prvom delu rasprave.
Poruke koje razmenjujemo
preko mreže obično su slike ili spotovi; cilj im je da nasmeju ili uplaše onog
kome ih šaljemo. Uglavnom idu u krajnjost, ništa između, jer jedino ekstremi
pobuđuju pažnju. Ako te ne zainteresuju iz prve, onda nisu ekstremi i neminovno
se pitaš (ne shvataš) zašto ti je tako nešto uopšte poslato. U poruke tog tipa
ne računam sličice bajne prirode, cvetiće, spotove sa životinjama ili najlepšom
na svetu decom („vidi kakvo je, da ga pojedeš“); takve poruke i prilozi
zaslužuju posebnu raspravu (uz obavezno učešće psihijatra ili bar kliničkog
psihologa).
Tek, u jednoj poruci stiže mi
od prijatelja slika nekog počivšeg, riđeg Azovca, koji je, onako ćelave (a gde
nije ćelav brijane), velike, lubeničaste glave, izdaleka podsećao na tog mog
prijatelja. Jeste da je bio prekrižen crvenim, kako na ruskim portalima
označavaju naciste skinute sa spiska živih, ali je stajao u istoj nonšalant
pozi, sa rukama u džepovima, koju najčešće zauzme moj prijatelj kad sa nekim
razgovara a hoće da se pokaže veći nego što jeste; goleme, tamne naočare za
sunce, mračili su mu pogled, a povijeni mustaši, dodatno požuteli od dimljenja
duvana, savijali se oko uglova usana; da nisu žuti pomislio bi da ih nosi
Meksikanac, plaćenik, kome je ledeni, ukrajinski vetar, brišući preko žitnih
polja oduvao sombrero; „krasila ga je“ trockijevska, jareća bradica: pristajala
mu je uz okruglo lice „ko kokoški sisa“, jer trockijevske bradice priliče
ispijenim, tuberanskim facama, a ne nagojenim džakovima u koje se svašta trpa;
sem što mu je na majci uvučenoj u pantalone stajao uštampan znak hitlerovske
eses divizije, jakna, patike i pantalone sa srebrnom šnalom su mu bili gotovo
istovetni sa odećom koju je nosio moj prijatelj kad smo se jesenas poslednji
put videli. Šta drugo Srbin da uradi u tom slučaju, nego da se našali
rečenicom: „Dobro si se kamuflirao sa brkovima, bradicom i sunčanim očalama –
jedva sam te poznao!“ – računajući da će prijatelj, kao što je normalno,
shvatiti to kao zajebanciju i jednako odgovoriti.
Srbima je sve inspiracija za
zbijanje šale. Ne postoje momenti koji ih ne inspirišu – čak ni najteži. U
najtežim kao da dobijaju posebnu inspiraciju, nešto ih iznutra bocne, podstakne
na razvaljivanje od smeha. Tad prave najgorče i najbolje viceve. Čak i nad
grobom u kome nekog sahranjuju, pa i dok pop pokojnika opevava i okolo smudi
tamjanom, umeju da izbace vic; ne retko i da se nad otvorenim odrom pokojnika
zapiju i doskočice u njegovu slavu zapevaju. Kad su nesreće, elementarne
nepogode, kataklizme, vedrinom i smehom se ogrću kao neprobojnim plaštom. Plašt
od smeha im na neki volšeban način spašava duh od potonuća, uzdiže ga, čeliči,
pomaže da prebrode najteže situacije. Strahote prošlosti kroz koje su tokom
istorije prolazili kao nijedan drugi narod, iživljavanje svakojakih zavojevača
(i sopstvene vlastele), dovelo je vremenom do toga da im se genetska struktura
promeni i učini ih prkosnijima i otpornijima od drugih manje istočnih i manje
drevnih naroda. Otkriće tu haploidnu grupu uskoro, uveren sam. Pokazaće se da
je zezanje na sopstveni račun upravo najbitniji deo te genetske izmene. Drugi
narodi i druge civilizacije teško tako nešto mogu da razumeju. Čak ni moj
prijatelj, kao što će se videti, nije razumeo, čim je mogla da ga pogodi ovakva
rečenica koja nijednog Srbina ne bi odvela u krivo zaključivanje jer bi je
shvatio kao šalu i spremno na nju uzvratio kontra šalom. Ali, šta ćeš, priroda
je nepredvidiva. Dešava se da i genetska mutacija dobije mutaciju. Izrodi svuda
postoje, pa i među našim prijateljima. Saglasno onom što sam istrabunjao u
prvom delu ove rasprave, nema mi druge nego da progutam knedlu i pravim se da
me prijatelj nije svojim istrčavanjem šutnuo u cevanicu, ako ne želim da se
otprijateljim sa njim, a ne želim.
Umesto kontra šale, sručio mi
je salvu ljutnje kao odgovor. Kakvi salvu! Bujicu podivljalog potoka koji valja
blato sa planine. „Meni to nije nimalo smešno!“, bila je prva rečenica koju je
svojim potokom izvaljao. A onda su se sručile druge da objasne prvu. Blata
koliko hoćeš. Samo je još falilo perje, onako uvaljanom od blata, po meni da
polepi.
Potpuno si, prijatelju moj,
otišao u e-fe! Kao da nisi među nama rođen, kao da si izrod. Koliko puta si se
i sam zezao na tuđi račun, pravio šale. Po tuđoj zadnjici ne boli. Dobro,
dobro, vodio si računa da ne preteraš. Pa zar se posle toliko godina od kad
gazimo isti asfalt nisi srodio sa činjenicom da se mi, urođenici sa ovih
prostora, sprdamo sa svim i svačim, i da nam, valjda zato što smo urođenici,
ništa nije sveto? Gde nestaše oni mangupi čije si mi šale prepričavao, za koje
si se hvalio da si se u detinjstvu sa njima družio, a kasnije, kao odrastao,
prijateljevao? Ispariše iz tvog sećanja i oni i duh mangupa koji su u tebi
ostavili (ako su ga zaista ostavili). Pričali smo viceve jedni o drugima i o
Titu kad se najmanje smelo, zar se ne sećaš? Nije tvoja mesna zajednica bila
drugačija od moje. U našoj smo pričali viceve o logorašima u Aušvicu i Hitleru
koji ih obilazi, iako nije bilo skoro nijedne porodice najbližih prijatelja i
članova najuže familije mojih roditelja a da bar neko iz njih nije bio u Aušvicu,
u kojem drugom nacističkom logoru, ili bar u zarobljeništvu u Nemačkoj,
Norveškoj... Jedino se moja majka gnušala takvih viceva, ali je ona po prirodi
bila krutih stavova, držala se principa i po cenu sopstvene sreće; takvo njeno
ponašanje me i dan danas pogađa, kao što me pogađa i tvoje kad me ovakvim
potočnim muljem pljusneš. Niko nije srećan ko se ne smeje, a najmanje je srećan
onaj ko ne ume da se šali na svoj račun. Hvala svevišnjem tvorcu moje psihe, ja
sam takvih nazora operisan; nikada se ne mogu pomiriti sa zabidženošću, posebno
ne onom koja nema osnova, koja bez razloga i zle namere raspali munjom
prijatelja. Mogu da te razumem ali ti nikada neću za tako nešto napisati
opravdanje. Širina je potrebna da bi se drugi razumeli, mnogo velika širina;
još veća da u šalama ne vidiš zlu nameru.
Na žalost, moj se prijatelj
na tom prvom blatnom izlivu ne zaustavi. Uzvraćaj koji mu poslah još ga više
pogodi. „Slušaj!“, dreknuo je. „I ja se zajebavam maksimalno, ali imam
crvene linije! Porediti me sa fašistom, malo je mnogo. I moji rođaci su bili u
Aušvicu, i to ne bilo koji: najbliži! Pitaj me koliko se njih vratilo! Ne
ljutim se na tebe, samo ti skrećem pažnju!“
Ej! Skreće mi pažnju! Pa time
kao da si mi prst zabio u oko! Otkazaše mi prijateljske kočnice: morao sam ko
Kremenko nogama da kočim da me nizbrdica ne bi ponela i odnela sasvim. Zaboravi
na to skretanje pažnje, zaurlah sad ja (u sebi; nisam stavio uzvičnik). Nemam
nameru da mi život bude napeta struna i neprestana strepnja da li će nekome
njen zuj da zasmeta. Ako ti živiš sa avetima u sebi i izviruješ iza svakog
ćoška strepeći napad na svoju personu i njene avete, ne usađuj te strahove,
gorčinu i okorelosti meni. Ja te primam kakav jesi, primi i ti drugog, srećniji
ćeš daleko biti. Svi mi imamo svoje mane i dobre osobine, ali je najveća
nesreća naturati ih drugome, terati svet da ti se prilagođava, umesto da se
opustiš. Nikako ti ne želim da živiš u grču, zato i ne shvatam zašto ti to meni
želiš?
Istrugah đonove kočeći, a moj
prijatelj nogama još dodatno pogura svoja kamena kola. Ovde nije stvar grča već
lepog vaspitanja, napisa mi i osta živ. Pre nego što šaljem nešto, razmislim da
li ću nekoga time povrediti, veli. Svako drugo ponašanje je bahaćenje seljačine
koji gleda samo sebe i smatra da je opušten. Udarac ispod pazuha.
Na silu zaustavih Kremenkova
bolid i izađoh da se izduvam (pošto se slegla prašina od kočenja). Tvoj je
problem, odgovorih mu, ako si operisan od humora, a time i od iskrenih
osećanja, ne moj. Jebeš ti takvo druženje ako sagovorniku treba da titraš jajca
i paziš da ga slučajno jače za njih ne stegneš. Drugari su oni koji se nikada
na svog prijatelja ne uvrede, ma šta ovaj rekao; znaju da ih drugar ne bi
povredio jer nema mutnog u njemu. Uvrede se samo oni kojima misao ne svetli, a
i savest im je upitna. Duboko razmisli o ovome što sam ti napisao. Ili nemoj
uopšte. Ne treba da mi se izviniš ako shvatiš poentu moje poruku, jer drugar se
ne izvinjava drugaru – ovaj to razume bez izvinjenja.
Sad je bio red na prijatelja
da prikoči svoj pretpotopsko vozilo, ali je to uradio tako da me je u kočenju
polio benzinom. Srećom pa u Kremenkovo doba šibica još nije bila izmišljena
(mada nije ni benzin). Rekao sam da se ne ljutim – dovoljno te poznajem, veli
prijatelj; sa zadovoljstvom je izlio još jednu kantu benzina po meni i gleda u
nebo hoće li da sevne. Ali, kad si već u fazonu, ispričaj mi neki vic o klanju
u Jasenovcu, ili o streljanju đaka u Kragujevcu. Humor nema granice, a?
Matira me načisto. Ko klinac
kad popije šalu na svoj račun i ljut na sebe ne zna šta da odgovori, zavrnuh
rukave da se bijem; rastršavih i kosu da izgledam strašnije. Šta je? Ponestalo
ti materijala za „Šarli Ebdo“ pa se hvataš za onu stvar? – uzvratih mu otrovno.
Moj prijatelj ostade na visini, na daleko većoj nego ja sa ovakvim svojim
„umnom“ dosetkom. Kao da mi nudi partiju revanša, reče samo jednu rečenicu: „Surdo
fabulam narras – gluvom pričaš priču“. E, Horacije, Horacije, zar i
ti, sine Brute! Brže bolje se zavukoh u svoj kameni auto i dadoh nogama gas da
ga stignem. To ja upravo tebi htedoh da napišem, odgovorih mu kad postigoh
brzinu. Njegoš je pisao: „Zaludu oči onima koji vide, a zaludu vide“ (malo sam
izmenio Njegoševe reči kako me ne bi opet polio crvenom bojom svoje žalosne
crte). Isto ovo Njegoševo za slepe važi i za gluve kod ušiju koje im čuju
pročitane reči, alʼ zaluda čuju. Ne samo da je gluva osoba, nego se još zavukla
u gluvu sobu. Nije gluva samo ona soba koja upija zvuke pa ih ne čuješ, već je
gluva i ona u kojoj odbijaš da ih čuješ.
Nije mi odgovorio. Da li je
shvatio, ne znam. Posle smo razmenjivali druge poruke oko kojih se nismo
sporečkavali. Od tog našeg šiljokuranskog naskakanja, više se nisam pazio da li
mu titram ili ne titram. A nije ni on. Kod razumnih osoba sukob se (nekad)
rešava razumevanjem. Ili te sukob toliko iscrpi da više prestaneš da osećaš
udarce; otupiš.
Tako to biva kad ne daš na
se, a ne želiš da poniziš prijatelja, staviš ga poda se i zgaziš kao muvu. Ili
ne dozvoljavaš sebi da njime opoganiš pod i svoje cipele. S druge strane, kad
ti je stalo do prijateljstva, a desi ti se da si zgazio muvu, uzmi krpu, obriši
fleke pa lepkom zalepi muvi otkinute noge i rupu na trbuhu u koju si vratio
ispala creva. To ne ide ako si gadljiv. Da smo bili drugovi a ne drugari,
prijatelji, ne bi nam se ni desilo da vozimo kamena auta i kočimo petama, ili
da uz vrisak skačemo na najbližu stolicu podignute suknje kao mlada kad ugleda
miša. Veličina drugarstva leži u neprimećivanju miša. Gricne on i u drugarstvu,
ali gricne samo rubove venčanice koja vas spaja. U rupičastom vezu na porubima
venčanice drugarstva pa i pravog prijateljstva, rupa od grica se ne primećuje.
© Branimir Perić
