Sliku kreirala AI DALL-E 3 po uputstvo Branimira Perića

 

O zaboravu godišnjice venčanja

 

Ništa više ne gane žensko srce nego kad se muškarac sam seti tog, svakoj ženi svetog dana. Ali, koji se pa to muškarac ikada setio ijednog za ženu važnog datuma, a kamo li dana kad su se venčali? Budimo iskreni: nijedan! Zato, predstavnici muškog roda, da ne bi izabranicu vašeg srca tuga ophrvala, u kut je savila i sivilo tihe patnje na lice joj navukla, da se nikada više ne desi da vas smatra bezosećajnim stvorom koji je samo osećajan kad mu se „ono“ hoće, iskoristite prednost savremene tehnologije i u kalendar svog mobilnog telefona, računara, „pametnog“ sata, unesite ne samo ovaj, već sve ženi svojoj važne datume i pustite da vas alarm podseti kad svaki od njih dođe. Videćete, pasji sinovi, kako će oči vaše ljube zablistati, kako će iz svakog od njih po jedna biserna, zaljubljena suza kliznuti, kako će vas posle toga voleti još više, žešće i privrženo sve vam ugađati. Ne ustuknite kad se taj njen izliv ganutosti odrazi i na vas, kad i vama oko zasuzi a podgrlac se stegne, već prihvatite ruku svoje ljube, celivajte je, stegnite je u zagrljaj, zaspite poljupcima svu, svu. Nema jačeg osećanja na ovome svetu od zaljubljene žene kojoj njen muškarac na ovaj način ljubav pokazuje.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Mikro esej je objavljen u knjizi "U dnu ćutanja - almanah kratke forme", izdavač "ART grupa AKT", Valjevo , decembar 2024, str. 107-108. 

 

  

Maca i macina zahvalnost

– Kratka priča –

 

Jutros nam je maca, u znak zahvalnosti što je hranimo, donela na poklon miša. Nije ga stavila na prag, nego ispred praga. Prag je njena fotelja za dremuckanje, a u fotelji samo nepristojni ručavaju. Mjaukala je dozivajući nas da ustanemo iz kreveta, izađemo i divimo se njenom od srca odvojenom poklonu. U stvari htela je mišem da nas podmiti da joj u čanče sipamo mleka. Tek kad je dobila svoju belu poslasticu, prestala je da mjauče. Sela je, umivala se i sukla brke. Miša, naravno nije pipnula. Kakva bi to mačka bila da pojede poklon koji je donela. Baš nam je lepo vaspitana!

Večeras je opet donela miša – ovoga puta sebi na poklon. I njega je spustila ispred praga. To je bio drugi miš u njenom mladom životu (ili bar drugi sa kojim se hvali). A još pre dvadeset dana, kad nas je našla, bila je mače! Nakon što ga je pojela, razumljivo da je očekivala nagradu. Ne bi bilo lepo sa naše strane da je razočaramo. Ponekad treba baš imati snagu pa izdržati poverenje koje neko ima u tebe. Dva čančeta mleka je popila da zalije večeru. Mleko je njeno vino. Sad će slatko da spava i u snu da prede. Srce nam je na mestu kad znamo da neće skapati od gladi pošto budemo sišli sa planine i nikoga više ne bude ovde da je hrani. 

 

KRAJ 

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pričica je objavljena u knjizi "Almanah kratke forme", izdavač "ART grupa AKT", Valjevo , decembar 2024, str. 55. 

 

Dah u ogledalu Branimira Perića

 

Pred nama je rukopis čudesne zbirke pripovedaka Branimira Perića, sa naslovom Duh u ogledalu . Slobodno možemo reći da je taj dah u autoru i njegovim pričama, umesto u ogledalu. Zbirka ima dvadesetak pripovedaka koje su razvrstane u dva dela: Kroz koprenu i Sjaj u tami. I naslov zbirke i njenih delova izuzetno su funkcionalni jer suštinski najavljuju sadržaje koje pokrivaju. Slično je i sa dva mota ispod naslova njenih delova. U prvom delu Perićeve zbirke su poetične, rastužujuće, lirske slike detinjstva, a u drugom složeno i duboko zahvatanje u svet odrastanja i odraslih. U prvima je svet koji je nestao, a u drugima ponorni svet u kome živimo.

Pripovedanje i opisivanje unutrašnjih preživljavanja su njegova dva osnovna Perićeva oblikovna postupka. Njegova proza nije i bez dijaloga, ali ih autor štedro i funkcionalno koristi.

Prozu Branimira Perića znamo od prvih njegovih objavljenih priča naučne fantastike u časopisima i zbornicima, do ove zrele realističke i mističke proze. Budući da je ovo muška proza, princip ženskog je njeno, pre svega, emotivno, ali i motivaciono i značenjsko žarište. Kako pisac ironično kaže, „sve su lutke ženskog roda“. U prvom delu motivi i likovi ženskog su romantičarski uzvišeni i plemeniti, a u drugom delu mistični, da ne kažemo prokleti. Čitaocu se mogu svideti ili ne svideti ovakve Perićeve prozne realizacije principa ženskog, ali mu se ne može poreći filigranska realizacija tih motiva. Većina priča su jednostavne i pitke toliko da se identifikujemo sa naratorovim doživljajima sećanja na detinjstvo i mladost, osećanjima odanosti i predanosti do uzdisanja. Na drugoj strani, susrećemo se sa motivima, slikama i stilskim i značenjskim realizacijama koji su izuzetno složeni, ponorni i mistični, ponekad ironični pa i cinični da ih neki čitaoci neće moći ni shvatiti ni prihvatiti. Možemo autoru zameriti za pesimističku, pa i tragičnu metafizičku osećajnost, retku morbidnost u opisima samo ponekih događaja, ali ne više nego što ćemo pohvaliti metafizički sloj njegovih priča, duboku misaonost, humornost i uzvišenost u njima. Sudbina je to svakog pisca i sveta njihovih književnih tekstova, jer se oni, manje-više, dugo otkrivaju pred svojim čitaocima, ali mi koji ih čitamo moramo imati na umu da i sebi zamerimo bar onoliko koliko autoru i njegovom delu jer ih uvek iz subjektivnog ugla gledamo. Mnogima se neće svideti poneka cinična aluzija, retki morbidni opis ili, na prvi pogled, sadistički postupak u nekim od ovih priča, ali moramo biti intelektualno pošteni i pronicljivi da uvidimo da oni nikada nisu motivisani suviše stvarnim i naturalnim egzibicionizmom, nego inspirativnim, metaforičnim i simboličnim razlozima slikanja među javom i međ’ snom. Uz to, ovi mračni tonovi nikada nisu bez doze humora, više dobroćudnog nego ciničnog i crnog. Sve svoje, kako realističke reminiscencije iz detinjstva, tako i mistične porive života u kom se ostvarujemo, ovaj maštoviti pripovedač humorno je porinuo u svoju metafizičku osećajnost podnošenja i istrajavanje u svom i našem guravom životu izneverenih očekivanja. Tek mu to savremeni čitalac njegove proze ne sme zameriti jer i sam živi u crnohumornim društvima i civilizaciji koje su nas sve izranjavali, začadili a mnoge i masovno poubijali. Iz istih razloga razumećemo i njegove latentne frustracije i bezverje.

Originalnost i darovitost pripovedača Perića ogleda se, kako u izboru tema i motiva u njegovim pričama, još više u njihovom stilskom oblikovanju. Pravi je majstor u paralelnom slikanju sličnih i kontrasnih zbivanja u preživljavanju ličnosti u svojoj prozi i nenadmašno uspelom pretapanju, prelamanju i pomeranju prostora u više ravni i vremena u više sfera. Tako nešto sretao sam samo kod slikarskih majstora, poput njegove sugrađanke Nene Rajković ili jermenskog slikara Paravona Mirzojana. Perić slika sekvence događaja uspešnije rečima nego što to filmska kamera čini smenjivanjem kadrova. Izuzetno je precizan u opisima, istančan u estetskom nijansiranju. Njegove priče su uspešno građene slaganjem složenih mozaika sekvencama raznovrsnih boja i oblika koje se objedinjuju u jedan višeznačni simbol (Bez hrabrosti, Dva citata, Drukanje, Moram da ti liznem oči, Najzad je stigla Ana, Žrtva...). Kratka priča Bez hrabrosti čini mi se da je dobar obrazac ovog žanra: savršen opis procesnog gradiranja unutrašnjeg preživljavanja junaka, ravna psiho-portretu Andrićevog Đerzeleza, nenadmašnog junaka koji sve može i sve pobeđuje, a Zemka mu izmiče poput leluja njenih oblina u ljuljašci pred njegovim očima. Jer, put do žena ne vodi pravo da je ubereš kao jabuku, nego cik-cak putanjom. Ova priča završava se originalnim, punoznačnim misaonim simbolom: „Crv zajedljivosti voli da se sladi“ i funkcionalnom poentom: „Nikada ne reci nikada“, kao otvoreno delo koje traži da ga čitalac dokreira.

Perićevi likovi kao da se takmiče „ko će više lepote u šake da stisne“. Inače je za njega najbitniji osećaj, draž, izazov i nadražaj svih čula, naročito prstiju i u pisanju i u milovanju. Privlači ga sve mistično, posebno misterija tela. Asocijacije ga prebacuju iz jednog prostora i vremena u drugo pa su česta paralelna postojanja dve stvarnosti u njegovim pričama (priča u priči) i ono maestralno pomeranje prostora i stanja duše, pređašnje i sadašnje.

Jezik zbirke Dah u ogledalu je bogat i razbokoren: od kondenzovanih starih srpskih izraza do reči ere kompjutera i veštačke inteligencije. Tu su i njegova neobična, originalna poređenja: „kljuca vazduh kao golub“, „diše iseckano kao da krade vazduh“, „kolone knjiga poput nadgrobnih spomenika, gde se stislo toliko bogova i bednika u isto vreme“... Za njima u neobičnosti i originalnosti ne zaostaju brojne aluzije, alegorije, metafore i simboli. Perićevu prozu čine poetičnom i ritmičnom i funkcionalna ponavljanja, rečenica, lajtmotiva, višestrukih paralelizama i poenti.

Konteplativne čitaoce zadovoljiće i posebno misaono-značenski sloj njegovih priča. Biće dovoljno samo da navedemo nekoliko Perićevih misli koje dodiruju univerzalne istine da nam ne biste verovali samo na reč:

-         Môre su privilegija odraslih;

-         Koliko toga još gube odrasli zato što nisu deca;

-         Izmislio sam svet da bih u njemu mogao da živim;

-         Sećanje je podvala sopstvene duše;

-         Ne čitaju se reči, slutnje se čitaju;

-         Izazov je samo dok se magija dešava;

-         Kopiranjem samo poništavamo sebe;

-         Život je kratak, ali je nada silovita;

-         Samo je mislima dopušteno da vrište;

-         Između strepnje i panike tanak je sloj;

-         Bože, zašto je Suncu na svakom zalasku potrebno da se tako brzo kreće;

-         Svoje postojanje primećujemo jedino kad se u drugima oslikavamo;

-         Misli koje se roje teško je prevesti u mirovanje…

Samo da ovu misaonost isejavaju Perićeve priče iz svog prebogato metafizičkog sloja, cenili bismo ga kao zrelog i mudrog pisca. Rečju, zbirka priča Dah u ogledalu Branimira Perića dobro je koncipirana i struktuirana proza darovitog pripovedača. Od sveg srca je preporučujemo za objavljivanje i čitanje.

 Radomir Baturan,

Barselona 1. novembra 2024.

 

 

Tri radosti

 

Nedelja je. Jesenje sunce se nadvlači sa reskim planinskim vazduhom: stojiš li duže licem prema njemu, prednjica ti se usijava a leđa odzada lede. Nisi ni svestan da se povremeno okrećeš ko prase na ražnju ne bi li te žar nebeski sa svih strana jednako ogrejavao. Srećom, gde god ti lice pogledu pravac određuje, lepota boja jesenjih halja u koja se brda uveliko odevaju, uzdahe ti jednako izmamljuje, pa hladnoća strane suprotne suncu teško ti ne pada ako u nju gledaš. Modna revija na planini. Komšije iza naše kuće peku već treći kazana rakije od jutros, mezete i mezetluk vinom zalivaju. Rakija je za zimske dane. Ozarena su im lica. Miris vesele vatrice iz kazana i dim iz odžaka bude elegijska osećanja, sećanja na detinjstvo bez briga. Od svega toga grudi ti se slatkom setom ispunjavaju. Sve se složilo da se neka radost desi.

I desila se, ali ne jedna nego tri: dve prizemne, značajne za fizičko bivstvovanje i jedna koja godi duhovnom. Ne žalim se što je neduhovnih više. Radosti fizičkog bivstvovanja duh takođe razgaljuju. Piščevom duhu godi telesno zadovoljenje koje mu stigne spolja, nekad i više nego da sam sebe u osami pišući zadovoljava. Čekanje refleksije spoljašnjeg sveta, ako predugo traje, vodi jalovosti. Publikovanje podstiče nova cvetanja i zrenje još vrednijih plodova.

⁕⁕⁕

Moja književna sapatnica i ispisnica iz Palanke javila mi se popodne sa Sajma knjiga. U knjizi najkraćih priča izdavačke kuće iz Beograda videla je moju priču „U karantinu korone“. Poslala mi je uslikanu naslovnu stranu knjige, takođe i sliku stranice na kojoj je priča. Hvala ti, draga drugarice! Iskreni prijatelj se ne traži, sam se nalazi. I prošle godine je tako postupila.

Bilo je to prvo od tri radovanja, ono koje godi duhu.

⁕⁕⁕

Pre dve godine u sred noći gospa i ja čusmo neko zujanje u vazduhu. Duhovi?! Kosa nam se digla na glavi. Trajalo je neko vreme pa se izgubilo, ali se posle duge pauze ponovo javilo da bi opet, nakon odzujavanja nestalo. Nije bio u pitanju komarac – zujalo je ravnomerno i nije se kretalo. Kod komarca nema pravila kada će se javiti i koliko će mu let potrajati dok ti ne zarije rilicu. Pauze između zujanja ovom nepomičnom komarcu znale su da potraju i sat-dva. Pokušavali smo da mu otkrijemo izvorište, ali bezuspešno. Jedino se složismo da dopire iz vodovodne instalacije. Osluškivanje prislanjanjem uva na zid je to potvrdilo.

Skoro dva meseca je nakon toga nastavilo da nas nervira i to uvek kad se grejanje vode u bojleru uključi, a crvena nam lampica na bojleru, kroz otvorena vrata ve-cea, osvetli sobu. Postasmo gospa i ja Pavlovljevi psi. Uslovni refleks. Čim nam se soba zacrveni, ćulimo uši i nakrećemo glavu u pokušaju makar pravac odakle dolazi svojim atrofiranim radiogoniometrom da lociramo. Nema sumnje da je imalo veze sa bojlerom i to onda kad se voda u bojleru dogreva, ali da se baš iz njega čuje, to nismo potvrdili. Zvučalo nam je kao da ga svi zidovi ve-cea istovremeno emituju.

Mislio sam prvo da to od pritiska vruće vode propušta neki holender na pletenom crevu kojim je bojler spojen na vodovodnu mrežu. Promenio sam oba creva – ništa – i dalje je zujalo kad se voda greje. Digosmo ruke. Navikli na njega, više nismo obraćali pažnju. Sve dok nas jedne noći ne prenu „tup“, kao kad mušica govnara lupi u prozor. Nekoliko minuta kasnije, „tup“ se ponovio.

Skočio sam iz kreveta. Ispod bojlera nam je mašina za pranje. Upalio sam svetlo u ve-ceu, upalio i fleš na mobilnom. Pogledam mašinu odozgo, imam šta i da vidim: na poklopcu trag rasprsnute vodene kapi! Skinem dance bojleru, gvirnem odozdo – ne vidim nigde vodu. Da verujem u natprirodne sile, mislio bih da nas neka zajebava. Ostavio sam bojler bez danceta i vratio se u krevet. Taman da zaspim, upali se crveno svetlo na bojleru a nedugo potom: „tup“. Nisam zaspao do jutra. Bojler je procureo, nema šta.

Kako se dan razdanio, još se nije ni umila, moja gospa već uspravila merdevine, penje mi se uz kičmu na glavu. „Šta ako eksplodira? Šta ako voda kane na žice pa nam iskoči osigurač? Šta ako nam od toga pregore grejači? Kako da se kupam? Ja ne mogu bez tople vode!“ Tako celi dan, kljuca li kljuca. Nije bilo druge: sedaj u auto pa pravac Kruševac. Kupismo novi bojler sa prohromskim kazanom. Stari nam je bio sa emajliranim kazanom. Pravio ga je pokojni „Magnohrom“. Trajao je „samo“ trideset pet godina. Doduše mi smo neprekidno ovde tek od korone. Pre toga smo ga palili samo kad dođemo na vikend, ili u vreme odmora posle mora. Ali trideset i pet godina je ipak trideset pet godina. Slava pokojniku!

Kutiju sa novim bojlerom sam stavio u hodnik iza ulaznih vrata. Mala nam je izba: tu je jedino bilo mesta.  Potajna mi je bila namera da ga zamenim tek kad bude načisto crkao – neka curka dok curka i nek svirka dok svirka.

Kutija sa novim bojlerom je odstajala iza ulaznih vrata više od dve godine. Moja gospa je zbog toga ludela, ali je stojički podnosila. Važno joj je jedino bilo da voda za njeno pirkanje nije presušila. Kad god na duže odsustvujemo, gospa je bila ta koja pomera stvari u hodniku a kutiju gurne gde su stvari bile, inače se od kutije ulazna vrata ne bi mogla da otvore. Udarnički posao nema šta. Nisam joj ja kriv što je u našoj kući ona ta koja nosi pantalone 😊.

Čisto radi razumevanja: hodnik mojoj gospi (osim za smeštaj kupljenog bojlera) služi kao kratkotrajna ostava (jedna od tri; a da ih ima još tri povrh ove tri, falile bi joj zasigurno još tri 😊). U hodniku drži namirnice koje se svakodnevno troše, ali i tegle sa tek napravljenim pekmezom i kompotom skuvanim za nas i mlađariju (dok ih mlađarija ne odnese ili ih gospa ne prebaci na police u šupi i podrumu).

Zamena bojlera desila se tek danas. Pre nekoliko dana počeo je starina iz ve-cea da kaplje učestalije i ne više samo kad se voda u njemu greje. Obradovala se moja gospa (što ne mora iza vrata više da ćuška levo desno kutiju i provijante), a i ja sam se obradovao sa njom, iako mi je starina dva puta pretucao prst dok smo ga majstor i ja spuštali niz stepenice i iznosili na terasu. Draga naša mrcina. Bio je teži od tučka. Za tridesetpetogodišnju večnost koliko nam je verno služio, napunio se kamenca i mulja. Više je taloga bilo u njemu nego neistočene vode. Tako kaže majstor, a majstorima (kao i lekarima) treba verovati. Počneš li da sumnjaš u njihovu stručnost, poremetićeš pameću.

Trebalo bi da vam je razumljivo što sam zbog te zamene i ja bio srećan, ne samo moja gospa. Pravi muškarci su najsrećniji kad im je voljena srećna (jedino tad ne cvikaju da zbog nečega neće na njih da zareži 😊). Brinem ja za svoju dragu: sklanjam joj se kad god mogu sa očiju – taman posla da joj od režanja grlce strada.

⁕⁕⁕

Baš u ono vreme kad smo skidanjem bojlera u potkrovlju napravili majstorski haos, zalupa na prozor komšija sa najbližeg brda (znaju svi da mi, kad smo tu, u kuću ne ulazimo na vrata, nego preko terase, zna to i čika poštar – i on nam čuka na prozorče kad donosi poštu). Išao komšija sa drugobrdim komšijama u lov na divlje svinje (ovde je nedelja lovni dan, tad se ni za živu glavu ne pomaljamo iz kuće i taman posla veremo po brdima). Umesto divlje svinje, ulovio komšija gomilu pečuraka sunčanica – bar neka vajda od veranja po čukama, lajanja pasa i arlaukanja da se veprina natera pred pušku. Ja lud za pečurkama, moja gospa luda od pomisli da mora da ih sprema. Ali je bar iskrena – nije krila od komšije koliko je „srećna“ zbog takvog njegovog dara. Pomutiše joj sedam sunčanica radost oslobađanja od kutije iza vrata, zabole je glava više nego da je sunčana sunčanica strefila. Meni milina samo da im klobuke pogledam, a njoj milina od pomisli kako bi ih slatko (čim komšija zamakne iza ćoška) niz brdo prema potoku zavrljačila. Nisu svakome iste stvari za fizičko bivstvovanje iste, još manje da im izazivaju isto duhovno zadovoljstvo. Što je nekome nešto bitnije, drugome je nebitnije. Što nekome slast duhovnu pospešuje, drugoga do ludila dovodi.

Ali, voli mene moja gospa. Taman novi bojler zamenismo i sa majstorom da popije čaj zasedoh (jedini majstor na ovome svetu koji ni čašicu ni pivo da gucne, niti kafu da srkne – a i naplatio mi ko da nije naplatio), zamirisaše iz kujne od onih sedam četiri pečurkasta šešira u tavi, premazana dabome kajmakom i posuta izrendanim kačkavaljem. Ode majstor a za njim ostade neotvoreno pivo. Joj što je teklo niz grlo za svakim pečurkastim zalogajem! Joj što duši milina takva prija! Hvala ti drugarice moja što mi za objavljenu priču sa Sajma javi. Evo, gutam i ispijam i za tebe. U zdravlju mi bila i sajmove knjiga mnoge još pohodila!

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

PS: Priča "U karantinu korone" otvara se klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/10/u-karantinu-korone.html.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

U karantinu korone

U karantinu korone

 

Moja žena ustaje pre mene. Nije me ni ovog jutra iznenadila. Probudio sam se u neko doba posle nje. Čujem iz dnevne sobe dahtanje (da nismo u karantinu zbog korone svašta bih pomislio). Ustanem, gvirnem kroz vrata, a ono, ona: uključila televizor, na televizoru Jutjub, a na Jutjubu „Fitness Blender“, naravno bez tona, jer moja žena i serije gleda bez tona – da me ne budi. Dahće moja žena, prevrće se po tatamiju, diže jednu, diže drugu nogu, diže obe (bog te, znači može!). Levo od nje otvoren širom prozor, napolju jutarnje (lažem, rano podnevno) sunce, a u njegovim kosim zracima roji se prašina, dlačice, kapljice aerosola. Da l' mi to taj lebdeći roj ulete u nos, ili šta mi već ulete, tek, u jednom trenutku kinuh jednom, pa onda opet. Kinuh i treći put. Kad kineš jednom neko misli na tebe, kad kineš dvaput, neko te voli, ali kad kineš i treći put...

Namah se preznojih. Šta ako nije kijavica?!

KRAJ

© 2020, 2024 Branimir Perić 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Humoreska „U karantinu korone“ objavljena je u knjizi kratkih priča "Žena, pas i ja", Alma, Beograd, oktobar 2024, str. 95.

Текст се може преузети и објавити у деловима или у целини, само уз поштовање следећих услова: (1) са пуним именом и презименом аутора и постављањем линка са почетне странице овог сајта, (2) без промену преузетог текста и (3) под условом да се преузимање и објављивање не врши у комерцијалне сврхе. Преузимање, копирање и објављивање овог текста супротно наведеним условима представља кршење ауторских права.