Prozni pisac među aforističarima

Prošle su dve nedelje od onda. Ne nisam čekao da mi se slegnu slike. Iako bih možda pojedine, koje su se umešale među njih i želeo da izbrišem. Sećanje će ih i tako, kako to kod mene biva, vremenom uobličiti u lepe slike i pridružiti ostalim lepim koje će mi, iz ove južnomoravske varošice, kad god se ovog dana setim, natapati dušu šećernom vodicom, slađom od one kojom se prelivaju i u kojoj plivaju meni najdraže poslastice: tulumbe, baklave, kadaifi i urmašice.

Otišao sam tamo sa svojom životnom saputnicom po onom najvećem nevremenu – onda kad su bogovi bacili mali potop u naše krajeve da saperu ljudski nemar i rekama odnesu braći Bugarima i Rumunima naše đubre, plastično pre svega, koje pobacaše u potoke, reke, po obalama, kraj puteva, po livadama i stazama, parkovima i dečjim igralištima, oni koje nije imao ko da nauči kulturi, redu, vaspitanju i ljubavi prema svom. Usput izbegosmo nekoliko odrona, dva klizišta, jedan potopljeni most i opasnost da nam se gume na brisačima odvale koliko su mlatili po šoferšajbni. Udarnih rupa srećom i začudo ne bi na putu. U povratku takođe prođosmo kroz manje potope i dažd s neba.

Sutradan, posle dana i dana kiša osvanu u našem planinskom vilajetu sunce. Bi ga cele nedelje. Šta će drugo seljak, koji je najzad dočekao lepo vreme, nego da se odmah upregne umesto volova i posvršava sve one poslove koje, u vodi nad sobom i pod sobom, svih ovih dana nije mogao. Okolni seljaci zaglaviše u malinjake, na njive i bašte da ih okopavaju i pleve, da posade što se nije posadilo, a u livade, kad su se malo prosušile, da napasaju stoku, ili da ih kose. I mi, koji nismo seljaci, ali smo među njima, iskoristismo sedmodnevno zatišje između kiša. Bacismo se na voćnjak, vrt i okućnicu da što možemo više od lepog vremena ugrabimo. Šišaj travu, istrimeruj nepodšišano, preori (tačnije: izdrljači) leje električnom frezom, pretesteriši sva ona drva koja su od predugog stajanja već počela da dobijaju crvene gljive i trule (dovlačili smo ih sa planina tokom jeseni i zime kao trofeje iz šetnji; bili su popadali sa drveća združenim dejstvom starenja i crva, ili smo ih kao ostatke pokupili posle oglodavanja šume od strane drvoseča). Moju gospu je čekalo i sađenje pelcera (koji od tolikog čekanja da ih rasadi, više nisu bili pelceri, već zamalo u saksijama počeli da dobijaju plodove, ili da umiru od prekomerne vlage ispod mušeme kojom ih je od kiša i hladnoće štitila). Bacih se i na pomaganje komšijama oko njihovih poslova. Preuredismo šupu, oslobodismo se jabuka koje je dublje zahvatila trulež. One sa manje istrulele očistismo za pitu. Isprskasmo voćke protiv štetočina. Odvukosmo što dalje od kuće kante sa smrdljakom u vodu potopljenih kopriva, koje je moja gospa kiselila za prehranu svojih travki-zabrljavki i povrćki u lejama. Naravno i miomirisnu zovu sam morao da berem po naređenju zna se koga, a i oko stabala da obmotavam lepljive trake i da ih mažem kolomazom, kako nam po listovima voćki mravi-stočari ne bi razmnožavali i napasali svoju stoku (biljne vaši). Poslova koliko hoćeš. I ne samo poslova.

Taman kad su počele nove kiše i kad sam mislio, eto, najzad mogu da sednem i na papir (ekrana) prenesem svoje impresije o boravku među južnomoravskim aforističarima, dođe nam u goste prerano raspušteni unuk sa mamom. Razume se, od pisanja u takvim okolnostima ne bi ništa. Svako dete traži pažnju.

Na dan unukovog odlaska ponovo granu sunce, mireći me sa tim da još ne mogu za kompjuter. Radovi u voćnjaku i bašti se obradovaše. Srećom, odozgo od Bele reke, vidim danas, valjaju se oblaci. Neošišana trava u dvorištu zaplaka. Obećah joj, ako ova sadašnja tmurnoća potraje dovoljno dugo da u cugu završim pisanje, naoštriću nož na kosilici da je ne boli i odmah je ošišati čim sunce grane.

⁕⁕⁕

Aforističari su ti posebna fela ljudi. Umišljaju da su pametniji od drugih, da im je glava velika kao balon, veći od onog koji leti nad Kapadokijom. Nos im bode oblake od uobraženosti. Uvereni su da su svojom mudrošću uhvatili boga za bradu. S prezirom gledaju na svet oko sebe, a naročito na nas pisce: piskaramo tu stotine i stotine strana, a oni sve to što nam u roman stane, iskažu u jednoj ili dve rečenice. Prepotentni su kao bogataši u poseti osiromašenom kralju. Oni ne jedu hranu, snagu crpu direktno od sunca i nuklearnih procesa iz utrobe Zemlje. Nemaju potrebe ni vodu, a ni druge tečnosti da piju, posebno ne alkoholne – naduveni su i dovoljno opijeni svojim egom. Ispod časti im je da se saginju i pertle vezuju. Umesto cipela nose čizme sa zvečećim mamuzama, kako bi na sebe skrenuli pažnju i onima koji ih ne vide, jer njih mora svako da vidi, svako da čuje i obavezno do zemlje da im se klanja. Jednom rečju, niko ih nije dostojan onoliko koliko su uvrteli sebi u glavu da su dostojni.

Da, tako mislih, štaviše i ubeđen bih – doduše ne baš ovako iskarikirano, ali ni daleko od toga – dok ne dođoh u ovu varoš, prestonicu aforizma i ne stadoh među njih, aforističare. Kad ono, oni obični ljudi, svakodnevni, obučeni ko i svaki drugi, normalno očešljani. Ni uobraženi, ni s prezirom u glasu i pogledu prema onima koji nisu aforističari. Skromni štaviše, povučeni, tihi, nasmešeni, prijatni – jednom rečju: dragi. Dobro, de, ima i među njima onih koji nose mamuze, s repićem, leptir mašnom, lulom u ustima (ovo za lulu lažem, ali mi je osećaj isti). Ima i onih koji ćute, tihih, skromnih po prirodi, ili vaspitanju. Ima i pričalica, koje ti povere sve tajne kao najrođenijem, ne samo društva u kome se kreću, nego i svoje, iako si se sa njima tek upoznao. Ima i sramežljivih, kojima još malo pa moraš kleštima reči da čupaš ne bi li što te interesuje saznao. Ima i takvih koji pokazuju već poslovičnu prostosrdačnost našeg čoveka kad im stranac dođe, a i onih koji kao da su te znali sto godina, pa te malo-malo lupaju po leđima kao da si im najbolji drugar. Sve u svemu, obični ljudi, naši, domaći, svakodnevni.

Poljubismo najpre zaključana vrata na Domu kulture u čijoj je bioskopskoj dvorani trebalo u dvanaest sati da počne svečanost (bilo je deset do dvanaest). Stojimo ispred i cupkamo. Samo smo moja gospa i ja, i jedna meštanka koja je došla kao gledalac. Meštanka ne cupka. Od one kiše, meni se i mojoj gospi, posle dva i po sata vožnje, napunila bešika pa bi i na uši da nam izađe. Nadali smo se ve-ceu Doma kulture ko ozeblom suncu. Za mene lako, odoh iza vrzine pored zgrade železničke stanice, ali gospa, vidim, samo što nije počela da prokišnjava. „Znam gde su aforističari,“ rekoh joj. „Hajde za mnom. Tamo je i ve-ce.“

Jedino kafanče čiju klateću tablu ispred ulaza videsmo, bi ono što mislih. Dok je gospa unutra obavila što je imala, ispred kafančeta počeše da se skupljaju aforističari, a neki i iz nje da izlaze. Tad mi je počelo da se razbistrava i cepa platno kojim ih je moja uobrazilja oslikavala. Čavrljaju kao deca, radosni kao đaci koji su pošli na priredbu. Pružiše mi ruku, odmah me prepoznali da sam stranac. Odakle si, raspituju se, pitaju za zdravlje, kako je u planini. Onda svi krenusmo prema Domu, dva po dva, baš kao đaci. Zapravo, samo ja đak, aforistički, a oni profesori, bardovi bistrine i nemilosrdnosti dosoljene jedom, pre svega nemilosrdnost samih prema sebi, jer bez nemilosrdnosti se aforizam ne pravi. Da se razumemo, neko bi tu smešu bistrine i nemilosrdnosti nazvao prepredenošću. Priznajem, prepreden ne može biti glup čovek, niti može biti nemilosrdan prema drugome. Ovo ipak nije ta vrsta prepredenosti, ovde se prepredenost svodi samo na igru reči, kako da što lukavije sabiješ eksploziv u naprstak, a on da eksplodira kao vulkan, sve okolo da obasja i pospe pepelom, a bogme, poneke i lavom da ožari.

Uđosmo najzad u Dom kulture. Dobro je: odmah je kod ulaza ve-ce, ako zatreba. Dobro je i što mozak aforističara ne radi kao bešika. Kod njega nema opasnosti da će se prepuniti aforizmima, a onda da mu svinkter popusti i da ih nekontrolisano prospe bilo gde i bilo po kome. Aforističar cilja koga će da pogodi. Aforizme izbacuje kao rakete sa navođenjem. Ako ih više pošalje odjednom ka istom cilju, to se zove aforistička kanonada. Za njegove plotune, hvala bogu, u ovom svetu baruta ima na pretek. Koga aforističko đule opali, a zaslužio je, češe se do prekosutra.

Sala je tipična za seoske domove kulture. Začudo nepoderane joj stolice, gotovo im nov narandžasti tapacirung, neće te žuljati ceo dan da sediš u njima. Ne znam samo ko ih sve očisti i pod sali izriba kad ono pijani vandali obiše zimus Dom i celu salu i sva sedišta isprskaše snegom iz vatrogasnog aparata. Nadam se da su te vandale posle pohvatali i naterali da sve očiste i to četkicama za zube, kako se priča da su, u slavnoj nam vojsci nekada, vojnici po kazni nužnik u kasarni prali.

Sala je po propisu nagnuta, kako oni u redu ispred ne bi zaklanjali pogled onima u redu iza. Bina joj je taman toliko visoka da prvi red vidi koje su boje čarape konferansijeu i izvođačima. Sedišta je, ako sam tačno izbrojao, sto šezdeset. Baš velika sala. Ne znam samo kako je zimi greju? Nigde ne videh ni peći ni kalorifere ni klima-uređaje ni radijatore. Očigledno je ne koriste kad je hladno. Sem za doček Nove godine, kad ljudima i ne treba furuna – sami su furune: zrače igrajući kolo, a lože se alkoholom i masnim pečenjem. „Dom je ovaj kuća svima, dok u njemu pića i prasetine ima.“ Kuku, ja postao aforističar!

Nas dvoje se prosto raspilavismo kad poče priredba. Zapravo, bio je to garnir od priredbe, nalik onim kakve su se nekad pravile po školama i domovima kulture širom voljene nam zemlje. Vratismo se u detinjstvo. Red je mlada dama, predivne, duge kose, još divnijeg glasa, otpevala narodnu tužbalicu, red su čitani aforizmi prisutnih aforističara, red je sjajni ansambl lokalnog KUD-a blistao spletom narodnih kola, u nadahnutoj koreografiji mlađane nastavnice i starog koreografskog vuka, red su opet aforističari izmamljivali usklike odobravanja od prisutne publike, pa je opet mlada dama božanskog glasa pevala, sklanjajući povremeno svoju, do nogu dugu kosu (kako joj se ne bi pretvorila u krila, a ona u vilu, Zvončicu i poletela prema svetlu od ulaznih vrata iza naših leđa), red su opet aforističari aforizovali publiku, red opet KUD izmamljivao uzdahe i tapšanja (naročito jedan crvčak od devojčurka među njima, koja teško da je imala osam godina), red nanovo aforističari, red ja na bini! Ej i ja čitao svoje aforizme koji uđoše u „Zbornik aforizama“ sa ovog skupa! Dobih i zahvalnicu, ispisanu krasnopisom, što udostojih ovaj skup svojim prisustvom (al sam skroman!). Osim nagrađenog momka iz Vrnjačke Banje, bejah jedini gost sa strane (ne računajući Nišlije), koji je imao dovoljno kuraži (ili manjak pameti) da se autom probije kroz dažd i usput slalom vozi između odrona. Stvarno smo zavredeli pohvalu, ne samo zahvalnost.

Slikasmo se na kraju svi mi učesnici priredbe, zajedno sa organizatorom, poređani na bini kao apotekarske flašice. Sad kad gledam te fotografije, ispade da sam bio najviša štrklja među njima. Od brđana se i očekuju duge noge. Mada duge noge pre priliče ravničaru – da ga drže iznad vode kad reke ravnice zaplave. Ovde se to pravilo izmetnulo: iako su u ravnici rođeni i ravničarsku majku sisali, Žitkovčani, domaćini naši dragi, niži su od nas, sa planine sišlih (čak i od onog momka iz Vrnjačke Banje). Ko zna šta je Prirodi bilo na umu kad je njima i nama gene smućkavala. Jedino ako su i oni sišli sa neke planine pa nas to samo zeke da su iz ravnice? Od kad nam u brdima sela opusteše, od planinskog kala reke nam se u ravnici zapušiše. Sad jedino da nam peraja niknu. Kuku, ja opet izbacih aforizam, iako nikad do sada, tačnije do poziva domaćina na ovaj skup, nisam pisao aforizme!

Domaćin „Dana satire Pavle Tončić“ u Žitkovcu bilo nam je Udruženje stvaralaca u kulturi „Zavičaj“ (skraćeno USUK). Njegovi članovi se samo tako zovu. Nisu usučeni ni duhom ni organizatorskim sposobnostima, naprotiv. Nisu usučeni ni članovi porodice Tončić, generalnog sponzora, čijom je ljubaznošću ovaj vatromet pameti leteo. Počivši Pavle Tončić, njihov otac i brat, bio je aforističar „Ošišanog ježa“, takođe i dobitnik „Zlatne kacige“, viteškog zvanja „Festivala humora i satire“ iz Kruševca, koji se održava svakog prvog aprila, na dan rođendana Čkalje, Kruševljanina, ikone srpske komedije, koji je samo svojom pojavom – nisu mu bili potrebni gegovi – zasmejavao celu ondašnju Jugoslaviju. Linije života se seku.

⁕⁕⁕

Dok smo dolazili, ulazili smo polako u Žitkovac. Prvi put smo ovde. Kola su milila a mi zverali okolo zbunjeni. Utisak nam je bio kao da nas je neki okrutni, srbijanski vremeplov (okrutniji od onog H. Dž. Velsa), bacio u prošlost i vratio najmanje pola veka unazad (možda i čitav vek). Kao da smo uronili u stare fotografije i mušicama isflekane razglednice gradova Srbije pred Drugi svetski rat ili u prvih deset-dvadeset godina posle njega. Nekom haripoterovskom magijom te požutele fotografije su pred našim očima sada oživele. Promiču pored nas stare kuće, prizemljuše, pravljene očigledno još u predratno vreme, a one „mlađe“ u posleratno. Nijedna nova! Fasade im neodržavane. Neke samo što se ne sruše. Jadne prodavnice, par tezgi ispred sa oskudnim artiklima kolonijalne robe, povrćem ili voćem. Jedna benzinska pumpa, manja od najmanje seoske u našem kraju, na kojoj se toči gorivo za traktore i freze. Iza pumpe, nekadašnji ponos ovog dela Srbije, pruga od Beograda do Niša, kojom je prošao prvi voz tek proglašene kraljevine. Između nje i pumpe, u sred Žitkovca, železnička stanica na kojoj, zamislite tog poniženja, ne piše „Žitkovac“, nego „Aleksinac“, a Aleksinac nije ovde, nego je tri kilometra daleko, ne vidi se – tamo je preko Južne Morave i autoputa. Nigde u svetu nema da se železnička stanica zove po mestu koje nije mesto u koje putnici iz voza silaze!

Ali tu jadu nije kraj. Iza pumpe, a desno od železničke stanice, tik prekoputa Doma kulture – ruglo Žitkovca: zemljani parking sa nekadašnjim ve-ceom u dnu (bez vrata, pun šuta i đubreta), nekoliko žbunova okolo, šikara. Tuga božja. Tražimo pogledom trafiku da pre početka manifestacije kupimo „Politikin Zabavnik“ (juče je bio petak). Izlazimo iz ulice kojom smo došli od autoputa, skrećemo prema Domu kulture u ulicu koja spaja kućama već spojena nekadašnja zasebna mesta Moravac, Žitkovac i Prćilovac. Nigde trafike. Žitkovac jednostavno nema trafike. Nema ni birtija. Jedinu koju videsmo (birtiju) je ona u kojoj mi je gospa, uz osmeh pričljivog konobara, veselog kao da ćemo popiti nešto, našla olakšanje u muškom ve-ce-u (u ženskom nije bilo svetla).

Kasnije saznasmo zašto je sve ovako, kako majka sina imala, ranila ga, a kad sin malo porastaja, u sirotište ga dala. A sirotište gore nego u Dikensovim romanima. Da ga tamo bar u Pepeljugu pretvoriše (danas je to moderno), mogao bi se nadati da će se naći princ i pre ponoći sa njim (to jest s njom) zaplesati. Ovako, preseli se naš Žitkovac na požutele fotografije, zamrznu se u vremenu, prepušten kišama koje će mu farbu sa fotografija skidati, a fotografije potkorušiti i sa njih lak negdašnjeg sjaja ljuštiti.

Priču koju nam ispričaše predobri domaćini (a pričaše je ne jadajući se, ali sa primetnom gorčinom u glasu), proverih posle na internetu. Sve je bilo kako su nam rekli da je bilo. Kad je ono 1965. nekom pametnjakoviću u vlasti dunuo pogrešan vetar kroz šuplju glavu, ukinuše opštinu Žitkovac koja je dotle, levo od toka Južne Morave, zahvatala pola južnomoravskog kraja iza planine Jastrebac. Beše to bogat, zemljoradnički kraj, išaran poslovnim potezima budućih preduzetnika. Tu se nije gajilo samo ono što se u zemlju kao seme ne baca. Vino, rakija i med su potocima tekli. Pšenice, kukuruza, repe koliko hoćeš. A onda je došlo odumiranje. Isto što se desilo sa Kruševcom, privrednim gigantom i kulturnom perjanicom krajeva uz Rasinu, Zapadnu, Južnu i Veliku Moravu. Umesto Kruševac da bude međuopštinski centar ibarsko-moravske nahije kao najrazvijeniji grad, zasadiše ga u Kraljevo, mesto koje je u to vreme bilo jedva nešto veće od Lazarice, kruševačkog prigradskog naselja. Zahvaljujući toj sadnji, Kraljevo procveta, razvi se parama Kruševljana, a Kruševac osta da tavori i sam se o sebe sapliće. Od tog mučkog udarca se nikad nije oporavio.

Pričaju stari, kad se ono u Skupštini odlučivalo ko će između Kraljeva i Kruševca gaće izvezene srmom da navuče, Kruševljani poslali kao pregovarače u Beograd političke komesare, bez škole i matematičkog znanja. Kraljevčani ispadoše mudriji: umesto komesara u Beograd ispred njih odoše ono malo doktora nauka što se nađe a pretekli su osvetničku čistku do rata „prezrenih“. Doktori nauka matematički dokazaše da je Kraljevo mesto gde se ukrštaju železnički i drumski putevi, da se nalazi na razmeđi fesova i šajkača i baš zato treba da je u njemu sedište. Pitam se samo, ako je takav kriterijum važio za administrativno ustoličenje Kraljeva, zašto nije važio da se Žitkovcu ne izmiče stolica ispod nogu? I Žitkovac je bio raskršće zemljanih i gvozdenih drumova. Dobro, nije baš na razmeđi fesova i šajkača, mada nije ni daleko.

Očigledno je Aleksinčanima te godine bila jača rakija pa skupštinskim odbornicima očas posla pomela pamet. Džaba što im Žitkovčani na vreme u Beograd poslaše svoju lepoticu, glumicu, Branku Mitić, rođenu u Žitkovcu (ili Prćilovcu – još se Žitkovčani i Prćilovčani nisu dogovorili gde – srpska posla). Eh, kakva je to lepota  od glumice bila! Crna, podgojena taman toliko koliko treba. Na nju će, kad bude zaigrala kao udovica Nikolija u seriji „Ljubav na seoski način“, balaviti muškarčine cele Jugoslavije.

Džaba se Žitkovčani trudiše. Onima na vlasti su izgleda bale obilnije tekle od unosnije pomisli: koliko može da se „skloni“ od prodaje uglja, čije je vađenje u aleksinačkim rudnicima tih godina upravo postiglo rekordnu proizvodnju. Lakše je bušiti zemlju nego jalovo balaviti na udovicu Nikoliju. Parite vi oči sa Nikolijom svi koliko vas ima, od zarade na rudnicima parićemo se samo mi, „izabrani od naroda“. Lakomost je vrlina onih kojima umesto muškosti zadebljaju prsti. (Kuku, opet sam se dao u aforističare!).

Od te otimačine Žitkovac poče materijalno da probada. Kako i da ne propadne kad mu nametnuti gospodari iz Aleksinca poskidaše sa položaja u dotadašnjim institucijama sve viđenije ljude. Jednako tako bi i sa direktorima ono malo državnih preduzeća u Žitkovcu. Umesto Žitkovčana, novi gospodari postaviše na „važna mesta“ svoje. Tim „svojima“ to beše samo dodatni izvor džeparca – za Žitkovac i njegov dalji razvoj briga ih bilo koliko za lanjski sneg.

Još gora vremena Žitkovčanima dođoše posle pištaljki i lupanja u šerpe, kad od kraja dve hiljadite počeše na „položajima“ da im se smenjuju partijski „kadrovi“ (iz Aleksinca, naravno, a odakle bi). No voz se tu nizbrdo samo zahuktavao. Taman da Nikolijini potomci pomisle da od njihove nizbrdice nema gore, otvori se ponor sa dolaskom najnovije vlasti. Dotle su im bar slali ljude sa kakvom takvom državnom školom koju su zaista završavali, a otada… No, bolje da ćutim da me ne bi neki u crnom pritisli da otkrijem ko mi svu ovu gorčinu u uši sasu.

Žitkovčani se ipak ne dadoše odumreti. U inat takvoj vlasti. Nek se kuće ruiniraju, nek se ljušti fasada onim malobrojnim koje jedva sprat imaju, nek stoje i dalje u ciglenoj fazi retke ko zna kad započete, nek se farba sa drvenih okovratnica i izloga radnji suši i puca, nek su im trotoari ko u tursko doba. Ako, vas, Aleksinčane, i tebe državo, nije sramota da putnici, pošto siđu iz voza, prolaze kroz ovakvu kasabu – nas je još manje sramota. Mi svoju materijalnu bedu više ne primećujemo, jer imamo nešto što nam ne možete prisvojiti, a ono što ne možete prisvojiti, ne možete ni zapustiti. Kulturu jednog naroda još niko nije uspeo da uništi, pa nije i neće žitkovačku. Formirali smo jedan od najuspešnijih ansambala narodnih igara u zemlji. Na njegovoj koreografiji mogu da mu pozavide i takve veličine kakvi su folklorni ansambli „Krsmanović“, „Abrašević“, „Lola“ i „Kolo“ iz Beograda. Zaista zaslužuje duboki naklon onaj polet u dečici svih uzrasta, koja prosto lete pozornicom preplićući nogicama kao da su im propeleri, kao i onaj osmeh i ispunjenost igrom u prelepim curama, još malo pa stasalim za udaju, koje su daskama pozornice zamenile šetnju oko crkve i hvatanje u kolo na vašarima da bi ih momci primetili, kako su do skora radile njihove majke i bake. Imamo i svoje muzičare, „Dukat“, sjajnije od dukata. A tek ovo udruženje „Zavičaj“, koje naš Žitkovac proizvede u prestonicu aforizma Srbije, a i šire! Sve to zaista niko ne može da nam oduzme i prisvoji niti iz grudi iščupa. Zar vi mislite da mi ne volimo da čitamo, zar mislite da ne umemo stihove da nižemo, prozu da pišemo, da slikamo, sviramo, pevamo i sportom se bavimo? Dođite i uverite se da smo i dalje opština, kulturna opština. Ne, nije to inat, to je samo da vam pokažemo da nismo ni malo zaostali, iako ste se svim silama trudili da nas srozate, ponizite, sa uličnim džukcima i govedima na livadi izjednačite!

Šok za mene i gospu tek je imao da dođe – ali pravi. Sprovede nas posle priredbe domaćin do svojih prostorija ulicom koja vodi prema Prćilovcu, pa desno u ulicu kojom smo došli u Žitkovac. Prolazismo straćare i one, vidi se, nekad otmene kuće. Uvukoše nas, na kraju, između dve takve, preko travnatog dvorišta do doksata jedne, vidi se i to, nekad raskošne, domaćinske kuće (u njeno vreme možda i vile). Nakon doksata i malog hodnika, uđosmo unutra. A unutra, nismo mogli da verujemo prizoru koji se ispred nas rasprostro. Sala, ne mala, tu i tamo joj se sa plafona oljuštio kreč (nečemu je ozbiljnom očigledno u minulim vremenima služila). Na sred sale ogroman, dugačak sto kao konferencijski u salama upravnog odbora ozbiljnijih firmi. Na stolu hrpa hrane, samo što ne popada koliko je ima. Da ne veruješ očima šta su nam sve ovi materijalni sirotani, a duhovni bogataši spremili! Roštilja najboljeg svih vrsta – gomila. Ovali suhomesnatih proizvoda, sira i kačkavalja svih vrsta – gomila. Gomila sokova svih vrsta u flašama i tetrapaku. Gajbe sa flašama piva u uglu, koje sumnjam da ima ko i da može sve da popije koliko ga je. Kisele vode, obične vode, vina, rakije. Tek kolača kakvih sve nije bilo i koliko je bilo, ne da se opisati. Iskreno, ni na najbogatijim banketima i ručkovima naučnih i stručnih konferencija u Beogradu i svetu koje svojevremeno pohodih, ovoliko hrane i ovako ukusne nisam video ni kušao. Tako nečeg nema ni u ol-inkluziv hotelima Turske i Egipta. Bukvalno se udavismo u jelu. Da je moglo u trbu da mi stane, ko zna koliko bih još kobasica pojeo – tako slasne do sada ne probah: topile su se u ustima. A tek „ruske kape“! Mogle su, bez lažne skromnosti da se takmiče sa „ruskim kapama“ najboljih svetskih poslastičara. Uplaših se ko će toliku hranu da pojede. Nas dvadesetak gostiju USUK-a koji pođosmo za domaćinom, uključujući i desetak domaćih, teško da se sa svim ovim moglo da izbori.

Pokaza se da mi je bojazan bila pogrešna. Taman napunismo stomake i zalismo ih pićem, kad u salu hrupi ceo folklorni ansambl KUD „Mladost“. Mila majko, kad se devojčice baciše na ono mesište i kolače, zalivajući sve sokovima pa i „guaranom“ (da i „guarane“ je bilo!). Učini mi se da sam u bioskopskoj sali i da gledam film „Gola džungla“ sa Čarlston Hestonom, koji me je kao klinca prestravio. Najezda mrava ubica, „marabunta“, u Južnoj Americi upada na njive i sela, sve pred sobom zbriše, a goveda i ljude bukvalno oglođe do kostiju. Danima sam posle, kako zatvorim oči, video mrave kako nadiru, penju se po ljudima i žive ih pretvaraju u kosture. Sve koji tako navale na nešto otada smo zvali „marabuntama“. Nek su žive i zdrave ove žitkovačke „marabunte“, posle onako dobre igre nesumnjivo su bile ogladnele. A i mladost je to. Jedva mi uspe da se između njihovih laktova dokopam poslednje „ruske kape“. Pojedoh je kao kucov u tri slatke reči, „am, am, am“. Nisam ni ja „marabunta“ od raskida. Ako sa ovim curicama ne mogu da se takmičim u igranju kola, mogu bar u jedenju.

Tako se svrši naše gostovanje. Pozdravismo se i izgrlismo sa domaćinima i obećasmo da ćemo i iduće godine doći. Ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog njihovih slasnih kobasica i „ruskih kapa“. Žitkovac je nama Kruševljanima i bez tih kobasica i „ruskih kapa“ blizak od davnina. Ta sećanja još traju. Dok je Žitkovac bio opština doživljavali smo ga kao udaljenu ispostavu Kruševca. Mnogi naši rođaci i poznanici, posebno zaposleni na železnici, radili su, ženili se, decu rađali i živeli u Žitkovcu ili njegovom takoreći predgrađu, Prćilovcu. Da, živeli su i u Prćilovcu, ali su svi govorili da žive u Žitkovcu. U to vreme (a i danas se može čuti), Prćilovac se pominjao u pogrdnom smislu, nekako sa prezrenjem. Bilo je sramota odgovoriti kad te neko pita da živiš u Prćilovcu. Kad se kaže: „Ma, pusti ga, on je iz Prćilovca“, imalo je značenje kao da se reklo da je iz neke rupe bogu iza nogu. Oduvek je bio na lošem glasu zbog svoje ciganske mahale koja je rasad prosjaka i prostitutki širom Srbije, ali i Evrope. Tuče, bodenja noževima, sevanja sekira, sa usputnim otmicama i silom udavanim devojkama, ne retka su u njemu pojava. Kako je od jedne časne grčke reči, koja isto znači što i naša, nasleđena od Turaka, „miraz“, nastala reč sa posprdnim značenjem, „prćija“, sam sveti bog zna. Štaviše, „prćija“ u većem delu Srbije, Makedonije pogotovu, Crne Gore pa i Hrvatske, ne znači više „miraz koji mlada donosi u brak“, nego „miraz koji udovica donosi u brak“. Ovo za udovice je i razumljivo. Doskora se nije blagonaklono gledalo na udaju žene ostale bez muža. Udovici tek  nije mogao niko da oprosti što imovinu koja joj je ostala od muža unosi u novi brak. Verujem da su „prćiji“ takvi nakaradni odnosi prema ženama u crnom i doneli negativno značenje: „imovina sa kojom svako može da postupa kako mu se ćefne“.

Upravo se tako aleksinačka opština odnosi prema Žitkovcu. Brine o Žitkovcu kao o nekoj prćiji tamo negde preko Morave. Kao da je to „tamo negde“ bogu iza nogu, a ne tri kilometra drumom. Zato su Žitkovčani rešili da se ne daju. Boriće se, ali ne „svijetlim oružjem“ kao njihovi preci, nego mnogo opasnijim, nevidljivim – kulturom. Kultura je oduvek bila delotvorno oružje. Sa njom se ne pobeđuje preko noći, ali se pobeđuje sigurno. Ne bi inače kroz istoriju tolike aforističare, pesnike i romanopisce hapsili i knjige im zabranjivali, nekima i palili. Uzalud im je sve to bilo, jer njihov glas se i iz zatvora narodom pronosio, kao što se i glas žitkovačkog KUD-a „Mladost“ i njegovog USUK-a „Zavičaj“ prenosi širom zemlje. Zahvaljujući KUD-u i USUK-u za Žitkovac zna sve više ljudi. I van zemlje ga pominju.

Možda će se aleksinački opštinski oci trgnuti kad ih budu pogodile strele žitkovačkih aforističara, možda će se neko od aforističara i konjskim ćebetom iza rešetaka zbog toga pokrivati, ali će se žitkovački glas ipak proneti i biti jači od glasa po lošem poznate prćilovačke mahale. Kad se aforističari u Žitkovcu usuknu, i pridruže im se aforističari van Žitkovca, pa se združenim snagama prema Aleksincu usuknjuju, aleksinački „sveti oci“ će, hteli ne hteli, morati na Žitkovac pažnju da usmere. Desi li se to (a desiće se), žitkovački KUD i USUK će za zasluge dobiti dostojnu dvoranu i hotel da se smeste gosti koji im dolaze, a ne kao sada, da im katolički „Karitas“ priskače u pomoć i žitkovačkim gostima došlim iz daleka obezbeđuje spavanje. Bitno je bilo da popovi žitkovački dobiše novu, lepu crkvu (jedino što videh novo u Žitkovcu), a humanošću nek nastave da se bave „lukavi Latini“. Našoj je pravoslavnoj crkvi ispod časti da se time bakće. Za nju su ljudske potrebe nešto suviše prizemno. Ona gleda u visine. Komunicira sa Bogom. Žitkovčani nek se sami snalaze kako znaju i umeju. Bitno da crkvi redovne priloge daju. Je l' imate za prilog crkvi – imate, šta onda kukate. Nek vas Aleksinac i dalje tretira kako vas tretira kad ste za njih prćija. Slava Žitkovčanima! Aleksinac je uz vas! To jest biće. Uveren sam. Ali kad vam vrati opštinu!

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Прозаиста међу афористичарима

Ispraćaj u penziju

U petak ispratismo kolegu u penziju. Svi su srećni, a i on je srećan. Zbog čega? Što je napunio šezdeset i pet? Nije baš za sreću. Lažu svi oni koji kažu kad dođe vreme za penziju: „Jedva čekam, dovde mi je došlo.“ Šta jedva čekaš? Da se ugasi jedan život i otvori novi pun neizvesnosti, upitnog kvaliteta i dužine trajanja? U pravu je moja drugarica iz Esena kad kaže da čovek treba da radi dok je živ – rad te jedino čini živim. Da, pod uslovom da rad sa kojim se sticala penzija nije bio kuluk, mučenje, isisavanje životne snage, već zadovoljstvo koje ispunjava. Mnogo je više onih koje je takav rad razorio, pretvorio ih u senku. Ne znaš šta je tužnije sresti: izborane žene, oteklih nogu, nadutih zglobova, iskrivljenih prstiju od ukrštenih muka iscrpljivanja na poslu i robovanja u sopstvenoj kući, ili prevremeno oćelavele i osedele muškarce, uvećane nosine, zarasle u veđe i dlake iz nosa i ušiju, pogrbljene, tanušnih, staračkih nožica. Rad ih nije ispunjavao, zapravo retki su koje jeste, ujedno i srećnici. Većina je radila samo da bi imali od čega da živi, očajni da prehrane porodicu, ispune očekivanja roditelja, društva, iscrpljivali se do beskraja na poslu, radili prekovremeno i bez plaćanja, trpeli uvrede, bivali ponižavani, a onda bi dolazili kući i istresali se na ukućanima, prebijali ženu, decu, ili, čim ručaju bežali od kuće, da sa društvom zaliju beznađe rakijom i zaborave sebe. Nije ni čudo što je većina njih u toku svog radnog veka zabušavala na poslu, „hvatala krivine“, pa i potkradala svoje poslodavce. Zar ne misliš da bi oni (i muškarci ubijeni u pojam, i žene robovi), svi do jednog više voleli da ima je bogata tetka ostavila u nasleđe dovoljno da mogu da šetkaju po belom svetu, posećuju galerije, idu na koncerte, uživaju u prirodi, na planini, jezeru, moru, pecaju u brzacima, ili da se prosto zavale u hladovinu ispod krošnje, pletu venčiće, gledaju u plavo nebo i u belini oblaka prepoznaju svoje želje?

Šta mi bi? Zar nisam došao na veselje? Kolega nam ide u zasluženu penziju, a ja udario u mrak! Bi mi to što malo koga od došlih na ispraćaj prepoznadoh „iz prve“. Dvadeset i pet godina je prošlo kako ih nisam video, još od kako sam prešao sa poslom u Beograd. Izmenila im se lica, odebljali su, otromboljili se, neki se osušili ko grane, oni koji su bili ispičuture, zaokruglili se, otekli, nadule im se trbušne ko bure da su progutali; neki bledi kao pred smrt, neki crveni, gomila ćelavih, a svi sedi, izmenjene im fizionomije, godine izdubile bore… Jedino se žene nekako drže, ne znam kako i zbog čega. Verovatno je šminka u pitanju, ofarbana kosa, haljine drečavih boja, nakit, a pre svega osmeh na licu (ili je to što sam kratkovid a moja mašta nadopunjuje ostalo). Čudo jedno, one sve nasmejane, razigrane, „mesto ih ne drži“, ne izlaze iz kola, a muškarci natmureni, cigaru ne vade iz usta, vuku dim za dimom: čim im se jedna ugasi, pale drugu. Jedino su veseli oni koje je već „uhvatilo“ piće. Saliću druge, grle, pričaju, pričaju, ponavljaju ono što su ti već rekli, šire ruke i kao vesele se, kao pevaju – srećom čaše ne lome.

Kao da u mozgu imam onaj kompjuterski program koji pretapa slike glumaca iz starosti u mladost – tuga da te uhvati. Bez mog svesnog učešća radi obrnuto: kopa po arhivi pamćenja, vadi otuda slike od pre dvadeset pet godina došlih na ovaj ispraćaj koje je upamtio i uparuje ih sa sadašnjim starinama. Da, da to je taj, to je ta, olakšano uzdahnem kako koga pronađem u arhivi i njegovu sadašnju sliku stopim sa onom iz mladosti. Radujem se iako im se dobrom delu imena više ne sećam. Da je ime bilo slika a ne tekst upamtio bih ga. Slike se pamte, reči zaboravljaju. Bi tu i razočarenja nakon uparivanja. Za one već otišle u penziju nije mi bilo teško, njih sam lakše prepoznavao, jer poznato je da se ljudi u poznim godinama balsamuju, po desetak godina ne menjaju lik iako stare, onda skokovito propadnu za jedan stepenik pa se opet balsamuju. To uglavnom veži za muškarce. Žene se menjaju i izobličuju jedva primetno, poznaš im godine tek po sitnim useklinama kao ih je neko žiletom reckao, najpre oko očiju i uglova usana, a onda im nemilosrdno nožem utiskivao brazgotine bora po licu; godine im pegave telo, ruke, ispumpavaju grudi. Šminkama i brushalterima poprave donekle tu štetu, malo se podgoje, salom isprave bore pa ti se, ako si stalno sa njima čini da se ne menjaju; dok ih nešto naglo ne dokosuri i postanu izgledom neke druge, nepoznate, žene koje jedino glas i oči odaju da su to upravo one, drage koleginice, za koje sam nekad možda, u žaru mladosti, prvih svojih godina zaposlenja bio i „zagrejan“. Mada, ruku na srce, nisu ni sada za bacanje – barem ne ove koje su došle. Neke čak pokušavam da ne gledam, jer zazubice i sad lako izazivaju – dvadeset i pet godina od kad ih nisam video, na njihovih ondašnjih dvadeset i pet, plus popunjeno telo, plus mladalačka frizura, plus vatra koja seva iz njih, blistav sjaj u očima, razigrane noge koje ne staju, ždralova krila u rukama, kosovski ples takav da nijedna od današnjih devojaka bolje da ne pomišlja sa njima da se nadmeće… brrr! Sve mi slike ispadoše mutne koliko su mi ruke drhtale dok sam ih snimao.

Sad malo i o ambijentu. Kafana na glasu, jedna od najpoznatijih u gradu. U njoj akustika katastrofa. Kad svi zagraje, a zagraje – a ko ne bi posle toliko godina ne viđanja – teorije nema ni onog do sebe da čuješ, a kamo li kolegu ili koleginicu prekoputa. Samo klimaš glavom ko glupi avgust, kao, pratiš ga što priča; klima i on kad ti odgovaraš na ono što misliš da te pitao, kao, i on tebe čuje. Sve vreme sam držao otvorenu šaku čas iza jednog uha, čas iza drugog, ne retko iza oba, ne bih li kako tako usmerio glas do svojih bubnih opni, eliminisao graju i prepoznao izgovoreno. A tek kad je u zlo doba muzika zasvirala – lepo, brate, ogluvesmo svi. Idem posle od kafane do kola, ne čujem ništa, ni svoje korake, ni korake moje gospe koja korača pored mene (ah, da, zaboravih da napomenem: i moja gospa je naša koleginica – njen sadašnji izgled srećom nisam morao da uparujem sa slikom od pre dvadeset i pet – za zazubice nisam siguran, jer kad je barabar sa onim zazubičastim zaigrala – nije bilo razlike). Setih se naprasno svog profesora akustike sa fakulteta, Husnije Kurtovića, kako nas je učio da se postiže koncertna akustika prostora. Ima sigurno inženjera koje je vlasnik kafane mogao da uposli – ozvučili bi mu kafanu i za dve dobre večere sa pićem. Ili bar našeg. takođe bivšeg kolegu. da su zvali, Dejana Ljubisavljevića, dokazanog akustičara – on bi im sigurno to uradio za džabe, iz čiste ljubavi prema gradu u kom se rodio i u kom je mlađan momkovao.

Pre nego što odem na počinak da iz sebe izvetrim sav u kožu zavučeni dim koga ni topla kupka iz nozdrva nije mogla da istera, da iskažem još nešto što na ovom slavlju nisam mogao da svarim. One ispičuture koje pomenuh na početku – nisam im brojao, ali koliko su vina i viskija popili, konobari su sa tom količinom celo veče mogli da poje svoje goste. Ono prokleto u našem čoveku: kad drugi plaća, odaberi ono najskuplje – kad bi ga inače sam kušao. Da su to najskuplje jednom samo popili, ajde de, ali da se bukvalno kupaš u skupoći, e to ne mogu ni na pijanstvo da im odbijem. Jadan naš kolega koga u penziju ispratismo, koliki li je samo ceh za ovu veče platio? Otišlo mu je garant bar polovina od tri plate koje mu za odlazak u penziju sleduju povrh poslednje. No, svejedno, nisu mi se zgadili, naprotiv, drago mi je bilo da sam ih sve video. Nazdravljao sam, uzvraćao zdravicu, grlio se, tapšao ih po ramenu, muvao u rebra kako se muvaju najdraži, pljeskao po trbušini, smejao se sa njima iako nismo imali pojma čemu. Jednom se živi kako treba, makar i samo to veče kad se ispraća kolega u penziju. Sutra će već ustati s glavoboljom. Oni već penzioneri, kukaće na bolove u kostima, na gorušticu i glavobolju od prekomerno ispijenih čaša, oni mlađi koji imaju još da služe robovlasnicima, jedva će čekati neki novi ispraćaj da se ponovo provesele, napiju, najedu roštilja i bar do ponedeljka zaborave svoje robovanje, a do ujutru kućevne muke: mašina za pranje im je dotrajala, bojler procureo, i jednom i drugom detetu brak škripi, unučići samo bulje u telefone ne mare za školu, da li na odmor i kako da ga plate... Ponavljaće se to sve dok ne dođu i sami do penzije (pod uslovom da su u međuvremenu bili dobre kolege, a oni ih, koji odlaze u penziju, pozovu na slavlje). Ako nemaju sreću da imaju neki hobi, parče zemlje, košnice, lovačku pušku, štapove za pecanje, da su članovi nekog kluba, planinarskog, filatelističkog, ugursuza, koji se često sastaje, kao penzioneri će skapati od dosade, grišće sve oko sebe redom i žaliti što više nisu robovi.

Kolegi koga ispratismo u penziju svaka čast: časno je odradio svoje. Trudio se da bude pravi domaćin. Nekoliko puta nas obilazio sa čašom da nam nazdravi i zahvali što ćemo mu prepoloviti tri poslednje penzije, hvatao se u kolo i pokušavao da parira ženskim furijama. Šteta samo što nije uhvatio instrument i sam zasvirao, jer to sam očekivao, znajući kako nas je, uz prošvercovano pivo ili rakiju, u kancelariji ispred sistem sale našeg računskog centra, na harmonici uveseljavao kad se završi radno vreme. A mogao je i na gitari, jer ništa manje nije ni na gitari virtuoz. Davno to beše kad ga primih na posao, a nisam ni znao da je muzički nadaren. Briljantan um, samleo je ko od šale testove koji se daju kandidatima. Pokazalo se po ko zna koji put da su umetnost i bistrina sestre rođene. Želim mu još puno godina muziciranja. On je bar srećnik – umetnost (bilo koja) je i rad i uživanje. Carstvo čula i blagodet uma. Srećno muziciranje, druže moj, i dobrodošao u klub!

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Испратили смо колегу у пензију

Divlja kći

 

Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir) Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir)

Moja drugarica, Marina, ima profil na Fejsbuku preko koga objavljuje zapažene tekstove o manje poznatim događajima i ličnostima. Kroz te tekstove ljudima proširuje kulturološke vidike. Njeni pratioci su baš srećni što Marina postoji, jer za mnogo od toga iz Marininih objava nisu čuli, ili nisu imali vremena, mogućnosti, a možda ni potrebnog znanja da sami potraže. Za razliku od Marine, nisam baš takav altruista da edukujem ljude preko društvenih mreža. Svoje profile na Fejsbuku i Linktinu osmislio sam da na njima objavljujem svoje književne ispilotine. Ali mi danas Marina prenese virus. Uhvati me neka vatra i odstupih od samog sebe. Nadam se da je to samo trenutni marinizam i da će ga moj odbrambeni mehanizam savladati. Tekst koji sam u tom vrenju pripremio, zaslužuje da se pojavi na mojim stranicama na internetu iako nije književno delo – barem to nije u bukvalnom smislu. Edukativan jeste, a književan je samo u tome što nisam mogao izbeći poletnost dok sam ga pisao. 

 

Divlja kći
(Savage daughter)

– prikaz pesme –

U poslednje vreme zasipaju me sa svih strana preko društvenih mreža spotovima jedne pesme od koje mi se diže kosa na glavi. Kosa na glavi ne diže se samo kad vas strah parališe, ili vam se slika kakvog užasa svali na grudi. Meni se kosa na glavi diže od onog što mi srce dirne, od onoga što me skrozira svog, uzdrma moje bilo, svaku ćeliju u meni pobudi i grudi očajno stanu više vazduha da mi ištu. Na primer kad se svira himna, kad gledam vojnu paradu, kad vidim kako se dvoje zaljubljeno gledaju... Svako je udaren na svoj način. Nema normalnih.

Kopao sam nekoliko puta po internetu ne bih li našao ko je tu opsedajuću pesmu prvi zapevao, čiji su stihovi, ko je autor melodije. Sa Jutjuba, TikToka, Instagrama, Redita, Pinteresta i drugih portala koji skladište sve i svašta, stizali su mi manje ili više uspešni prepevi bez nekih bližih podataka. Preskakao sam izvođenje Sare Hester Ros (Sarah Hester Ross) čiji su spotovi najbrojniji, po nekima i najuspešniji, ali kad mi je iskočio spot jedne kćeri Afrike zastrašujuće lepote, zanemeh. Svojim me je izvođenjem oborila s nogu! Žmarci su mi se rastrčali kičmom. Samo Afrika zna da peva tako savršeno i tako zanosno. Njen glas mi je prosto ledio krv. Nije mi pritom bilo važno da li stvarno peva, ili samo otvara usta. Interpretacija joj je bila snažna, jezovita, mađijala je. Uhvatio sam se kako nesvesno karaokam za njom. Ne samo da mi se kosa dizala od njenog glasa, dizala mi se i svaka dlaka na telu.

Ko zna dokle bih se divio toj crnoj Izis i mislio da je niko ne može nadmašiti u scenskom nastupu ni u načinu na koji izvodi ovu pesme, da nisam na internetu našao biografske podatke autorke i da nisam čuo kako je sada izvodi. Crna Izis je istog trena izbledela, jer autorkino pevanje je tek bilo da ti se, ne kosa, nego celo telo naježi. Izvlačila je glas i pesmu iz duše, iz grudi, iz dubine stomaka, iz srca, pevala je tako sirovo, tako snažno – očigledno sa istim uzbuđenjem kakvim je tu pesmu doživljavala kad je pisala. Kakva je to samo glasina! A žena je u godinama, štaviše baka! Peva je spontano, grleno, promuklo, onako kako se nekad pevalo na selu, onom u koje su se njeni preci naselili pre mnogo vekova, doneti severnim vetrovima.

Nema žene koja ovu dramatičnu pesmu čuje a da joj srce ne zadrhti i da joj ne postane himna, moto, magnet, zvezda Severnjača. Mrežom se širi kao pošast, pošast koja opčinjava. Moć joj je u vibracijama otpevanih reči. Zvuk i smisao tih reči oslobađa žene, poziva ih na otpor, kolektivni revolt eksploatisane bolje polovine čovečanstva, vekovima od one druge polovine ugnjetavane, ponižavane, tiranisane. Od kad je sveta i veka žene sa muškarcima nemaju jednaka prava na život, mišljenje, verovanje, delanje. Za to je pre svega kriva religija. Ne postoji nijedna religija od većih, u kojoj su žene i muškarci jednaki, u kojima ih jednako tretiraju u hramu i pri molitvama. E, ova baka, autorka, želi da se to promeni. Zato u svojim pesmama (nije joj ovo jedina) priziva paganske bogove i zaboravljene mnogobožačke običaje. Dok paganski bogovi nisu proterani, a u dve trećine planete ostavljen samo jedan bog da življu kroji život, razlike između žena i muškaraca nije bilo – jednako su i jedni i drugi strepeli i jednako se divili nadležnom bogu.

Baka je pesmu napisala u stilu pesama kakve su se nekad pevale u nordijskim selima na severu Irske. Splela je u nju zvuke keltske i vikinške muzike i prepoznatljiv irski ritam u kome se takt obično daje nogama. Nema poetske rime u njoj, jer bi rimovani stihovi neminovno pokvarila njen keltski zvuk.

Neko će na ovo moje spajanje irske i vikinške muzike možda skočiti i reći: „Čekaj, pobro, kakvi pa sad Vikinzi?! Irci nisu Vikinzi, nego Kelti?!“ Jesu Kelti, ali su se na severu Irske i po okolnim ostrvima sa Keltima stopili Vikinzi koji su, između devetog i dvanaestog veka, tražeći sebi manje hladnu i manje gladnu domovinu, u te krajeve došli i tu ostali. Kasnije su, sada već kao Irci, trbuhom za kruhom preplivali Atlantik i po Americi posejale svoje potomke, među njima i autorku ove magične pesme.

Baka, pesnik i kompozitor „Divlje kćeri“, vuče poreklo upravo od ovih irskih Vikinga – otud i ta vikinška snaga u njoj. Puno ime joj je Karen L. Unrejn Kahan (Karen L. Unrein Kahan). Pesmu je spevala još 1990. godine pod pseudonimom Vindret Berginsdotir (Wyndreth Berginsdottir), kad još nije bila baka. Jednostavno se jednog jutra probudila sa refrenom u glavi. Dok je napipala olovku, izlio se nadahnuto i ostatak pesme iz nje, a u toku dana došla joj je i muzika.

Sve pesme bake Karen su u starom irsko-nordijkom stilu i sve se pevaju a kapela (bez instrumenata), onako kako su ih pevali Vikinzi – promuklo, sirovim glasom, narodski, u horu, nadjačavajući jedni druge, iz duše. Baka Karen za svoju „Divljakušu“ kaže da je ona „himna osnaživanja, a ne pesma koja služi određenoj boji krvi, ljudi, ili kože. Ako pronađete snagu i moć i svoj glas u njoj, ovo je vaša pesma i nadam se da ćete je pevati sa jačinom i besom i lepotom i snagom koja je unutar vas – ko god da ste. Žene nisu niža bića od muškaraca niti su ikad bile. Mi smo pevači oluja, meso od vatre, neumoljiva snaga planina, ljubazna topline i vetar koji reže. Mi smo pola sveta, a naučene smo da govorimo tiho i da se ponašamo blago, jer nas je tako lakše kontrolisati.“

Tu nije bio kraj mom dizanju kose na glavi. Đavo mi ne dade mira, stadoh da čeprkam dalje nađubrenu zemlju interneta. Pored bakine „Divlje kćeri“ iskopah još jedan dragulj. Ime mu je: „Žene vode“ (Women of the Water). Šta je sad pa to? U pitanju je međunarodni pokret žena koje se bore za čistu vodu planete, „za slobodu svih i divljinu u sebi“. Propovedaju jednakost među ljudima, potrebu žene da bude poštovana kao roditeljka čoveka. Zaštitnice su vode, a time i Zemlje, brane vodu od muškarac koji je na sve načine širom planete truju. Sebe nazivaju „Žene koje govore u ime vode“ (Women Speaking for the Water). Vole pritom da citiraju jednu drugu baku, Indijanku po rođenju, sada već počivšu Žozefinu Mandamin (Grandmother Josephine Mandamin): „Voda Majke Zemlje nam nosi život, a mi kao žene nosimo život kroz svoja tela. Mi kao žene smo davaoci života, zaštitnici vode i zato smo posebno sklone da Majci Zemlji pružimo poštovanje koje joj je potrebno kad je u pitanju voda.“

„Divlja kći“ Karen Kahan je nezvanična himna „Žena vode“. Slučajno? Nije. Razumljivo i zašto.

Osim tog pokreta žena, postoji još nekoliko ženskih pokreta osnovanih sa istom motivacijom: svojom ženskom snagom spasiti vodu Zemlje i spasiti sebe. Sve su one prigrlile Kareninu „Divlju kći“ kao nezvaničnu himnu. Ona ih bodri. Kao i „Žene vode“ oslanjaju se na paganske rituale. Zapadni svet uveliko osvaja nova vera oslonjena na paganstvo, tačnije oslonjena na rituale germanskih plemena, vikinških pre svih. Ženski pokreti ovoj veri utiru put. Nisu to zatvorena društva, jer nisu sekte. Štaviše, žene u njima pozivaju sve žene sveta da im se priključe, bez obzira na boju kože, nacionalnu pripadnost, ili društveni položaj – baš kako je baka Žozefina Mandamin za života propovedala, a baka Karen kroz svoje pesme peva. Reči ove dve bake govore ženama da svojom snagom mogu sve i ta ih misao nosi. Nije to povratak matrijarhata, mada ja lično ne bih ništa imao protiv, jer su po meni žene daleko mudrija i sposobnija bića od nas muškaraca. I pravičnija. Jednostavno je ovo borba da i njih obasjava isto sunce kao i muškarce.

Još ne razumete šta je to što me je u svemu ovome naježilo? Prosto me ježe takve stvari i to je to. Slatka je to jeza. Ježi me svaka duboko humana ideja ili postupak, ježi me iskazivanje ljubavi, topline, ježi me sve što vodi boljem sutra, sve što je suprotno od onog što mi muškarčići svojim dečačkim ludorijama, bujnom maštom, zaneti igrama koje igramo jedni sa drugima i jedni protiv drugih, donosimo bližnjima svojim, ženama, majkama, deci, drugim ljudima, ne misleći na posledice igre, ne misleći na sutra; večitim dečacima kakvi smo, samo nam je do igranja stalo; kad nam igra ne ide od ruke, kad gubimo, besnimo i svoj bes iskaljujemo na „slabijem polu“. Žene srećom nisu više krotke, sve su manje to. Žene su vodena bića. U vodi je život nastao, a mi iz vodenih žena isplivali. Voda pamti i žene pamte. Red je zaista da se voda pobuni, da žene pokažu svoju snagu, divljinu nagona za održanjem koja ih uprkos viševekovnoj potčinjenosti nije napustila. Red je da tresnu pesnicom, da voda prsne na sve strane, red je da zapevaju u horu baš tu pesmu koja me, eto, već danima opseda i koju vrtim bez svoje volje kao pokvareni gramofon: „Moje sam majke divlja kći (I am my mother's savage daughter). Moje sam majke divlja kći, neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas!“ Ne postajem li to i ja žena?

Prilažem prepev na naš jezik Karenine „Divlje kćeri“, prilažem i putokaz koji će vas odvesti na Jutjub da čujete kako je sama Karen peva. Što samo meni da drhte grudi, što samo meni da se ježi kosa na glavi dok slušam magijski glas tog ženskog Vikinga. Žene, poslušajte šta vam Karen poručuje, „ko god da ste, imate glas koji se ne može ućutkati. Zajedno, vaši glasovi ne mogu da se ne čuju!“ Biće dobro i vama i nama, u glavu udarenoj drugoj polovini čovečanstva, vašoj deci.

Savage Daughter - YouTube

DIVLjA KĆI

Moje sam majke divlja kći,
Ona koja trči bosa i psuje oštro kamenje.
Moje sam majke divlja kći,
Neću da skratim kosu, neću da stišam svoj glas.

Moje majke dete je divljak,
Ono traži svoje znake u boji kamena,
U licu mačke, u padanju perja,
U plesu vatre i krivini starih kostiju.

Dete moje majke igra u mraku,
I peva paganske pesme pod svetlom meseca,
I posmatra zvezde i preimenuje planete,
I sanja pesmom i metlom da dopre do njih.

Dete moje majke psuje baš glasno i psuje često,
Dete moje majke se smeje previše i dugo,
I zavija na mesec i spava u jarcima,
I nespretno diže ton u pesmi ovoj.

Izvedeni smo svi sad iz tame i vode,
Dovedeni na ovaj svet kroz krv i kroz bol,
I duboko u kostima našim bude se pesme stare,
Zato ih glasovima kiše i groma pevajte.

Mi smo divlje kćeri naše majke,
One koji trče bose i psuju oštro kamenje,
Mi smo divlje kćeri naše majke,
Nećemo skratiti kosu, nećemo spustiti svoj glas.

 

Napisala i spevala Karen Kahan 1990.
Prepevao Branimir Perić, 21. juna 2023.

 

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Mlinarka

 

Mlinarka

Tri sata pre

Prohladno letnje predvečerje. Neka nejasna mirnoća upila se u kuće raspirujući prve škiljave petrolejke što su se tu i tamo palile iza prozora. Noć se umorno spuštala gušeći testolikom neprozirnošću poslednje jecaje đermova i čangrljanje lanaca privezanih pasa. Iz krošnje drveta dopre klepet krila kokoške koja se bolje nameštala na počinak. Grana pod njom se zanjiha budeći drugu pospalu živinu. Odgovori joj par kvocanja i još poneki klepet pa se i to utiša.

Jovan Spasojev nesvesno zastade ispred svoje kuće i odsutno zaokruži pogledom selo. Nešto mu je smetalo, nešto nije bilo kao svakog dana. Zurio je neodređeno u vrhove brda i zakrvavljeno nebo na zapadu. Ćulio je uši kao kakav šarov kad iza ambara njuši vazduh i traga za mirisom koga samo on razaznaje. „Mòre, ima nečeg!“ reče sam sebi.

Iz pravca grada začu se daleko, teško raspoznatljivo brundanje. Približavalo se sporo grickajući idilu seoskog sumraka. Jovana Spasojevog zebnja ščepa za grudi. Ukočio se sav. Psi na trenutak umukoše nakostrešeni, a onda su svi u jedan mah zalajali. Od te siline napeše se lanci i kaiševi za koje su bili vezani, zastenjaše i zacvileše resko i zategnuto. Jovana obli znoj. Slutnja ili stvarnost, pitao se. Ne čekajući odgonetku, skoro bezglavo ulete u kuću i zalupi vrata za sobom.

– Ženo, gasi lampu! Švabe! – viknu još sa praga.

U drugim kućama se takođe pogasiše lampe. Selo kao po dogovoru nenadano utonu u mrak. Psi se prosto raspomamiše.

Jovan Spasojev priđe prozoru i napregnu oči. Gledao je niz drum pokušavajući pogledom da prodre kroz mrak koji se, činilo mu se, prebrzo spustio. Meseca još nije bilo. Osluškivao je pomno. Brundanje se više nije čulo, ali ga to ni malo nije uspokojilo – užas mu se preduboko zavukao pod kožu. Tako je i sa Međašima bilo. Kad se začulo brundanje, isto je ovako najpre zastalo pa se premetnulo u vrisak žena, pucnjeve i oganj.

Vreme je teklo užasno sporo. Drumom se ništa nije pojavljivalo. Psi su jedan po jedan lagano prestajali da laju. Taman da se sve za njima ponovo utiša, oni na ulazu u selo iz nekog razloga opet zalajaše. Jovan stegnu pesnice. Lavež se postepeno prenosio prema njegovoj kući.

Crno je slutio Jovan Spasojev i crno mu pred očima beše. Koliko se čelom bio priljubio uz staklo, od pritiska je moglo da prsne. Kad zalaja i njegov pas u dvorištu, žmarci mu potrčaše uz kičmu. Kucnuo mu je poslednji čas, znao je. Usne počeše same od sebe da drhte i izgovaraju molitvu. Kud baš na mene prvo? Sav se pretvori u oči i uši. Ćulio je zvek oružja i bat cokula. Zube je stezao do bola. Pas je u dvorištu skoro pobesneo od zatezanja lanca i lajanja.

Odjednom se začu kucanje na vratima, tek toliko jako da ga pored laveža ukućani mogu čuti. Jovan pretrnu. Odskočio je od prozora i brzo čučnuo. „Gotovo je!“ pomisli. Prestade da diše očekujući najgore.

– Jovane! – začu poziv sa spoljnje strane vrata. Kao ni kucanje, ni poziv nije bio prejak.

Šumela mu je u ušima.

– Jovane!

Da je žensko pao bi u nesvest.

– Jovane, otvori! To sam ja, Pavle Banaćanin!

„Pavle? Jest, njegov je glas. Otkud sad Pavle!?“ Htede da zastenje pod težinom svih pitanja koja su mu navrla sa svih strana u glavu. „Šta pa sad on traži od mene?“ Kako je rat počeo izgubio je kontakt sa njim. U selu se šuškalo da su preko, u Banatu, sve domaće Švabe obukle uniformu. Rekoše i Pavle.

– Jovane, otvori, znam da si kraj vrata, ne boj se. Sâm sam. Nema vojske. Niko ne dolazi za mnom.

Jovan je ćutao. Ne, nisu čista posla! Doduše, Pavle nije rđav čovek. Barem nije bio. Služili su u istoj jedinici vojni rok. Zbližili se, pobratimili čak. Posle vojske su se posećivali. Ženu je uzeo iz našeg sela. Ali, danas...

– Jovane! – Pavle nije odustajao.

Pričao mu je pokojni babo. Prešao je ne samo Albaniju, nego i gore golgote. U ratu se sve izokrene. Braća se ubijaju kao da nisu ništa jedan drugom. Zašto bi za pobratime važilo drugačije? Možda je Pavle baš zato došao?! Nije. Kud bi Pavle.

– Jovane, preklinjem te! Ne dolazim kao vojnik! Otvori, tako ti svega! Ne boj se. Nemam oružje.

Jovan se pokrenu i priđe vratima. „Mora da je u nekoj nuždi? E i ja magarac, usrʼo sam se od straha, a čoveka ko zna kakva muka stisla. Kad bih mogao da mu verujem?“

– Jovane, razumi me!

„Ako, tako mi i treba! Pobratimi! Malo je falilo i kum da mu na venčanju budem!“

– Jovane, imaj srca, naići će neko, smiluj se.

„Ipak… možda...“

Više nije izdržao. Prišao je vratima i mašio se kvake. Žena mu se obesi za rukav i zacvile.

– Ne, Jovo, tako ti dece! Zar nas u smrt teraš?!!

– Čovek, ženo božja...! – kao da je stresa, otrže se od nje Jovan. – Zar da ga pustim da čuči napolju? Ajde, šta si se uplašila! – reče joj, ali je osećao da to pokušava sebe da zavara i smiri ne nju.

Drhtavom rukom je podigao rezu. Odmakao se korak i pustio Pavla da uđe.

– Bi što bi – procedi kroz zube.

Odozgo, na tavanskom otvoru, pojaviše se tri malene glave i gvirnuše u tamu pod sobom.

Psi prestaše da laju.

 

Dva sata pre

– E, vala, sila si, Učo, nema šta! Znao sam da u tebe mogu da se uzdam! Fala ti do boga, spasʼo si me bede, a i onaj sinji kukavac će ti biti zahvalan. Ako ništa drugo, našima će u šumi bar ručak moći da kuva. Ajd', zdravo mi ostaj!

– Zdravo!

Osvrćući se na sve strane Jovan na prstima šmugnu preko praga van. Vrata su se za njim nečujno zatvorila. Uča spusti rezu. Sačekao je da se Jovanovi koraci izgube u noć, a onda ode u sobu.

– Ranko, sine, probudi se! – drmnuo je dete.

Mališan protrlja oči i pospano zevnu.

– Ustani. Moraš tatu nešto da poslušaš.

Dete se široko proteže i još jednom zevnu. Već naviklo na noćna buđenja, ustade bez reči.

– Požuri. Obuci kaputić. Hladnjikavo je noćas.

– Je l’ ću opet tetka Mariji?

– Da, sine, samo ovoga puta moraš da stigneš brže nego obično i još brže da se vratiš. Jesi li se dovoljno rasanjivio da možeš da upamtiš šta da joj kažeš?

Dete klimnu glavom.

– Reći ćeš joj da se pobrine za gosta koga joj šaljem. Jesi li razumeo? Da se pobrine za gosta. Ponovi.

– Da kažem tetka Mariji da se pobrine za gosta koga joj šalješ. Je l' tako?

– Tako je. Pazi, ne sme niko da te vidi. Ako čuješ nekog da ti ide u susret, sakri se u žbunje i sačekaj dok prođe.

– Ne brini, tato, umem da se čuvam.

– Ne sumnjam – reče Uča i poljubi ga u kosu. – Ajde sad, tutanj!

Dete kliznu kroz otškrinuta vrata i otrča u noć.

 

Jedan sat pre

Jedva je sačekao da se udalji od sela. Lavež ga je izluđivao. Kad god je prolazio pored nekog psa, čangrljanje lanca mu je zvučalo kao da će se pas tog trenutka otrgnuti. Hodao je skoro na prstima i osvrtao se oko sebe. Kolski put se s vremena na vreme gubio preko travnatih površina. Poslednji lavež sa periferije sela je utihnuo. Sa njim se izgubio i kiseli miris stoke koji ga je kroz selo pratio. Nevidljivi zrikavci su strugali noć. Od tog zvuka se činilo kao da trava u snu hrče.

Rađao se Mesec, belasalo se njegovo okruglo lice kroz krošnje šume u koju je put uranjao. Kao da je Mesečevo bledilo prlji, iz krošanja bi se katkad izvio bunovni krik usnule ptice. Na svaki šum se trzao kao u ružnom snu. Samo da pre zore stigne! Na jutarnjoj smotri će primetiti da ga nema.

Malo mu laknu kad je osetio svilenkastu prašina pod nogama, a na obrazima vetar koji donosi svežinu vode. Šuma se proređivala. Drum se približavao reci. Grgoljenje brzaka i zvon vodom ponekog preturenog oblutka, učiniše mu se kao najlepša simfonija. Nije mu smetalo šiblje koje ga je usput kačilo po licu. Grgolj se ubrzo pretvorio u hučanje, a huk u penušanje vode zahvaćene lopaticama vodeničnog kola. Srce mu življe zakuca. Izgubio je orijentaciju koliko već dugo ide.

Izbio je iz šikare. Tamna kontura vodenice se ocrtavala na zvezdanom nebu. Reka ispod nje se belasala.

Prešao je preko jaza pridržavajući se za ogradu mostića. Pred vratima vodenice za trenutak zastade i popravi uniformu.

Zakucao je reda radi iako je znao da ga Marija neće čuti od huka vode. Verovatno spava. Uča je dobro postupio što je poslao malog da ga najavi umesto da ga je dete vodilo. Neko je mogao da ih vidi, a onda ode glava i Uči i celoj njegovoj porodici.

Gurnuo je lagano vrata i zastao na ulazu. Mrak unutrašnjosti ne dade mu u prvo vreme išta da vidi.

– Marija! – zovnu tiho.

– Marija! – ponovi još glasnije.

Slegnuo je ramenima i zakoračio unutra vadeći baterijsku lampu. Taman da je upali, kad mu krajičak oka uhvati kako se u tami iza vrata pokrenu nešto crnje od mraka. Nesvesno je ispred sebe ispružio ruke štiteći se ni sam ne znajući od čega. U toj kretnji nehotice upali lampu i uluči taman toliko vremena da vidi kako se to „nešto“, raščupano, obrušava na njega sa nožem u ruci. Pretrnuo je. Instinktivno se izvio i podmestio lakat. „Bože, pa to je žena!“, htede da krikne. Lampa mu ispade i otkotrlja se u ugao nastavljajući da svetli.

Borili su se bez daha. Po zidovima su plesale njihove senke mestimično presecane odsjajem noža. Izvijali su se držeći jedno drugo za ruke. Zglobovi su im krckali. „Otkud joj tolika snaga?!“, pitao se. Pulsiralo mu je u slepoočnicama od napora.

Jedva mu je uspelo da je oslobodi noža. Sa zvekom je pao na pod. Šutnuo ga je daleko i zavrnuo joj ruke na leđa.

– Proklet da si! – pokušala je da ga pljune.

Othuknuo je i rukavom otro sa čela znoj i delove njene pljuvačke. Pošao je po baterijsku lampu. Vukao ju je za sobom držeći joj čvrsto ruke. Pustio ih je tek kad je podigao bateriju.

Uperio je svetlost prema njoj. Sva nakostrešena, stajala je podbočena, sevajući pogledom. Disala je ubrzano i iskidano. Kao katran crna kosa padala joj je preko ramena i zaustavljena velikim grudima tvorila na njima gužvu.

„Bože, al’ je lepa!“ – pomisli najzad. „Lepša je nego one godine kad sam došao po Dunju.“ Nije mogao da ne primeti Marijinu lepotu među seoskim devojkama koje su se bile okupile da isprate mladu i požele joj sreću u braku.

– Ti si Marija? – upitao je reda radi ne bi li je opustio.

Ništa mu nije odgovorila. Podignutom rukom štitila je oči od svetla.

Ne ispuštajući je iz vida, otišao je i podigao nož.

– Marija – reče umirujućim glasom – ne treba da me se bojiš. Nisam došao kao nemački vojnik iako sam u uniformi. Zar ti Učin mali nije najavio moj dolazak? Evo ti, uzmi – pružio joj je nož drškom okrenut prema njoj. –Ja sam Pavle Banaćanin, sećaš me se valjda? Dunjin muž.

Marija spusti ruke. Sa lica joj iščeze izraz mržnje.

– Đavole jedan, tako si me prestrašio! Mislila sam da si stvarno „fric“.

Prihvatila je nož iz njegove ruke i zavitla ga nazad na pod. Nož odskoči i otkliza u mrak.

– Otkud ti?

– Dezertirao sam.

– U sred noći?

– Ne misliš valjda da je trebalo po danu? – odgovorio je ironijom.

Prišla je stolu i upalila petrolejku.

– Je l te bilo strah?

– Još pitaš?

– Znaju li?

– Ujutru će saznati.

– Kako je Dunja? – promenila je temu.

– Ne znam. Nisam je video ima već godinu dana, a ni decu. Po njenim pismima bih rekao da je dobro.

– Sigurno si gladan?

– Nisam.

– Ma, kakvi nisi. Od straha se najviše gladni. Eno ti tamo tronožac. Sedi dok ti nešto časkom ne spremim. Ajde, ajde, ne stoj!

Seo je. Gledao je za njom kako se krenula vodenicom. Pod škiljavim svetlom petrolejke ličila mu je na vilu iz dečje mašte. Ko bi rekao da je ova vila još pre minut htela da ga ubije? Marijina vitka silueta klizila je prostorijom lebdeći između tavanice i poda. Izgledala je nestvarno. Setio se priča iz kasarne o magijskim moćima žena ovog kraja. Bajke su o njima ispredane. Dunja jeste odavde, ali Marija…

Kao da sluti njegove poglede, Marija nije popravljala košulju koja joj se u poslu razdrljila. Jovanu postade vruće, žar mu je palio obraze. Hučanje vode jedva da je razaznavao, činilo mu se da jedino čuje šuštanje Marijine odeće. Ne samo da je čuo, mirisao je. Osećao je drhtaje u grudima, u stomaku, uši su mu šumele. Prestao je da misli. Da li se to on selio u bajku, ili je bajka postajalo sve oko njega? Bateriju je zaboravio da isključi. Misli su mu se samo vraćale na Marijino kretanje, na Mariju u haljini i na Mariju bez haljine. Marija se upijala u njega, postajala sama misao, kljucala mu je žilama sve nesnosnije. Šuštale su njene haljine, nesnosno šuštale...

Sada

Predavao se, nema drugog objašnjenja. Zaista su žene ovog kraja čarobnice! Slutio je u sebi bujanje energije, silovite, nesnosne, skupljane mesecima u kasarni. Mogao je da je opipa, da pomiluje njenu nadošlost. Grizao je zanosnu vešticu, ljubio je besomučno. Žene, đavolje žene, ništa bez vas! Stezao joj je bokove, grudi, zarivao zube. Ispijao joj usne kao vino, ispijao oči. Pio je nezasito, žudno. Drhtao je kao da drži ogoljenu žicu pod naponom. Osećao je njene ruke, hiljade ruku. Njeni su ga poljupci izluđivali. Vijugala se kao žrvanj. Hučala je voda, mlin je hučao, okretao se vrtoglavo, bezglavo. Čuo je buku mlina pod njim, ili onog nad njim, svejedno kog. Buči, glavno da buči, da se vrti i melje.

Trčanje po utrobi postade brže. Osećao ga je kako narasta kao kvasac. Uskoro će se preliti, jurnuće preko ivice.

Navaljivao je sve žešće. Pritiskao kao da plugom ore. Grozničavo. Sasušenu zemlju dugo neoranu. Grizao je nanovo. Otkidao zalogaje. Otkidao da se zadavi, da se ne najede, da još ostane, uvek nešto da ostane. Dok utroba ne eksplodira, dok u vulkan ne sine. Njene ruke po njemu kao po klaviru prebiraju dirke, drhte dodirima mekim, drhte svirkom. Uvijaju se golicave. Eti ih na ramenima, po vratu, eto ih na grudima, među rebrima. Spuštaju se ka trbuhu, ka utrobi što gori. Niže do vulkana na pomolu. Sve bliže. Sprema se da grune. Ruke na njemu, ruke, gospode! Vrele, sve vrelije! Ruke!... Ali otkud led u njima? Otkud led? I rez? Oštar? Led koji žari? Zar led žari?! Ne! Ne!!! Vrelo, oh, vrelo! Strahovito vrelo! Bol užasna. Zgrči se, zaštiti! Na bok! Ruke moje, dole! Zadržite! Uhvatite! Zaustavite!... Zalud. Svest se muti. Svetlaci u očima. Koturi svetlosti. Bol. Vatra. Koturi. Koturi...

Marijine ruke se izvlače. Stežu nož koji je pre nepun sat bacila na pod. Počinju da bodu. Sviraju poslednji menuet. Besomučno, histerično. Po grudima, po stomaku. Milovanja su to jadna prema bolu, prema vatri tamo dole gde je gorelo, gde je najviše bolelo. Povijena je nad njim kao prava veštica. Zajapurena, raščupana. Švaburdo gadni! Evo ti! Evo ti još!... Mene da prevariš!... Poslao te Uča, je li?... A ko te u naše selo poslao, to ne pričaš!!!...

Zazvuča i poslednji akord smrti. Marija se savi u klupko i zarida sitnim jecajima. Raščupana kosa joj se rasturi po podu i poteče gustim pramenovima. Tresla su joj se ramena od plača. Onda oseti kako joj se podiže utroba. Zagrcnu se. Nagon za povraćanjem je u nekoliko naleta pokušavao da joj izbljuje sadržinu želuca, ali sem želudačnog soka koji joj ispeče grlo, ništa drugo ne izađe iz nje. Uspravila se nesigurno i drhtavo. Nešto meko skliznu joj niz skute i ljigavo pljusnu kraj nepomične glave na podu. Zateturala se hvatajući se za ivicu stola. Mrtve oči pogledaše u to ispalo parče mesa i ukočeno se začudiše.

Jecaj utihnu i rastopi se među daščane zidove. Sve stade. Jedino se vodenični točak i dalje okretao. Klobučao je vodu i škripao monotono.

Svitalo je.

KRAJ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Objavljeno u časopisu za književnost, "Suština poetike", godina X, broj 77, april/juni, Glušci, str. 150-160