Bela maca
Žuta mačka me je pratila u stopu do groba, ni nalik
onoj divljakuši kakva je bila kad nam se samovoljno uselila na terasu. Ima otad
dva meseca. Kao svaki kabadahija bez gospodara, budući da je bila krupnija od
bele mace, od početka se neprijateljski postavila prema njoj. Neprijateljstvo
je iskazivala naročito kad obe krenu prema činiji sa hranom: odgurivala je
grubo njuškom pa i dizala šapu na nju ako odmah ne posluša. Bila je starija od
bele mace otprilike mesec dana. U mačjem svetu, dok rastu, tačnije dok ih
mačori još nisu stali da obleću, to je sasvim dovoljna razlika da se zna ko je
jači. Bela maca se povlačila, odlazila kao da nije zainteresovana za hranu,
čekala je da se kabadahija najede pa tek onda prilazila čančetu i jela šta ostane.
No, ne zadugo.
Sve se promenilo u nekoliko nedelja pred porođaj
bele mace. Sad je dojučerašnja siledžijka bila ta koja je puštala belu macu.
Desi li se da se obe upute ka mleku ili granulama, ako joj se jelo, bela maca
bi, opomene radi, potmulo, grleno zarežala, pa bi, kao da žuta nije tu, kao da
je se do juče nije plašila, zagnjurivala glavu u činiju i jela dok se ne
najede.
⁎⁎⁎
Žuta mi se motala oko
čizama, pravila osmice – hladno mače, koje sam spustio pored svoje noge za nju
nije postojalo. Priroda. Živ stvor reaguje samo na živog stvora. Ako nije živ i
nije hrana – ne postoji. Postoji jedino ako o njega mogu da se oštre kandže, a
o ledeno i poodavno ukočeno mače to ne bi bio užitak.
Kasnije, tog i sledećeg dana, žutu smo nekoliko
puta uvodili da omiriše mačiće, da se navikne na njih kako ih ne bi smatrala
hranom. Mačke su istog roda kao lavovi. Ako lavovi znaju da pojedu svoju decu
kad lavica ne pazi, zašto ne bi i mačka pojela mačiće, pogotovu one koji nisu
njeni. Sve se danas izokrenulo. Da sam zagovornik teorija zavere, lako bih
ubedio sebe da zlotvori iz vazduha hemijom zaprašuju životinje, ne samo ljude i
kao što nam mušku decu pretvaraju u pedere, a žensku u lezbejke, tako su mogli
i mačkama da izmene gene i pretvore ih u kanibale.
⁎⁎⁎
Nedelja je kod nas u
Drenjaku cela bila hladna, baš hladna. U rano jutro probudilo nas je neobično
mjaukanje, učestalo, visoko – mjaukanje koje doziva, vapi za blizinom, očajno,
tanko, zapomažuće. „Porađa se!“, bila je prva misao koja nam je, onako prerano
probuđenima, u toplom krevetu poletela kroz glavu. Vesna je brzo ustala,
ogrnula se i strčala dole. Na simsu prozora je čekala bela maca. Nije
prestajala da mjauče ni kad je svoju hraniteljku ugledala. Na dasci, koju smo
bili stavili na sims da macama koje svraćaju kod nas na pansion ne bude pod
nogama hladno, tamnele su se dve kapi sukrvice. „Pukao joj je vodenjak!“,
viknula mi je odozdo. „Nosi je kod nas u šupu, nema nam druge!“, uzvratio sam
ne mičući se iz legala. Suviše je hladno da je sad pustimo da traži' mesto gde
će se omaciti. Kod komšije da je ubacamo kroz otvor od podruma kroz koji se
uveče uvlačila i tamo spavala bezbedna od lisica i pasa, ne možemo. Komšija se
neće skoro vraćati, peć na pelet mu je ugašena. Ne loži se ni kod nas u šupi,
ali smo tu mi – macama je blizina ljudskog bića mnogo važnija toplina od prave
topline.
⁎⁎⁎
Bela maca zapravo nije
bila naša. Nije ni Ruskinje, Olge, koja joj je spasla život. Srce da ti
prepukne kad je vidiš kako se onako beznoga bacaka, pošto drugačije ne može da
hoda. Trčanje je već bila druga stvar. Izdaleka bi pomislio da trči zec a ne
ona. Grabila je kroz travu i šiblje u skokovima i to neverovatnom brzinom. Nije
se primećivalo da joj šapa nedostaje. Letela je prostorom u pravoj liniji, kao
odapeta strela. Ovakav zečji način trčanja pomaže joj da, iako neravnopravna sa
drugim mačkama, jednako kao one ulovi miša, puha, guštera. Voleli smo da je
gledamo kako se isteže i u letu sklapa čeljusti oko svetlom privučenih noćnih
leptirova. Skakala je za njima kao da su joj sve četiri noge.
Specijalnost joj je bila lov na ptice. Nijedna maca
joj u tome nije bila ravna. Uzalud nam je što je posle zbog toga grdimo.
Priroda je tako odredila. Uostalom, ko pticu tera da sleće na njenu teritoriju
i još je izaziva čeprkanjem po travi. Puno nam je dvorište peruški. I terasa bi
bila da ih vetar sa nje ne oduva. Zato ispod terase perjem možeš jastuk da
napuniš. (Preterujem, naravno: nije perja baš toliko.) Kako onako hendikepirana
uspeva ptici da se prišunja, dođe ti da ne veruješ. To što skače uvis više od
bilo koje mačke, već mogu da razumem: zbog prednjeg hendikepa, mišići butina
zadnjih šapa su joj kao u bodi-bildera!
Uspenje se ona i na drvo – do najtanje grane.
Uglavnom vežbe radi.
Od pasa ne beži. Jedino kad na par dana dođe
komšinica Menka sa svojom oštrodlakom jazavičarkom. Ta nevaspitanka od psa već
je dva mačeta dođoša u naše naselje udavila. Razumljivo onda što se i bela maca
hvata najbližeg drveta, ili uskače na terasu čim je oseti. Vaspitani psi belu
macu ne jure, a ni ona se na njih ne kostreši niti ispituje čvrstoću grana.
Menkina nevaspitanka je jedini pas koga se ona
boji, ostali psi se boje nje. Prevari se ponekad pas, zaboravi se, zatrči prema
njoj, kad ono, umesto mace iznikao iz zemlje ogroman, dlakav stub, sav beo. Šta
će jadan, zaškripe šape, zaoru zemlju kočeći, prestane da laje i curik,
podvijena repa odlazi – kao, nije on odavde, samo se šalio.
⁎⁎⁎
Neki joj je pas ili
auto, koji mesec pre preseljenja kod nas, otkinuo nogu. Od pola butine do kolena
joj bila zguljena koža – gola kost se videla. Olga ju je opazila u jarku blizu
svoje kuće: zavukla se bila pod busenje da u osami umre. Tako rade mace kad
osete kraj. Olga stanuje visoko u brdima. Ne nastradavaju životinje lutalice
samo u gradu.
Ruskinja nije znala šta da radi sa njom. Nije mogla
da je pusti da umre, ili da je, tako ranjenu, divlje životinje rastrgnu, lisica
pre svih, a nije mogla ni u kuću da je unese. Njena sibirska, dugodlaka maca,
iako prava opasnica, bežala je od smrada ćopavice. Beloj maci je nogu zahvatila
gangrena, nesnošljivo je bilo prići joj.
Ruskinja je jadnicu uvila u ćebe, sela u auto i
potražila pomoć veterinara u Brusu. Uzalud. Otkačili su je. Ne mogu joj ništa,
ne rade sa mačkama – da je krava, svinja, ovca, ili čak živina 'ajde de. Slali
je za Kruševac, tamo nek joj odseku nogu. Skidali su bedu s vrata. Da se
prihvate pa da im okuži ordinaciju, taman posla.
Jedan se ipak sažalio. Rekao je Olgi da kupi
antibiotik u spreju, onaj plavi koji ledi ranu. Jedino to ako joj ne pomogne.
Danima joj je Olga tim antibiotikom prskala nogu.
Kad je sibirska opasnica prestala da beži, znala je da je uspela.
Posle nekoliko dana otkinuo se beloj maci deo noge
bez kože – sasušen, otpao je sam od sebe. Koža sa krznom joj se vremenom
spustila i sasvim prekrila golu kost koja je iz zdravog dela noge još strčala.
Olga mi je povremeno slala slike. Preko slika sam
pratio oporavak. Već je veselo skakutala za svojom sibirskom posestrimom. Trbuh
i patrljak noge su joj se na slikama plaveli od antibiotika.
Jednog dana (počeh ovaj pasus kao da počinjem
bajku), kad Olga nije bila tu, „zla veštica dođe do Olgine kuće i videći
prelepu belu pufnicu bez noge, reši da joj još više zagorča život.“ Komšinica,
druga kuća od nas, šetajući po brdima, prođe pored Olgine kuće. Ona prošla, a
bela maca za njom zaćopala niz brdo u Drenjak.
Dalje više nije bajka. Mada ni do sada nije bila.
Maci se u naselju svide naš pansion (ili naš mačor,
Šubara, koji jedva da je mesec dana bio stariji od nje). Pridružila mu se na
pansionu. Pansion je platila svojom lepotom, milim pogledom i najmekšim krznom
na svetu. Iz naselja više nije odlazila niti ga je do sudnjeg dana napuštala.
⁎⁎⁎
Šubara se pobrinuo za
nastavak priče strave i užasa u kojoj, kao glavni junak, gine i sam u sukobu sa
autom na drumu.
Sa svojih sedam meseci života, zače Šubara decu
maloletnoj beloj maci, a njoj jedva da je šest meseci bilo. No, to razvratniku
ne bi dosta. Potpuno promašismo ocenjujući ga. Onako debeo i lenj, danju nam je
izgledao tako dobroćudno, krotak, samo se izležavao, spavao (i verao po meni).
Mogao si sa njim da radiš šta god ti padne na pamet – nije se bunio. Pravi
macan.
Noću se situacija menjala. Preobražavao se u nekog
drugog mačka koga ne poznajemo – orgijao je po vascelu noć sa mačkama. Mada,
moram priznati, to je uviđavno radio, tiho. Nikad ne čusmo ono poznato mačje
vrečanje koje uteruje strah u kosti i od koga se kosa diže na glavi.
Dan-dva pred svoju smrt, napravi decu i žutoj
mački. Žuta je bila starija od njega koja dva mesec (preljubnik jedan, voleo je
i starije seke).
⁎⁎⁎
Bela i žuta maca se
baš nikako nisu trpele. Kad smo i žutoj primetili trbuh, bilo nam je jasno
zašto. Nije bila u toliko odmakloj trudnoći kao bela maca, ali je jednako
počela da nam dozvoljava da je mazimo – osećala je potrebu za ljudskom
blizinom. To je bio prvi znak, ne trbuh.
Nije nam bilo druge: dvojica komšija je spakovaše u
kartonsku kutiju. Odneli su je dva sela niže i tamo ostavili. Zapravo, hteli
su, kako to ovdašnji seljaci rade sa neželjenim pasjim i mačjim porodom
(uglavnom ženskim) da kutiju spuste u potok (voda odnese kutiju, raskvašeno dno
se raspadne, maca zapliva, a kad se dokopa obale, više ne zna da se vrati).
Pošto je moja Vesna plakala kao kiša i preklinjala ih da tako ne učine (uzalud
su je ubeđivali da mačka ne može da se udavi), ne imadoše srca da naum sprovedu
do kraja. Kutiju su spustili pored puta koji vodi u selo. Kažu da je odmah
iskočila iz nje i otrčala prema najbližoj kući. Možda je selo prepoznala? U
njemu se možda rodila? Odatle su je verovatno okrutni seljaci doneli i nama u
Drenjak ko mufljuzi ubacili. Tante za bupe.
⁎⁎⁎
Jednako kao žuta i bela je maca u početku bila divlja. S obzirom koliko se
sirotica istraumirala kad je ostala bez noge, njeno ponašanje nije čudilo.
Bojala se svakog čoveka. Bila je oprezna čak i prema onome ko je hrani. Nije se
davala u ruke. Sve dok nije zašla u drugi mesec trudnoće. Zapravo dok nije
Šubara poginuo. Kažu da mačke znaju danima da tuguju za mačkom sa kojom su
drugovale. Ona i Šubara, ne Šubara i žuta (još jedan razlog za suparništvo bele
i žute), poslednjih su par nedelja spavali zajedno. Zagrljeni. Mesili su se
šapicama, lizali se. Prvo on nju, onda ona njega. Iz kutije, koju im je kao
bračni dom Vesna na terasi uredila, jedino su izlazili kad je trebalo da se
ručka, ali su i tad laptali mleko zajedno i iz istog čančeta krckali granule.Očigledno smo i u tome, kad je „krotki“ Šubara u
pitanju, Vesna i ja bili u zabludi. Uvereni u njegovu krotkost i vernost beloj
maci, ne malo smo se iznenadili kad se i žutoj počeo stomak da uvećava.
⁎⁎⁎
Tugovanje je počelo
još onog jutra kad je shvatila da Šubare nema. Ona i žuta mačka su samo
tumarale „kao gluve kučke“ unaokolo, njuškale vazduh, zemlju, svaku izbočinu na
terasi i oko kuće. Jedna drugu nisu napadale. Bela je počela i da cvili. Naglo
je osetila potrebu da je mazimo. Naročito ja. Postao sam joj zamena za Šubaru.
Samo se prući ispred mene, neće ni da jede dok je ne “izbodem” prstima i ne
pomazim onako kako je Šubara radio. Pošto Vesna ranije ustane i sipa joj mleko
(mjauci bele mace i mene probude), neće ni mleko da srkne dok je Vesna ne
pomazi. Kako oseti da je Vesna sišla sa sprata i da se muva po kujni, skoči na
sims, protne glavu između okvira prozora i otvorene žaluzine, zaviruje u sobu i
mjaucima je doziva.
Sve do tog jutra kad smo začuli drugačiji mjauk,
neprekidajući, uplašen, mjauk koji se zabada u stomak, para dušu, učestan kao
otkucaji srca.
⁎⁎⁎
Sad kad joj je vodenjak pukao i porođaj samo što nije počeo, najviše smo se
plašili šta će sa njom i mačićima biti noću, jer hladnoće su tih dana silazile
po nekoliko podeoka ispod nule.Vesna joj je napravila legalo od šafolja. U šafolj
je stavila kartonsku kutiju i obložila je čistim krpama koje, hvala bogu, svaka
kuća ima. Da joj od betona ne bude ledeno podmestili smo ispod šafolja debeli
stiropor, a šafolj obložili i prekrili podmetačima za sedenje od baštenskih
stolica. Nije nam ni to ulivalo poverenje, nego smo joj ostavili upaljeno
svetlo da je greje. Ako u iglou jedna jedina upaljena sveća podigne Inuitima
temperaturu do osamnaest stepeni, valjda će i u šupi šezdeset sveća sa tavanice
moći da drži temperaturu koliko-toliko iznad nule. A i maca je u prednosti nad
Inuitima: ne ogrće se tuđim krznom, nego mnogo toplijim – svojim.
Bez pogovora je ušla u improvizovano mačje
porodilište i uvila se sama u sebe bolje nego Inuit u krzno belog medveda.
Pored šafolja smo joj stavili činije sa granulama, mlekom i vodom, iako u
priručniku za mačkare piše da mace dva dana po porođaju ništa ne jedu.
Obilazili smo je s vremena na vreme, mazili je, tepali umirujuće.
Nismo dugo čekali. Novi obilazak i novi gvir ispod
podmetača od baštenske stolice, učini nam se da se Inuitica dublje savila i
glavu zavukla ispod sebe. Ugledali smo ga: slepa kvržica, šaren na svog oca
Šubaru! Maca ga je pomno lizala. Nije bio mokar, niti ulepljenog krzna. Rapavi
mačji jezik je pokupio svu porođajnu tečnost sa njega.
Za prvim je došla druga, pa treća kvržica. Mislili
smo da je tu kraj. U pomenutom mačkarskom vodiču piše da mace-prvorotkinje
omace dva, najviše tri mačeta (naprasno smo morali da izučavamo literaturu o
mačkama, iako nismo mačkari – u Drenjaku smo do sada imali samo kuce). Ali,
posle par sati od poslednjeg mačeta, kad sam je obišao, podno bele mace, u dnu
kutije, prema meni – kao da ga je s namerom tamo prebacila da mogu odmah da ga
vidim – ležalo je četvrto mače. Bilo je i ono pomno olizano i majčinim jezikom
isušeno.
Bela maca me je gledala pogledom iz koga se čitala
mešavina tuge i očekivanja – ne da ću joj mače oživeti, jer kad sam ga uzeo u
ruke, bilo je hladno – bio je to pogled molbe da se za njeno mrtvo novorođenče
pobrinem. Od njega se, na životinjama samo svojstven način, očigledno već
oprostila: pomirila se sa sudbinom da ga neće, kao ostale, više lizati i da ga
njena sisa takvog neće poželeti.
Ispod nje nije bilo ni traga od porođaja, ne samo
od tog poslednjeg mačeta, nego ni od prethodnih. Sve je bilo čisto i suvo kao
da nije tri živa i jedno mrtvo upravo omacila. Mačke pojedu posteljicu i oližu
pod sobom tragove macenja (i to saznasmo iz mačkarskog vodiča).
Pogled molbe i tuge je prešao u bezizražajan pogled
onog trenutka kad sam preminulo Šubarče izneo iz šupe. Životinje su, za razliku
od ljudi, pragmatična bića – ne razdiru ih kao ljude bespotrebne patnje koje
ničemu ne služe. Takve patnje mrtve ne oživljavaju, ali zato žive
onesposobljavaju da se vrate normalnom životu.
⁎⁎⁎
Mače sam zakopao uz
grob njegovog oca. Dovukao sam se sa sahrane pogružen. Usput sam gvirnuo u šupu
da vidim kako nam se drži porodilja. Držala se dobro.
Nekoliko puta sam je još u toku dana obilazio, više
znatiželjan nego što sam brinuo, ljuteći time Vesnu. Maca bi svakog tog puta
podigla glavu, za trenutak zadržavala pogled na meni, a onda se pomno vraćala
svom poslu. Lizala je svoje mlade kao da nisam tu, privlačila jedno po jedno
preostalom prednjom šapom i bolje ih nameštala na sise. Kad onako podigne glavu
i tih prvih nekoliko trenutaka gleda u mene, da je čovekova porodilja, pogled
bi joj pucao od ponosa. Verovatno je i njen pucao od ponosa. Ne razumemo mačji
jezik da bi nam to mačke objasnile niti psihu, kako onda da znamo šta koji
mačji pogled znači. Kao i većinu stvari u sopstvenim, ljudskim životima, samo
nagađamo. Projektujemo svoja ponašanja na životinje, poistovećujemo ih sa
ljudima, očekujući da i one nas razumeju. Neverovatno kako tako slepi, samo sa
nagađanjima, uspevamo da se krećemo i da opstajemo u životu!
⁎⁎⁎
Sledeće jutro je
osvanulo sunčano. Kad sam otvorio vrata da pustim nju i dečicu malo sunce da
ogreje, mačići su naravno bili na njoj. Maca je onda učinila nešto što se od
životinje, za koje mi ljudi uporno tvrdimo da ne misle i nemaju osećanja,
nikako ne očekuje. Sa svom svojom decom na dojkama, prevrnula se na leđa i
trbuh i okrenula prema meni da ih sve, i nju tako blaženu, pogledam. „Ako
ti, dvonožni, nisi u stanju da naučiš moj jezik i da razumeš moja osećanja,
evo, ja ću biti milosrdnija od tebe i učiniću ti zadovoljstvo i sreću da vidiš
koliko sam sama srećna, i još više: koliko mi znači tvoj raspilavljeni pogled
kojim grliš mene kao majku i raznežuješ se nad mojom dečicom!“ Prava
glumica! Kao da joj je moja bratanica rod kad se pred kamerom namešta za svako
fotografisanje i bude ljuta uslikaš li je a da se nije „kako treba“ namestila,
glavu iskrenula, po mogućstvu ispružila u stranu malo nogu, nagla se prema
njoj, a na lice, od uva do uva, nabacila bog zna kakav osmeh glumeće sreće za
publiku na Instagramu, za sve drugarice koje je vole i za one koje je ne vole,
koje će obe, bez razlike, pući od zavisti kad je obasjanu srećom vide.
Moja je maca ostala u tom položaju, sa decom na stomaku, sve dok nisam
završio fotografisanje i vratio mobilni u džep. Tek tad se sa decom vratila na
bok i okrenula mi leđa.
⁎⁎⁎
Vesna se ushitila.
Fotografija je zaista delovala antologijski i pored plave fleke oko nedostajuće
prednje desne macine šape. Fleku je ostavio sprej antibiotika kojim joj je
Ruskinjica spašavala glavu od gangrene – nije se skinula cele zime pa ni kad je
proleće stiglo, kad sva dlakava stvorenja menjaju zimsku garderobu i oblače
laganiju, prolećnu.
Kao da jedno drugome čitamo misli (što i ne bi bilo
čudo posle tolikih godina zajedničkog života), nas dvoje se nasmejasmo. Setismo
se anegdote kad smo njenoj bratanici poslali sliku bele mace par dana nakon što
smo je upisali u abonente našeg pansiona. Na slici je maca zauzela svoju
kasnije prepoznatljivu pozu kojom plaši kerove, a koja nas oduševljava i
istovremeno žalosti: pozu merkata, onih neobičnih životinjica južne Afrike koje
u grupama stoje na zadnjim nogama i hipnotisano pilje u zalazeće sunce na horizontu.
Naš merkat! Belu macu smo od milja posle tako zvali, ne retko i dozivali.
Na toj prvoj fotografiji je stajala kao merkat uspravljena, doduše ne na
zadnjim nogama – sedela je, a zadnjim nogama i repom je održavala ravnotežu.
Čak je i šapicu (onu celu) držala ispred sebe kao merkat! Tek se u tom položaju
videlo koliko je plava fleka bila velika.
Samo što sam preko Vajbera sliku poslao Vesninoj
bratanici, od bratanice se vratilo pitanje: „A zašto je bela maca plava?“ „Zato
što nema jednu nogu,“ odgovorio sam. Kakvo pitanje takav i odgovor.
⁎⁎⁎
Tačno kao što je u
mačkarskom priručniku pisalo, trećeg dana smo zatekli belu macu kako u šupi
ručka. Sneg se prethodnih dana sasvim otopio i vreme se prolepšalo. Iz šupe sam
poneo drva za loženje, a dok se ne vratim po sledeći naramak, ostavio sam vrata
otvorena da maci i decu uđe svež vazduh. Maca je izašla za mnom. Sa naramkom u
rukama sam je posmatrao zaboravljajući da me boli rame i koliko je naramak
težak. Protegla se na dugačko pružajući daleko ispred sebe onu jedinu prednju
šapu i patrljak druge. Mišići na leđima su počeli da joj se grče i u talasima
kreću od repa prema glavi. Tako nešto prvi put vidim. Onda se zatrčala do grupe
bagremova kraj naše kuće i onako bezruka uspenjala se metar i po uz jedan.
Jednako brzo se i spustila. Očigledno nezadovoljna oštrinom noktiju naoštrila
ih je malo o koru, a onom nedostajućom šapom oponašala zdravu oštreći njene
nepostojeće nokte. Onda je njuškala travke u korenu bagrema. Odabrala je
nekoliko koje joj se sviđaju i popasla ih. Mačkarski priručnik kaže da mačke to
često rade kako bi poboljšali varenje kravljeg mleka. Savetovali su da im se
kravlje mleko ne daje dok doje mlade. Kako da joj ne dajemo kad mjauče kao
mutava čim joj je ćasa od mleka iole prazna! Eh, maco, pomislih, ti sama biraš
šta ćeš da paseš, a ja kroz Vesnina bezmesna jela „dobrovoljno“ svakodnevno
pasem a ne znam ni šta pasem! Dođe mi ponekad da zagnjurim glavu u macin tanjir
sa granulama – tamo bar ima mesa.
⁎⁎⁎
Otprilike u vreme kad
su mačići počeli da se boksuju, davkaju i veru uz zidove svog porodilišta –
uplašeni da ne preskoče ivicu i ne polome još uvek nejake nožice padom na
beton, zamenili smo im šafolj plastičnom gajbom (zapravo prebacili smo kutiju
sa njima iz šafolja u gajbu). Preko gajbe smo navukli drugu kutiju da imaju
krov nad glavom. Gajba je bila dovoljno visoka da ih zadrži do
njihove pete nedelje (kako sugeriše udžbenik za mačkoljupce), kad će
početi sami da šajate unaokolo. Vesna je zamenila krpe u kutiji. Zadržala je
samo jednu kako bi macama novi dom poznato mirisao. „Kuću“ smo im izneli na
terasu čim se temperatura izvesno više nije spuštala ispod nule. Preko smo je
dodatno pokrili plastikom da se na kiši ne bi kvasila. Brinuli smo se o njima
kao o pravoj deci.
Bela maca je jedva dočekala da se dočepa terase i
skoči na svoje omiljeno mesto za hranjenje – sims prozora na kome je, naravno,
čekala njena zelena zdelica (plastični poklopac od tegle, ušrafljen u dasku od
prozora kako ga njuškicom ne bi oborila). Iako je granule imala u hranilici
ispod prozora, jela ih je isključivo iz poklopca na prozoru.
Nama kuku tek sad. Svakog jutra, između šest i osam
oglašavala se sirena za buđenje: mjauče i doziva nas. Po običaju pravim se da
ne čujem, a probudio sam se već na prvo „mjau“. Vesna se ogrće da ne nazebe i
strčava dole. „Šta je, maco. Šta je bilo?“ Ništa nije bilo. Ima hrane, ima
mleka, ima vode, deca joj još spavaju, sve ima. Treba joj ljudska blizina,
ljudska toplina da se ne oseća sama! To joj treba. Maza naša matora, ma koliko
gladna ne počinje da jede dok je Vesnina ili moja ruka ne pomaze.
⁎⁎⁎
Kad su došli topliji
dani, oni kad je u hladovini plus osam, a na suncu plus dvadeset i osam, bela
maca se setila starog zadovoljstva. Kako nas čuje da otvaramo vrata od terase,
tako iskače iz kućice, baca nam se pred noge, isteže se, isteže, onda tako istegnuta
ostane da leži bez mrdanja, u nas gleda ili ne gleda. Hteo ne hteo moraš da
čučneš i zabadanjem prstiju da je masiraš po celom telu: leđima, grudima,
trbuhu. Jedino što joj ne ližemo šapice ko Šubara što joj je radio. Nije
zaboravila ni da je mene odabrala da joj zamenim Šubaru, i da moje prste
najviše voli kad je ubadaju, doživljava ih kao Šubarine šape. Čim sednem u
platnenu stolicu, eto je, skače mi u krilo. Liže mi odeću, zamišlja da je
njegovo krzno.
Naročito joj je uživanje žvakanje mog džempera ili
trenerke, zavisno šta obučem. Ustajem posle sa mokrim flekama od njene
pljuvačke kao da sam se upišao.
Sad kad je puna linjajućih dlaka, moram da oblačim
„skafander“ pre nego što je pustim u krilo. „Skafander“ mi je stara zimska
jakna na koju se dlake ne hvataju, odnosno lako ih sa nje otresem, a donji deo
„skafandera“ mi je gusto tkana trenerka ili Vesnina kecelja na koje se takođe
slabo hvataju dlake.
Od kako je otoplilo ne gnječim je rukama, niti
milujem niz dlaku, jer svaki moj pokret diže u vazduh oblak dlaka. Radim to
češagijom koju smo samo za nju kupili. Ponekad skoro sat traje timarenje, dok
ona uživka li uživka, nikako da joj dosadi.
U tome se nas dvoje razlikujemo. U tome su mačke i
žene iste. Mačkama i ženama nikad dosta češkanja, predu li predu, dok mene
ponavljajući pokreti izluđuju. Neprijatno mi je da me neko dodiruje po kosi,
ili kao mačku gladi bilo gde po telu – obrnuta trauma iz detinjstva.
Majka me nikad nije mazila. Nikad nisam seo u njeno krilo niti se (kao svako
dete u naručju majke) šćućurivao na njenim grudima. Možda jedino kad sam bio
sasvim mali, ali se toga ne sećam. Tata je bio moj bog. Njegovo krilo moj tron.
Kao beba jedino sam dozvoljavao njemu da me hrani. Ako tata nije tu pa majka
mora: kako mi stavi kašičicu u usta, ispljunem. Po njoj naravno. Sirotica, suze
je iskapala zbog mene. Čim tata dođe, sve ono što sam majci odbijao, u tatinom
krilu u slast pojedem. Tata je pucao od ponosa zbog toga, mada verujem da mu
je, kao i svim tatama, već posle deset minuta izigravanja mašine za ubacivanje
kašičice u dečja usta postajalo dosadno – vrlo brzo bi bavljenje tim “tatinim
ponosom“ počeo da doživljava kao maltretiranje.
Godine prođu, promene se okolnosti, ali se
dešavanja nameste da se osećanja ponove, samo akteri budu drugi. Eto, doživeh i
ja da mi u krilu bude jedan razmaženko, doživeh da i mene slatko maltretira i
da ko moj tata pucam od zadovoljstva što me voli i što samo mene hoće.
Ko nije nikada prevukao dlan preko mačjih leđa,
nema pojma kako taj osećaj mekoće, praćen pucketanjem statičkog elektriciteta
smiruje. Osim one jedne poznate grupe hormona sreće, hipofiza sasvim sigurno
izlučuje tad tuce još neotkrivenih hormona.
⁎⁎⁎
Nije bela maca bila
samo maza. Umela je da bude i te kakva prznica. Imala je svoju ličnost. Bila je
samosvojna, sama sebi dovoljna. Sve naše mace su imale svoju ličnost. Mogle su
one da budu iste boje, iste visine, težine, iste starosti, nepogrešivo smo po
njihovim emocijama, ponašanju, kako na šta reaguju prepoznavali svaku od njih.
O, kakva je ona samo bila ljutica! Takva se prznica
ne sreće. Kad joj nešto nije po volji, mogao si da dubiš na glavi, ne znam šta
da pokušavaš ne bi li je odobrovoljio – ništa nije pomagalo dok se sama ne
odljuti.
Odemo negde na dan, dva, više dana, svejedno.
Ostavimo im hrane u hranilici za pet dana, zadužimo komšije da ih obilaze, da
im dosipaju granule, dolivaju vodu… Kad se vratimo, vidimo je još pre table za
skretanje u Drenjak: čeka nas na ulazu u naselje. Uverili se da smo to mi,
tačnije da sam to ja (jer kod nje u tefteru sam upisan kao njeno vlasništvo),
okrene nam zadnjicu i ode. Komšije nam kažu da nas je svakog dana na tom mestu
čekala: sedi na brdašcetu iznad kuće, podvila noge, obrće uši ko radare i snima
drum. Džaba mi što pokušavam da joj priđem, da je pomilujem, uzmem u ruke. Samo
mi okrene onu svoju debelu guzu i ćopajući se udalji od mene. Čitava dva dana
neće sa mnom da razgovara, ljuta je zaboga kako sam se uopšte usudio da nekud
idem. Tek kad je prođe ljutina, kad sama reši je dosta, da me je dovoljno
kaznila zbog neposlušnosti, prući se ispred mene i čeka da sad ja budem taj
koji podvija rep, saginje se i iznad gospodara palminom granom stane da tera
muve. Šta ću, volim je, robovi vole svoje gospodare, dođe im to kao droga.
Sagnem se poslušno i krenem da je masiram. Pa posle nek mi kaže neko da
životinje nemaju ličnost!
⁎⁎⁎
Nekoliko dana pred
rođendan (macama se slave prvi rođendani kao i čovečijim bebama – najpre na
mesec dana, a posle prve godine samo godišnje), kao probni penjač uz zid gajbe
i spuštač sa druge strane, usudio se da bude, tačnije strmeknuo se sa njenog
vrha na kamenom popločanu terasu, Crnko. On je i u kućici bio najnestašniji.
Zapravo, bila je u prvo vreme Sivka (i najbezobraznija – sve ih je šamarala
redom: i Crnka i Žućka), ali kad je došlo vreme da se iz kućice izađe,
poslednja je skupila hrabrost. Tek posle rođendana se okuražila i to jedva.
Morala je mama maca da se umeša. Podigla se na ivicu gajbe i dozivala je
grlenim grgoljenjem, činilo se na mahove i pretećim. Najsmešnije nam je kad je
ujutru zateknemo kako im u tom položaju i tim grgljanjem drži predavanje.
Oslonjena na jedinu svoju prednju šapu na ivicu gajbe, kroz otvor kutije koja
natkriljuje gajbu protne glavu unutra i o nečemu im svima trima po nekoliko
minuta grgolji, verovatno pokušava da ih natera da izađu, a oni, mangupi, zima
im napolju, ni jedno da je posluša – džaba cepa grlo. Sivkina braća su uveliko
već šajatila okolo, zavlačili se iza saksija i kanti, mirisali nam obuću,
oprezno dodirivali vodu u čančetu iz koga im mama pije, ili onu u sudu ispod
saksija, Sivka je i dalje bezbrižno i lenjo spavala u legalu ne mičući se po
čitav dan. Jedinu fiskulturu koju je ponekad sebi dozvoljavala bilo je, kad
pripekne sunce, da se uspentra uz unutrašnji zid gajbe i tamo, uglavljena
između ivice gajbe i kutije odspava partiju. Sicher ist sicher! Što
je sigurno, sigurno je.
⁎⁎⁎
Došao je i dan
rođendana. Nije mala stvar. Mesec dana se ima samo jednom u životu. U tu čast
Vesna je napravila reform-tortu. La mia torta preferita è torta
riforma! „Reforma“ je moja omiljena torta. Pre „reforme“ je bila
„verenička“, ali je mama preterala. Videći da je obožavam, samo mi je nju
pravila. Sve što se obožava i drugo ne konzumira, posle nekog vremena dovede do
suprotnog osećanja. Zato se s vremena na vreme treba udaljiti od predmeta
obožavanja. Zamolim sam mamu da mi je više ne pravi.
Umesto „vereničke“ mama je krenula da mi mesi
reform-tortu. Rođendan bez „reforme“ nije se mogao zamisliti. Nju i dan danas
obožavam, druge torte ne volim – radije biram sitne kolače.
„Reforma“ je torta sa velikim „T“. Ako domaćica zna
da je spremi kako treba, sem šolje mleka, za doručak i za večeru ti uz nju
ništa drugo ne treba. One iz poslastičarnica su bljak: fil im prave od
margarina, a ne putera kao moja mama. Uživanje dok ti fil reforme oblaže usta,
a kore od oraha izazivaju da ih žvaćeš – ni sa čim ne može da se poredi!
Mama naprasno umre – anaurizma aortine grane koja
napaja slezenu – sva joj je krv u pet minuta završila u stomaku. Sad te ima, a
već sledećeg trenutka nisi. Srećom, tetka mi je bila živa, mamina mlađa sestra.
Tetka Jela je bila moja rezervna majka – i dojilja dve godine: osim svoje majke
i nju sam sisao. Rodila je sina deset meseci posle mene – taman dovoljno da se
i ja častim njenim mlekom. „Ko će sada za rođendan da mi pravi reform-tortu?“,
plakao sam, kao da je torta bila nešto što ne može da se prežali, a majka može.
„Tetka će, sine. Ko će drugi nego tvoja tetka!“, grlila me je, kvasila
poljupcima i suzama. Stvarno: za prvi sledeći rođendan donela mi je „reformu“.
Pravila je i ona izvanredne torte. Njene „reforme“ nisu zaostajale za
„reformom“ moje mame.
Tetka Jela je bila uvek dobra prema nama deci –
prema svakoj deci, svojoj i tuđoj. Njena kuća mi je bio drugi dom. Ne pamtim da
je ikad povisila glas na neko dete pa ni na svoje. Rođena majka i rođena tetka.
Sve dok je jednog dana neki šiljokuran u stričevom autu nije pokupio sa
trotoara ne uspevajući u prebrzoj vožnji svojim neiskustvom da savlada krivinu.
Posle toga više nisam jeo „reformu“ za rođendane. Dok se Vesna i ja nismo
preselili za Beograd i počeli da je naručujemo od stare pekarke prekoputa JAT-ove
zgrade na Novom Beogradu (klela se da je pravi sa puterom, a ne margarinom).
⁎⁎⁎
Ne malo sam se
iznenadio kad sam, na dan proslave prvog meseca mačića video da i moja Vesna
zna da pravi „reformu“! Setila se da joj je moja mama pred smrt (kao da je
znala šta je čeka), poklonila svesku u koju je upisivala recepte. Uspela je da
nađe u njoj recept za „reformu“ a la moja mama. Torta je ispala zaista kao one
koju su mi mama i tetka Jela pravile. Jeo sam je i gutao, red zalogaje, red
knedle koje mi zastaju u grlu. Kao sarme što su mi zapadale – poslednje jelo
koje je moja majka napravila. Sarmu je kuvala u ekspres-loncu. Kuvanje nije
volela, više je volela da čita knjige. U ekspres loncu se kuvalo brže – više
vremena ti ostaje za čitanje. Sarmu je posle zamrzavala, zlu ne trebalo. To
„zlu ne trebalo“ otopili smo nekoliko meseci posle njene smrti, kad smo se
jednom neplanirano vratili sa posla kasno kući pa više nije imalo smisla da se
kuva.
Neću više o tome. Ovo nije traktat o tortama i
sarmi, ovo je oda našoj beloj maci i njenim „šubarastim“ mačićima. Dobro, de, i
o „njihovoj tetki“.
⁎⁎⁎
Kao tetka Jela što je
bila, Vesna je i „rođena majka“ i „rođena tetka“, obe u isto vreme. Svakom
detetu želim da ima takvu majku i takvu tetku kakva je ona, tako odano
privrženu deci – svakom detetu bez razlike. Stroga i pravična, a puna nesebične
ljubavi. Kod nje nije bilo pet-šest. Deca su je bespogovorno slušala i verovala
joj. Nijedno koje je izašlo ispod njene ruke nije bilo razmaženo, a svako je
bilo pametno, bistro, oštrooko. Tako se ophodila i prema životinjama. I za
životinje je bila „rođena tetka“. Kucov, mačak, ptičica, ovčica, jare, ježić –
svima tetka. Eto, sada i „rođena tetka“ beloj maci i njenoj deci! Jedno oštro
Vesnino „ne“ vaspitavalo je i decu i mačiće. Kad vikne „ne“, kosa ti se digne
na glavi, a mačićima dlaka nakostreši. Čik, bato, pređi onda prag ako smeš!
„Jesam li vam napravila kućicu? Jesam. E u moju ne možete. Ovde ja živim, a vi
živite tamo. Jasno?“ Naravno da im je jasno, ali ih to neće sprečiti svakog
sledećeg puta kad se otvore vrata da je prvo pogledaju u oči pa, ako slučajno izostane
ono odsečno „ne“, da bogobojažljivo pruže šapicu i stave je na prag, piljeći i
dalje u njene oči. I mačićima treba tetka. Pust bi ovaj svet bio bez tetki, baš
pust. „Hvala tetka,“ rekla bi bela maca da zna čovečji jezik, jer najzad može
da predahne i na miru odspava dok „rođena tetka“ bdije nad njenim mačićima.
⁎⁎⁎
Dva dana je prošlo od
rođendana, taman toliko koliko sam rastezao jedenje „reforme“ ne bi li mi što
duže trajala. Mačke ne jedu slatkiše, inače bih, bez sumnje podelio makar parče
sa njima. Umesto torte bela maca je dobila kožice od slaninice, a mačići mleko
i granule. Bilo je to prvo mleko za njih koje nije majčino i prve granule čiji
će ukus osetiti.
Crnko i Žućko su umočili šapu u mleko a onda je tek
olizali. Sivka se odmah bacila na granule. Šta tu liz, srk, daj odmah
konkretno! Iako nije mogla da ih pregrize, bar ih je dobro navlažila. Slikali
smo ih kako prvo mirišu mleko i granule, pa kako lickaju, pa kako jedu, pa kako
se ližu posle jela. Napravili smo nebrojeno fotografija. Da je ovo stara
tehnika sa celuloidnim filmom, „jeftino“ bi nas koštalo držanje pansiona.
⁎⁎⁎
Ostavili smo ih da im
više ne dosađujemo i ušli unutra da doručkujemo. Zavalio sam se posle doručka
da čitam „Politikin zabavnik“ i jedem jabuku. Vesna nešto još radila po kuhinji
pa izašla na terasu. Odjednom preseče me krik: „Brane, nema nigde dva mačeta!“
Skočih kao oparen, jabuka mi zape u grlu. „Kako nema?“, izjurih napolje. Zaista
ih nema. Samo Crnko: trčkara od saksije do saksije, provlači se između njih. Ni
ispod terase ih nije bilo. Naginjali smo se preko ograde i gledali, iako smo
znali da je nemoguće da su ispali. Bela maca odmah skače i na njih reži čim se
po njenom sudu previše nagnu preko ivice – ni jednog trenutka ih nije ispuštala
iz vida dok su budni.
Bela maca se čudno ponašala. Vrtela se okolo,
pritrčavala Crnku, nešto mu grgoljila. On je bežao od nje, trčao nazad ka
saksijama, ona ga stizala, ponovo mu grgoljila . “Neko ih je ukrao dok smo
doručkovali!“, bila je prva misao, naravno glupa, jer ko bi tako nešto učinio?
Iz naselja ne bi niko, a seljaci bi ti pre utrapili svoje mače nego što bi
uzeli tvoje.
Navukao sam čizme i tražio ih oko kuće i po
šipragu. Raspitivao se kod komšija. Zajedno smo obišli naselje. Ništa. Nigde ih
ni od korova, a počelo je da duva, ponovo postajalo hladno. Mora da su se
provukli kroz tarabe od kapije iako sam, da ne bi izlazili, pri dnu naslonio
daske? Sneo sam alat i onako na vetru i hladnoći prišrafio dodatne daščice gde
su otvori između taraba bili najveći.
Kad sam završio, bela maca je ostala van kapije, a
Crnko pored mene na terasi. Tek tada nastade drama. Bela maca se potpuno
unezverila. Ispuštala je čudne zvuke i pokušavala glavom da gurne daske koje
sam zakovao. Sinu mi: „Vesna, ona je preselila mačiće na drugo mesto!“
Prenebregnuli smo važnu stavku iz priručnika za mačkare! Posle pete nedelje
maca svoje mačiće seli na novu, po njoj sigurniju lokaciju, sigurniju i od
ljudi koji im previše maltretiraju mačiće, uzimaju ih svaki čas u ruke, miluju,
davkaju ko što mi radimo. Posle svakog takvog izliva ljudske ljubavi mora da ih
kupa lizanjem i sa njih otklanja čovečji miris. Nema mačke kojoj to ne bi
dosadilo.
Otvorio sam kapiju i pustio Crnka da siđe niz
stepenice. Majka ga je dočekala cvileći. Gurkala ga je šapom. Pošla je ispred
njega pa se okrenula da ga doziva. Ispuštala je zvuk, nešto između mjauka i
prejakog grlenog predenja. Vratila se do njega i opet ga gurnula njuškom i
šapom naviše da krene pločnikom oko kuće. Odlazila je i vraćala se nekoliko
puta, dok tupča najzad nije shvatio i pošao za njom.
Vesna ih je pratila u stopu. Pola je to bila
znatiželja kuda ga vodi, a pola se plašila. Odnekud je mogla da se pojavi ona
opaka oštrodlaka jazavičarka komšinice Menke koja davi mačiće. Nekoliko su dana
pre toga Menka i ona došle da provedu desetak dana ovde. One da se provedu, a
mi da strepimo.
Neočekivano, bela maca ostavi mladunče na stazi,
zalete se i bacajući se kroz vazduh lavljim skokovima, ustrča uz strminu do
puta koji je išao obodom iznad naših kuća. Komšinica Menka se gore sa svojom
jazavičarkom vraćala iz šetnje.
Bela maca iskoči ispred njih. Ukopala se u mestu,
naduvena kao pufna – nije bilo potrebe da se uspravlja kao merkat. Režala je
potmulo, preteći – i meni se kosa digla na glavi, a kamo li oštrodlakoj
jazavičarki. Iz te poze se pomerila tek kad je procenila da se jazavičarka sa
svojom gazdaricom dovoljno udaljila da više ne predstavlja opasnost po njeno
mladunče. Spustila se niz brdo do nas i kao da se ništa nije dogodilo,
nastavila da upućuje Crnka kuda da ide.
Bilo je jasno gde ga vodi. U podrum komšije u koji
je spavala do onog jutra kad joj je na našem prozoru pukao vodenjak i počeo
porođaj. Ispred otvora kroz koji se u podrum provlačila, samo mačkama znanom
veštinom zgrabila je Crnka za vrat i sa njim u zubima skočila unutra. Dole su
joj mačići bili bezbedni. Vrata od podruma su zaključana. Sa te visine kroz
otvor do njih ni jedan pas ni u snu ne bi skočio. Za razliku od mačaka, koje su
spremne, kad su mladi u pitanju, sa svakim psom i svakom zverkom da se pobiju,
psi su pudljivci – kao i svako ko hvata na galamu.
⁎⁎⁎
Te večeri dugo nisam
mogao da se umotam u san. Previše uzbuđenja za taj dan. Svakojake misli su mi
se komešale po glavi. Slike promicale. Vrati mi se film od onog ledenog dana
kad se jedno po jedno mače na svakih pola sata pojavljivalo ispod bele mace. Onaj
osećaj kojim sam dočekivao svaku novu iskru života pod njom, nema poređenja sa
drugim nekim iskustvom. Ganutost kad je vidiš kako ih kupa jezikom, čas
novorođeno, čas ono prethodno: ne staje kao da je veš-mašina uključena na
najduži program. Sve do poslednjeg mačeta, nažalost mrtvog. Pojela je
posteljicu svakog od njih kojom ih je štitila u utrobi. Pregrizla pupčanu
vrpcu. Olizala svu krv pod sobom i sebe od nje. Otkud je sve to znala? Otkud je
znala da treba baš to i na taj način da radi? Otkud je znala da treba da ih
liže? Nikako nije mogla da upamti kako je to bilo kad je nju majka rađala. Iako
bebe životinja daleko brže sazrevaju od čovečijih, svejedno su i njihove
glavice pri rođenju tabula raza, pri tom još slepe i gluve, prazne glavice u
koje znanje koje im prenose roditelji i iskustvo tek treba da uđu. Umivanje
lizanjem je mogla da nauči od majke, ali kako je naučila da treba posteljicu da
pojede? Kȏd zapisan u genima? Ali kakav je to program koji se upisuje
kombinujući belančevine? Njih nije beskonačno, niti je njihov splet beskonačan.
Razumem da kȏd nosi uputstvo kako se formiraju organi, noge, glava, dlaka,
mašući rep, zversko mačje okce. Ali misao, osećanje, donošenje odluka,
predviđanje poteza, ciljanje lovine – to ni najmoćniji računari još uvek ne
mogu potpuno da reprodukuju. Ko je smislio taj program, sve te programe, ko je
smislio mehanizam njihovog upisivanja u gene životinja i bilja – savršene
programe, slične a tako različite od vrste do vrste? Kakav je to program koji
kišnoj glisti kaže da treba da rije, ili kad je neko preseče da joj odsečeni
deo ponovo izraste? Kakav je to program koji budi roditeljska osećanja, potrebu
da bdiju i štite svoje mladunce, bez obzira da li su ih osećali u svojoj
utrobi, ili još gore, ako ih nisu osećali, već su im se deca izlegla iz jaja,
iz ikre i to bez obzira na evolutivni stepen razvoja te majke, tog roditelja?
Kakav je to program koji je belu macu naterao da pronađe najbezbednije mesto u
celom naselju i tamo preseli svoje mladunce (a počela je čudno da se ponaša –
tek sad nam se vratio film – onog istog dan kad je komšinica Menka sa
jazavičarkom doputovala)? Puno pitanja, a odgovora nema. Samo nagađanje.
⁎⁎⁎
Prošlo je otad godinu
i po dana. Mačići su porasli, sa majkom su se vratili na našu terasu.
Kupili smo za njih kućicu na sprat i svi su, stisnuti kao prasići, u njoj
spavali. Crnko se pokazalo da nije Crnko nego Crnka. Žućko i ona su postali
nerazdvojni. Sivku nam je iskukala Zara pošto je prethodno sredila svoju baku.
Baka nije htela da čuje da joj se po kući mota životinja,
ali joj ništa nije pomoglo: deda je prelomio. Dede su bolećive prema
svojim Zarama. Kao i tate. Zare začas obrlate dede. Mame i bake su u tom odnosu
gubitnici.
Bela maca se u međuvremenu još jednom porodila.
Žućka, Crnku i Sivku je dobila šestog aprila, a nov porod dvadesetog avgusta.
Prošao neki sivi bandit kroz Drenjak. Zaticali smo ga nekoliko puta noću na
simsu. Čuli krckanje granula. Hvatao je priliku noću kad se prvorođena trojka
razmili Drenjakom da ih majka uči kako se love miševi i drugi dlakavci. Dok je
mama-maca na terasi, nije smeo gore od njenog režanja i mjauka kojim nas
obaveštava o uljezu i poziva u pomoć. Sa simsa ne bi silazio dok ne isprazni
čanče. Pred spavanje smo ga punili granulama da se lovcima nađe ako im lov ne
ide od šape. Posle par dana nismo više čuli macino režanje. Mislili smo da ga
je oterala. Zakasnili smo da je sterilišemo, a nameravali smo.
Kad se sa banditovom decom kotila, kotila se u
prizemlju mačje kućice. Crnka joj je pomagala. Lizala je barabar sa majkom
mačiće kako se koje pojavljivalo. Prvo smo joj branili. Mislili smo da
porodilji smeta jer je smo je videli kako teško diše. Dahtala je brže od
najbržeg otkucaja srca. Bez glasa. Prvi put smo gledali mačji porođaj. U šupi
je Šubarinu decu rađala bez nas. Onda smo shvatili da Crnku ne tera pa je više
nismo izvlačili iz kućice.
Sačekali smo da novi mačići dovoljno ojačaju da
mogu nekoliko dana bez majke (ovoga puta bilo ih je pet!). Belu macu i Crnku
smo stavili u nosiljku i odvezli ih u Kruševac na sterilizaciju. Bio je
poslednji dan novembra.
⁎⁎⁎
Napolju je zahladnelo.
Dok se ne oporave, držimo ih u dnevnoj sobi u njihovoj platnenoj stolici.
Okrenuli smo je prema televizoru da zajedno gledamo serije. Nju su nam otele
letos. Proglasile su je za svoje vlasništvo. Nismo više imali pravo na nju –
sem da je unosimo kad počne kiša i iznosimo kad prestane. Bilo nam je
zabranjeno sedanje na nju. Pobrinule su se za to svojim dlakama. Mace vole da
imaju nešto svoje. To ih smiruje, osećaju se domaće.
Noću ih zatvaramo u kupatilo sa upaljenom
sijalicom. Uz sijalicu će im biti toplije, mnogo toplije nego u šupi kad su se
Crnka i ostali Inuiti rađali.
Beloj maci nikako nije bilo jasno kako to, pre joj
nismo dozvoljavali ni šapu da pruži preko praga, a sad nju i Crnku dvorimo u
toploj sobi. Dobro, de, i bušimo ih injekcijama sa antibioticima i šećernom
vodicom dok im ne prorade creva.
Živeli smo tako srećno naš četvoro nedelju dana kao
prava porodica (opet počeh pasus ko bajku da pišem), a onda je zla veštica
rešila da nam je sreće dosta. Svet nam se okrenuo naglavce. „Ako nešto može
krenuti loše, krenuće“ – Marfijev zakon. Nekad sam se smejao tim tobožnjim
zakonima, sad bih Marfija udavio da mi padne šaka.
Taman su bela maca i Crnka počele da se oporavljaju
i da se igraju po sobi, u jednoj takvoj igri, tačnije u jednom takvom mačjem
skoku, Crnki puče rez na stomaku i sva joj creva ispadoše napolje. Nogavica
Vesninog hula-hopa oko njenog stomaka se nadu. (Vesnin stari hula-hop smo i
jednoj i drugoj bili navukli preko stomaka po povratku sa sterilizacije.
Poslušali smo šefa veterinarske stanice. Prvo gazu pa hula-hop preko njega kako
bi rekonvalescente sprečili da čačkaju i ližu ranu.) I šefa veterinarske stanice
bih udavio ko Marfija. Tako gazom zatvorena rana, odozgo stisnuta hula-hopom,
nije mogla da diše (da se suši i zarašćuje). Okolna koža se natapala vlagom.
Pocepala se kao pokvašena hartija.
Vesna je zakukala. „Maco moja, najmilija! Crnkice
moja, ne pomeraj se.“ Ne znam kako mi telefon nije ispao koliko mi je drhtala
ruka dok sam Borka veterinara zvao. Borko je asistirao svom šefu u
sterilizaciji. Zbližili smo se kao „zemljaci“. Tata mu je iz Đerekara, drugo
selo iznad nas. Raspilavio se kad je čuo gde živimo. Macama je sve tepao. Zvao
ih je Đerekarkama.
Isto to veče smo sa Crnkom odjurili za Kruševac.
Belu smo ostavili u kupatilu. Nismo zaboravili svetlo da joj upalimo.
Borko je isekao nekrozirane obode rane i vratio
creva unutra. Pošto je bilo kasno da zove drugog veterinara ili medicinskog
brata da mu neko od njih asistira, asistirao sam mu ja. Borko je sve vreme
vrteo glavom. Dok smo sa Kopaonika sišli, organizam Crnke je prekinuo dotok
krvi u creva. Ostaje nam jedino da molimo boga da se ponovo prokrve, kazao je
Borko. Prva četiri dana su kritična, ako ih preživi živeće.
Nije preživela. Umrla je Vesni na rukama. Bela maca
nije ni suzu pustila. Deca u životinjskom svetu umiru svakodnevno. Ako roditelj
tuguje neće imati snage o preostaloj deci da se brine, umreće i ona.
Pragmatizam bez milosti. Okrutnost je sastavni deo životinjskog sveta. Način da
vrste prežive.
⁎⁎⁎
Na žalost, bela maca
ni sa novim mačićima nije imala sreće. To jest, mi nismo imali sreće. Samo su
dve ženske mace od njih petoro danas još u životu (bar se nadamo). Ostalo
troje je pojela lisica. Najpre jedno koga smo zvali Dreka. Plakao je
neprestano. Drao se kao da ga deru. Te mu je visoko da se popne na stolicu, te
mu je tesno u kućici, te mu je visok rub čančeta pa mora da se isteže kad lapće
mleko, te su mu granule pretvrde… Pojela ga je čim se prvi put usudio noću da
siđe sa terase. Ujutru smo našli krvavu fleku na trotoaru. Fleka je bilo sve
što je od njega ostalo.
Od preživelih ženkica, Semiku je zajašio Žućko pa
smo je onako trudnu odneli u Graševce, treće selo ispod nas. Drugu, koju smo
prozvali Bela Griva, jer se rodila sa belom šarom oko vrata, uzeo je Pera,
stolar iz Vlajkovaca. Njima je mačka nekoliko dana pre toga nestala. „Kuća nije
kuća u kojoj nema mačke,“ rekla je Perina majka. Kuća nije kuća u kojoj nema
mačke shvatili smo Vesna i ja sami još onog dana kad smo silom prilika otkrili
da osim pasa volimo i mačke. Šubara nam se prvi uvukao pod kožu, za njim bela
maca.
Da, Perina majka je u pravu, kuća nije kuća bez
mačke, ali ni tuga nije tuga dok mačku ne izgubiš – tuga za kućnim ljubimcem je
mnogo više od tuge.
⁎⁎⁎
Sledeće godine nam je
nestala bela maca. Tri dana je nije bilo. Vesna je dušu isplakala iako je bela
maca bila moja ljubimica, a Žućko njen ljubimac. Čovek se veže za stvari a kamo
li za živo biće. Tražio sam je po šibljacima oko Drenjaka. Dozivao je,
zviždao joj Vesninim zviždukom kojim je zove na ručak. Nije nam bilo jasno
zašto je nema. Nije mačor da šajati po okolnim selima.
Konačno sam je ugledao. Belela se na kraju obližnje
livade. Odatle se livada pretvarala u strminu obraslu kupinama i spletovima
dugačke trave. Očigledno je iz tog gustiša izašla.
Nije se pomerala. Stajala je ukočeno i zurila u
mene. Bila je sva ulepljena od paučine. Oči su joj se skoro zatvorile od
krmelja i usirene krvi. Lice takođe krvlju i nečim crnim umazano. Izgledala je
užasno, kao da je iz groba izašla. Možda i jeste.
Slikao sam je i poslao snimak Borku. Bio sam ubeđen
da je otrovana. Tih dana su periferne vikendice imale najezdu puhova pa je
moguće da je neko od vikendaša postavio otrov da ih se reši. Maca je sigurno
pojela takvog puha. Čudo da je uopšte živa.
„Kakav tvoj otrov!“ javio se Borko. „Ona ti ima
virus! Pali auto i donesi je!“
Opet Kruševac, opet operacioni sto, ovoga puta
srećom bez operacije. Bela maca je bila očigledno najžilaviji stvor koji je
pohodio veterinarsku stanicu. Iako bolesna i iznemogla, džilitala se takvom
snagom da je Borko morao da zove u pomoć medicinskog brata. Tek tako je uspeo
da joj zakači infuziju i kroz infuziju ubrizga najpre sredstvo za smirenje, pa
antibiotik za svaki slučaj da tako oslabljena ne dobije zapaljenje pluća, pa
koktel za jačanje. Podučio je Vesnu kako kući da joj daje injekcije i priključi
infuziju da ne bismo zbog toga morali da silazimo sa Kopaonika. Dao nam je da
ponesemo celu aparaturu za infuziju, rezervne špriceve, igle, fiziološki
rastvor, rastvor šećera i ispratio nas rečima: „Đerekarka je to, izvući će se!“
I izvukla se.
⁎⁎⁎
Posle šest meseci
ponovo je nestala. Ovoga puta zauvek. Ptičice u Drenjaku konačno mogu da
odahnu.
Pretražio sam celo naselje, bližu i dalju okolinu.
Proširio sam krugove pretrage, tražio je po brdu, silazio i do potoka. Ni traga
od nje. Ni ostaci dlaka ako je nešto pojelo. Da je neko ukrao, onako bez jedne
noge sigurno nije. Nismo se ni lisice bojali, jer se ni ona nije bojala. Lisica
se plašila nje. Ostaje jedino prokletinja kôd da je u njoj proradio. Nešto je
pritisnulo dugme za samouništenje.
Opet sam upao u vrtlog razmišljanja. Umotavam se u
misli umesto u san. Satima budan ležim u krevetu posle leganja. Deset dana je
kako je nema. Žućko kad nestane nema ga najviše tri dana. Žućko je mačak, za
njega je jasno zašto nestaje. Deset dana je ipak deset dana. To čak ni Žućko
sebi ne bi dozvolio. Da, kôd je kriv za sve. Besan sam. Vesna malo-malo pa
zaplače.
KRAJ
© 2023
Branimir Perić
Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim i to
isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i
prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez
izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne
vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta
suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.
