Tri radosti

 

Nedelja je. Jesenje sunce se nadvlači sa reskim planinskim vazduhom: stojiš li duže licem prema njemu, prednjica ti se usijava a leđa odzada lede. Nisi ni svestan da se povremeno okrećeš ko prase na ražnju ne bi li te žar nebeski sa svih strana jednako ogrejavao. Srećom, gde god ti lice pogledu pravac određuje, lepota boja jesenjih halja u koja se brda uveliko odevaju, uzdahe ti jednako izmamljuje, pa hladnoća strane suprotne suncu teško ti ne pada ako u nju gledaš. Modna revija na planini. Komšije iza naše kuće peku već treći kazana rakije od jutros, mezete i mezetluk vinom zalivaju. Rakija je za zimske dane. Ozarena su im lica. Miris vesele vatrice iz kazana i dim iz odžaka bude elegijska osećanja, sećanja na detinjstvo bez briga. Od svega toga grudi ti se slatkom setom ispunjavaju. Sve se složilo da se neka radost desi.

I desila se, ali ne jedna nego tri: dve prizemne, značajne za fizičko bivstvovanje i jedna koja godi duhovnom. Ne žalim se što je neduhovnih više. Radosti fizičkog bivstvovanja duh takođe razgaljuju. Piščevom duhu godi telesno zadovoljenje koje mu stigne spolja, nekad i više nego da sam sebe u osami pišući zadovoljava. Čekanje refleksije spoljašnjeg sveta, ako predugo traje, vodi jalovosti. Publikovanje podstiče nova cvetanja i zrenje još vrednijih plodova.

⁕⁕⁕

Moja književna sapatnica i ispisnica iz Palanke javila mi se popodne sa Sajma knjiga. U knjizi najkraćih priča izdavačke kuće iz Beograda videla je moju priču „U karantinu korone“. Poslala mi je uslikanu naslovnu stranu knjige, takođe i sliku stranice na kojoj je priča. Hvala ti, draga drugarice! Iskreni prijatelj se ne traži, sam se nalazi. I prošle godine je tako postupila.

Bilo je to prvo od tri radovanja, ono koje godi duhu.

⁕⁕⁕

Pre dve godine u sred noći gospa i ja čusmo neko zujanje u vazduhu. Duhovi?! Kosa nam se digla na glavi. Trajalo je neko vreme pa se izgubilo, ali se posle duge pauze ponovo javilo da bi opet, nakon odzujavanja nestalo. Nije bio u pitanju komarac – zujalo je ravnomerno i nije se kretalo. Kod komarca nema pravila kada će se javiti i koliko će mu let potrajati dok ti ne zarije rilicu. Pauze između zujanja ovom nepomičnom komarcu znale su da potraju i sat-dva. Pokušavali smo da mu otkrijemo izvorište, ali bezuspešno. Jedino se složismo da dopire iz vodovodne instalacije. Osluškivanje prislanjanjem uva na zid je to potvrdilo.

Skoro dva meseca je nakon toga nastavilo da nas nervira i to uvek kad se grejanje vode u bojleru uključi, a crvena nam lampica na bojleru, kroz otvorena vrata ve-cea, osvetli sobu. Postasmo gospa i ja Pavlovljevi psi. Uslovni refleks. Čim nam se soba zacrveni, ćulimo uši i nakrećemo glavu u pokušaju makar pravac odakle dolazi svojim atrofiranim radiogoniometrom da lociramo. Nema sumnje da je imalo veze sa bojlerom i to onda kad se voda u bojleru dogreva, ali da se baš iz njega čuje, to nismo potvrdili. Zvučalo nam je kao da ga svi zidovi ve-cea istovremeno emituju.

Mislio sam prvo da to od pritiska vruće vode propušta neki holender na pletenom crevu kojim je bojler spojen na vodovodnu mrežu. Promenio sam oba creva – ništa – i dalje je zujalo kad se voda greje. Digosmo ruke. Navikli na njega, više nismo obraćali pažnju. Sve dok nas jedne noći ne prenu „tup“, kao kad mušica govnara lupi u prozor. Nekoliko minuta kasnije, „tup“ se ponovio.

Skočio sam iz kreveta. Ispod bojlera nam je mašina za pranje. Upalio sam svetlo u ve-ceu, upalio i fleš na mobilnom. Pogledam mašinu odozgo, imam šta i da vidim: na poklopcu trag rasprsnute vodene kapi! Skinem dance bojleru, gvirnem odozdo – ne vidim nigde vodu. Da verujem u natprirodne sile, mislio bih da nas neka zajebava. Ostavio sam bojler bez danceta i vratio se u krevet. Taman da zaspim, upali se crveno svetlo na bojleru a nedugo potom: „tup“. Nisam zaspao do jutra. Bojler je procureo, nema šta.

Kako se dan razdanio, još se nije ni umila, moja gospa već uspravila merdevine, penje mi se uz kičmu na glavu. „Šta ako eksplodira? Šta ako voda kane na žice pa nam iskoči osigurač? Šta ako nam od toga pregore grejači? Kako da se kupam? Ja ne mogu bez tople vode!“ Tako celi dan, kljuca li kljuca. Nije bilo druge: sedaj u auto pa pravac Kruševac. Kupismo novi bojler sa prohromskim kazanom. Stari nam je bio sa emajliranim kazanom. Pravio ga je pokojni „Magnohrom“. Trajao je „samo“ trideset pet godina. Doduše mi smo neprekidno ovde tek od korone. Pre toga smo ga palili samo kad dođemo na vikend, ili u vreme odmora posle mora. Ali trideset i pet godina je ipak trideset pet godina. Slava pokojniku!

Kutiju sa novim bojlerom sam stavio u hodnik iza ulaznih vrata. Mala nam je izba: tu je jedino bilo mesta.  Potajna mi je bila namera da ga zamenim tek kad bude načisto crkao – neka curka dok curka i nek svirka dok svirka.

Kutija sa novim bojlerom je odstajala iza ulaznih vrata više od dve godine. Moja gospa je zbog toga ludela, ali je stojički podnosila. Važno joj je jedino bilo da voda za njeno pirkanje nije presušila. Kad god na duže odsustvujemo, gospa je bila ta koja pomera stvari u hodniku a kutiju gurne gde su stvari bile, inače se od kutije ulazna vrata ne bi mogla da otvore. Udarnički posao nema šta. Nisam joj ja kriv što je u našoj kući ona ta koja nosi pantalone 😊.

Čisto radi razumevanja: hodnik mojoj gospi (osim za smeštaj kupljenog bojlera) služi kao kratkotrajna ostava (jedna od tri; a da ih ima još tri povrh ove tri, falile bi joj zasigurno još tri 😊). U hodniku drži namirnice koje se svakodnevno troše, ali i tegle sa tek napravljenim pekmezom i kompotom skuvanim za nas i mlađariju (dok ih mlađarija ne odnese ili ih gospa ne prebaci na police u šupi i podrumu).

Zamena bojlera desila se tek danas. Pre nekoliko dana počeo je starina iz ve-cea da kaplje učestalije i ne više samo kad se voda u njemu greje. Obradovala se moja gospa (što ne mora iza vrata više da ćuška levo desno kutiju i provijante), a i ja sam se obradovao sa njom, iako mi je starina dva puta pretucao prst dok smo ga majstor i ja spuštali niz stepenice i iznosili na terasu. Draga naša mrcina. Bio je teži od tučka. Za tridesetpetogodišnju večnost koliko nam je verno služio, napunio se kamenca i mulja. Više je taloga bilo u njemu nego neistočene vode. Tako kaže majstor, a majstorima (kao i lekarima) treba verovati. Počneš li da sumnjaš u njihovu stručnost, poremetićeš pameću.

Trebalo bi da vam je razumljivo što sam zbog te zamene i ja bio srećan, ne samo moja gospa. Pravi muškarci su najsrećniji kad im je voljena srećna (jedino tad ne cvikaju da zbog nečega neće na njih da zareži 😊). Brinem ja za svoju dragu: sklanjam joj se kad god mogu sa očiju – taman posla da joj od režanja grlce strada.

⁕⁕⁕

Baš u ono vreme kad smo skidanjem bojlera u potkrovlju napravili majstorski haos, zalupa na prozor komšija sa najbližeg brda (znaju svi da mi, kad smo tu, u kuću ne ulazimo na vrata, nego preko terase, zna to i čika poštar – i on nam čuka na prozorče kad donosi poštu). Išao komšija sa drugobrdim komšijama u lov na divlje svinje (ovde je nedelja lovni dan, tad se ni za živu glavu ne pomaljamo iz kuće i taman posla veremo po brdima). Umesto divlje svinje, ulovio komšija gomilu pečuraka sunčanica – bar neka vajda od veranja po čukama, lajanja pasa i arlaukanja da se veprina natera pred pušku. Ja lud za pečurkama, moja gospa luda od pomisli da mora da ih sprema. Ali je bar iskrena – nije krila od komšije koliko je „srećna“ zbog takvog njegovog dara. Pomutiše joj sedam sunčanica radost oslobađanja od kutije iza vrata, zabole je glava više nego da je sunčana sunčanica strefila. Meni milina samo da im klobuke pogledam, a njoj milina od pomisli kako bi ih slatko (čim komšija zamakne iza ćoška) niz brdo prema potoku zavrljačila. Nisu svakome iste stvari za fizičko bivstvovanje iste, još manje da im izazivaju isto duhovno zadovoljstvo. Što je nekome nešto bitnije, drugome je nebitnije. Što nekome slast duhovnu pospešuje, drugoga do ludila dovodi.

Ali, voli mene moja gospa. Taman novi bojler zamenismo i sa majstorom da popije čaj zasedoh (jedini majstor na ovome svetu koji ni čašicu ni pivo da gucne, niti kafu da srkne – a i naplatio mi ko da nije naplatio), zamirisaše iz kujne od onih sedam četiri pečurkasta šešira u tavi, premazana dabome kajmakom i posuta izrendanim kačkavaljem. Ode majstor a za njim ostade neotvoreno pivo. Joj što je teklo niz grlo za svakim pečurkastim zalogajem! Joj što duši milina takva prija! Hvala ti drugarice moja što mi za objavljenu priču sa Sajma javi. Evo, gutam i ispijam i za tebe. U zdravlju mi bila i sajmove knjiga mnoge još pohodila!

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

PS: Priča "U karantinu korone" otvara se klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/10/u-karantinu-korone.html.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

U karantinu korone

U karantinu korone

 

Moja žena ustaje pre mene. Nije me ni ovog jutra iznenadila. Probudio sam se u neko doba posle nje. Čujem iz dnevne sobe dahtanje (da nismo u karantinu zbog korone svašta bih pomislio). Ustanem, gvirnem kroz vrata, a ono, ona: uključila televizor, na televizoru Jutjub, a na Jutjubu „Fitness Blender“, naravno bez tona, jer moja žena i serije gleda bez tona – da me ne budi. Dahće moja žena, prevrće se po tatamiju, diže jednu, diže drugu nogu, diže obe (bog te, znači može!). Levo od nje otvoren širom prozor, napolju jutarnje (lažem, rano podnevno) sunce, a u njegovim kosim zracima roji se prašina, dlačice, kapljice aerosola. Da l' mi to taj lebdeći roj ulete u nos, ili šta mi već ulete, tek, u jednom trenutku kinuh jednom, pa onda opet. Kinuh i treći put. Kad kineš jednom neko misli na tebe, kad kineš dvaput, neko te voli, ali kad kineš i treći put...

Namah se preznojih. Šta ako nije kijavica?!

KRAJ

© 2020, 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Humoreska „U karantinu korone“ objavljena je u knjizi kratkih priča "Žena, pas i ja", Alma, Beograd, oktobar 2024, str. 95.

Текст се може преузети и објавити у деловима или у целини, само уз поштовање следећих услова: (1) са пуним именом и презименом аутора и постављањем линка са почетне странице овог сајта, (2) без промену преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.

Ilistrovano uz pomoć veštačke inteligencije Dall E 3

 

Poruka

 

Ima jedno dete usamljeno
tugu plete ostavljeno
u plahte se nevidljive skrilo
vapi druga a druga se kloni
moli boga pogaču ne lomi
sve bi dalo da ga tuga prođe
sve bi dalo za đurđevo cveće
ali plahta gusta
dušu davi steže
plahta teška
grudi lude vazduh žude
po suvome ribe pobacane
pogled iz nje još mu ide
ka unutra samo tama stiže
daj trgni se dete malo
podetinji
jedan potez ruke samo od svetla te deli
do zvezde se sjajne u očima suze
umesto tuge beskrajne
tek kad zbaciš plahtu stiže 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je prva pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

Pesma je objavljena u knjizi pesama Branimira Perića, "Nestanak struje", KK21, Smederevska Palanka i Suza Dream, Brzeće, 2024. 

Ovo je prva pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki". Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu pod njom). 

 

Ilustrovano uz pomoć DALL E 3

 

Kratka priča o sreći

 

Od prijateljice iz Smederevske Palanke, Ljiljane Milosavljević, dobih juče elektronsku verziju knjige „Izvornik 14“, pripremljenu za štampu.

„Eto, sreće,“ reći će neko, „u knjizi je i tvoja pesma!“

„Da, jeste sreća, ali promocija knjige je zakazana za 14. septembar, a to već nije sreća.“

„Kako nije sreća kad ćeš je na promociji čitati? Gde će pesniku veće radosti nego kad mu se pruži prilika da muči druge svojim recitovanjem?“

„Nesreća je,“ zakukah, „što tamo neću biti toga dana! Uzalud mi se pesma zove „Sreća“, jer sreća je sve drugo samo ne sreća kad je nemaš s kime deliti?

Onaj ljubopitljivi se češka po glavi – ništa mu nije jasno. Nema mi druge, moram da mu obrazložim.

„Moja gospa i ja smo se upravo vratili sa desetodnevne adrenalinske ture, bolje reći smeše avanture i hedonizma, jer avantura je za avanturiste vrhunac hedonizma. Penjali smo se na Visoke Tatre, plovili tatranskim jezerima, verali se uz kanjon reke Suha Bela, potom u logoru Aušvic-Bikernau tugovali za onima kojih više nema, spuštali se do trećeg od devet nivoa jame rudnika soli Vijelicka, na kraju smo sve to zalili opuštenim uživanjem u Krakovu.“

„Pa? Došao si, znači stići ćeš na otvaranje? U čemu je štos?“

„Štos je u tome, dosadni, što osim vreće utisaka, nas dvoje sa puta donesosmo i virus korone! Kako uđosmo u kuću, Kovid-19 nas za krevet prikova!“

„Pa šta? Nekoliko dana pa će vam temperatura proći. Do promocije četrnaestog ćeš se sasvim oporaviti.“

Dosadni očigledno ne razume.

„Da, tupavi, ali za ovu mutaciju korone tek se posle dve nedelje postaje negativan – ništa ti to ne govori?! Ni babe vračare ne znaju koliko je posle ozdravljenja rekonvalescent još zarazan, a kamo li oni koji koronu proučavaju! Zar da svoju prijateljicu i ostale koji će joj doći izložim riziku pa posle da nemam sna? Zato, dragi moj, želju za susret sa Ljiljanom odlažem za drugu priliku. Moja gospa me i tako ne bi pustila da idem. Znaš je kakva je. I bez toga će pući od srdžbe što se razbolesmo. Zar je ne čuješ kako bogoradi?“

„Toliko posla nas je čekalo po povratku! Kad sad sve to da stignemo? Drva treba da se istružu, iseku i poslože, čunkovi očiste. Baštu mora neko da zaliva – izgoreće na ovoj jari. Paradajz, tikvice, paprike treba da se beru – istruleće. Kruške nam već opadaju – pojedoše ih ose i mravi. Treba i paradajz da kuvam, flaše i tegle da sterilišem, paprike da pečem… kad ću sve to?!“

Nije tebi ništa, mislim se u sebi.

„Što si tako crna?“ kažem glasno. „Gledaj to sa vedrije strane. Sreća je što smo se razboleli kod kuće, zamisli da se to desilo na putovanju! Sreća je i što smo posle dve godine ponovo dobili Kovid-19. To ti je kao buster vakcina – stičemo dodatni imunitet! Konačno, sreća je i što je moja pesma „Sreća“ upravo sad objavljena da mi olakša bolovanje.“

Na ovo moju gospu, izbi dodatna vatra.

„A da ti ne pripadne muka od tolikih sreća!“

  

KRAJ

 

P.S. Ko želi da čita „Sreću“, a i ostalo što sam objavljivao na svom blogu, neka klikne na putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2024/09/sreca.html

 

© 2024 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Да

Ilustrovano uz pomoć Dall E 3

 

Sreća

 
Ko brodić iz bure kad stigne do luke
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Pa i momak bajan još bajnijoj curi
Oko struka sasvim obmotao ruke
 
Više nema vala ni pučine crne
Na obali cveće i mirisi smerni
Zaklinju se svecem da će biti verni
Od grmena macan i srdašce srne
 
Dete naše plavo opstalo je žena
Prse joj se strine i šmrcaju tetke
U zvezde je kuju dok ubiru cvetke
Da ih momak splete oko vrata njena
 
I već vide one, čarobnice stare
Čedo će još plavlje ugledati dana
Lutkica ko vila i lutak bez mana
Trbuščić se pupi, okice se žare
 
Sreća onom dođe ko sreću ne juri
Od vajkada bilo, a vala i biće
Ko drugoga ljubi, tom jedino sviće
Brod sam ukotvio, izmakao buri

 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesma je objavljena u knjizi "Izvornik 14", izdaavač: "Književnog kluba 21", Smederevska palanka. Urednik knjige: Ljiljana Milosavljević. Septembar 2024., str. 25.