Osveta

 

Pričam ovo u grču. Noćne mȍre mi ugrožavaju zdravlje. Neispavan sam. Isti san me proganja već ko zna koliko noći zaredom. Tačnije: prethodni san se nastavlja novim. Sanjam ih kao da gledam serijal filmova koje sam skinuo sa interneta. Jedino što se ovaj serijal ne završava. Glumci su različiti, pozornica je različita, ali je radnja ista, samo se prilagođeno novoj pozornici priča. U jednom od sna sam video i svoju ulicu. Toliko je delovalo realistično da sam ustao i onako u pidžami, provirio kroz prozor da proverim ne dešava li se stvarno. Strah se duboko uvukao u mene. Hteo sam o tome da ostavim zapis ali me ruka nije slušala, toliko se tresla da je ispisivala žvrljotine. Ništa nije bolje bilo ni sa kucanjem. Pritiskao sam po nekoliko slova odjednom. Po ekranu su mi iskakale reči bez smisla. Sa pričanjem u mikrofon, već nekako ide, iako mi se grlo steglo. Onome ko me bude slušao, ovako promuklog glasa delovaću kao deda koji uveče, kad nestane struja, priča unucima priče strave i užasa da ih zabavi. Ili će pomisliti da sam popio previše pa bulaznim. Kako god bilo, ovo moram da isteram iz sebe, u protivnom ću poludeti. Shvatite moju priču kao upozorenje. Mada, bojim se da je kasno. Osećam, ovoga časa, negde u blizini, moje snoviđenje već počinje da se ostvaruje.

⁎⁎⁎

Retko drveće na padini brda šumelo je tiho i bacalo dugu senku na bujnu zelenu travu koja je odisala mirisom jutra. Trava je prosto mamila da se legne i valja po njoj. Nedaleko odatle, šćućurile su se bele kuće, negdašnje vikendice, sada sama periferija četvrtmilionskog grada.

Svakog dana šetao se tu jedan postariji čovek udišući duboko svežinu vetra koji je milovao pobrđa. Penjao se sa druge strane brda. Pomaljala mu se najpre glava, ramena, pa ostali deo tela. Njegove pomalo kose oči uvek su dobroćudno žmirkale, opijajući se kroz naočare lepotom okoline. Jedna ruka mu je obavezno počivala na leđima, a drugom je, izgleda nesvesno, neprestano gladio isturenu bradu.

U prvo vreme stanovnici kuća nisu obraćali pažnju na njega. Stanovnici kuća nisu ni na koga obraćali pažnju posebno. Za njih su svi ti šetači bili samo čudaci koji bi se iznenadno pojavili bežeći iz zagušljivog grada, privučeni lepotom pobrđa, a onda, rasterani psima, odlazili da se u strahu od pasa više u taj deo periferije ne vrate.

Ljudi uživaju da gledaju mučenje drugih ljudi od pamtiveka, počev od gladijatorskih borbi, surovih ratova, do današnjih dana. U svakom od nas škrguće klica sadizma. Kad se dvoje tuku, ima li toga kome nije zaigralo u grudima od uzbuđenja i nije prišao, makar krajičkom oka da uživa u prizoru koji se pred njim odigrava? Naravno da nema, kao što nema ni onog ko bi skočio da zavađene razdvoji. Čak i da se nađe, učinio bi to samo da i sam udeli koju ćušku.

Iz istog razloga, ljudi sa periferije nikada nisu ništa učinili kako bi sprečili pse da navaljuju na šetače. Naprotiv, čim bi začuli lavež, ostavljali bi svoje poslove i čičkali se po natrulim ogradama. Gledali su besomučni beg žrtava, njihova lica razvučena strahom, slušali vriske što bi svačije srce dirnuli samo ne njihovo. Neki od njih su svom ljubimcu plaćali i posebne treninge ne bi li bili još krvoločniji.

Nije se trebalo bojati da će brdo postati ozloglašeno i da će nestati žrtava. Čudaka koji beže iz grada uvek ima i uvek će ih biti. Kako drugačije zvati te šetače ako ne čudacima? Eto, na primer ovaj. Ne bi ga ni zapamtili da nije uporan: svakog dana dolazi. Znalo se, čim izgreje sunce, eto ga. Penje se uz brdo, ono isto niz koje posle beži sa psima za petama, iscepan, izujedan. Već iduće nedelje, opet je tu, zalečenih rana, vedar, u novom odelu, kao da mu se prethodnog puta ništa ružno nije desilo. Psi su ga jurili daleko iza brda, dugo se čuo njihov lavež, ali se on nije čuo.

⁎⁎⁎

Ali, šta se to zbiva sad?! Zar su se uzalud sakupili?! Pojavio se, trebalo je već smeh da počne, aplauz, gladijatorska borba, spektakl! Lavež je uvek najavljivao dobar početak, kao nekad „Ave, Cezare!“ Zaista, šta se zbiva?! Psi su zalajali kao što treba, poleteli su na stranca – i to kao što treba, a onda, eto, kao što ne treba, stali su kao ukopani. Više ni glasa nisu pustili. Podignute njuške piljili su u njega i dahtali isplaženog jezika.

Čudak je kao i obično držao jednu ruku na leđima, a drugom gladio bradu. Njegove pomalo kose oči dobroćudno su žmirkale posmatrajući kroz naočare do malopre razbesnele zveri. Trajalo je to nekoliko trenutaka, dok se nije, gladeći i dalje bradu, okrenuo i nastavio šetnju po brdu. Međutim, nije krenuo sam. Desilo se nešto što niko ni u najluđem snu nije mogao da zamisli. Psi su se poređali u kolonu i jedan iza drugog pošli za njim. Pritom su mahali repovima.

Stanovnici kuća su ostali bez glasa. Nisu mogli da veruju rođenim očima. „Reks! Garo! Tigre!“ povikali su za psima. Uzalud. Psi su nastavljali u koloni za čovekom, nemi i gluvi na dozivanja svojih gospodara. Repovi im nisu prestajali sa mahanjem.

⁎⁎⁎

Avetinjske kolona je napravila dva kruga po brdu, vratila se i ušla u dvorište prve kuće. Vlasnik ih je sačekao na pragu poluotvorenih usta. Prestravljen, nije mogao glas da pusti. Kolona se zaustavila i postrojila ispred njega kao kakav stroj za streljanje sastavljen od minijaturnih vojnika. Glave pasa bile su okrenute prema čudaku koji je gladio bradu.

Zavladala je sablasna tišina. Remetilo ju je samo dahtanje pasa isplaženih jezika.

Čudak se okrenuo domaćinu i zagledao mu se u strahom ispunjene oči.

„Koji je tvoj?“, upitao je piskavo.

Vlasnik je ćutao. Iz stroja istupi jedan od pasa. Drugi su se zbili i popunili njegovo mesto. Pas je napeo svoje mišiće i ispravio rep kao lovački pas kad nanjuše prepelicu. Ostali su učinili isto.

Vlasniku su se raširile oči. Instinktivno je stegao šake.

Ave, Cezare! Stranac je klimnu glavom.

Izdvojeni pas je jurnuo i u dva skoka se našao na svom vlasniku. Kidao ga je i cepao zubima ne puštajući ni zvuka iz sebe. Čulo se samo kako mu katkad škljocnu zubi kad promaše, ili prođu kroz nešto meko.

Vlasnik nije ni pokušavao da se brani, samo se valjao po prašini i jaukao. Više nesvesno nego svesno držao je obavijene ruke oko glave da zaštiti lice, šakama je pokrivao uši da mu ih pas ne odgrize. Onda se onesvestio.

Ave, Cezare! Pas je prestao da ga ujeda.

Stranac je još jednom klimnuo glavom. Psi iz streljačkog stroja su pojurili. Preskočili su onesvešćenog čoveka i uleteli u kuću. Pridružio im se vlasnikov pas. Lomili su i rušili sve pred sobom.

Iz okolnih kuća doprelo je užurbano kretanje i zapomaganje ljudi. Najbliži susedi su videli šta se dešava i dali se u beg. Za njima su krenuli i ostali stanovnici periferije. Bežali su bezglavo, nisu čekali da avetinjske kolona stigne i do njih.

Ave, Cezare! Morituri te salutant! Stranac se zadovoljno smešio.

Nije prošlo ni pola sata, svi vlasnici pasa su dobili svoje. Kuće su im bile demolirane i dvorišta izrovana.

Čudak je lagano izašao iz dvorišta poslednje kuće, popeo se nazad na kosu brda, a onda se niz brdo spustio istim putem kojim je došao. Bradu je i dalje gladio. Psi su ga u koloni nemo pratili.

Stanovnici periferije ga više nikada nisu videli, niti su videli svoje pse.

Ave, Cezare! Šetačima je ostalo brdo.

⁎⁎⁎

Vah je ugasio diktafon.

„Čudna priča! Ko bi rekao da je takav bio početak?“

„Da,“ složio se Au.

„Hajdemo da obavestimo Čudaka da smo ga našli!“

Vah je zalajao u znak odobravanja.

Izašli su iz kuće i brzim kasom pojurili niz ulicu. Vah je još jednom lanuo. Njegov lavež je višestruko odjeknuo pustim gradom. Lanuo je i Au i Vahovoj jeci pridružio svoju.

 

KRAJ

 Copyright © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ove pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Priča "Osveta" objavljena je 26.12.2924. na sajtu KratkePriče.net pod žanrom "Kratke horor priče" i podžanrom „Čudna fikcija“

 

Rođendan

 

Za šest dana biće ti rođendan
da li da ga čekam
ili pesmu odmah dam?
Raduješ li mu se
kao što se raduješ pesmi mojoj,
ili ti je svaki
kako te godine stižu
duši sve teži?
Da nije tvojih
kalendar da ne seća
rado bi ga se odrekla
znam;
da te na taj dan majka rodila,
hladno bi porekla,
prespavala i veče.
Kalendara da nije
i tvojih da nije
pogleda tvog da nije:
vidiš ga u ogledalu
ne samo na taj dan:
ne da ti se očima izmaći.
 
Veruješ li još, pitam se,
ili ti je i verovanje zgaslo
sveća na izdisaju
sagorela nada da će
nastaviti sjati svetlost toplu
negdanju
koja se ište i čeka
pod jelkom iskićenom
umesto poklona
da se
poljupcima
poljupci vreli
i vlažni
iz misli i mašte
u stvarnost vrate?
 
Upali svetlost,
sveću ne pali,
da je imala svrhu
dogorela ne bi.
Svetlost je u tebi,
ti si sveća koja zrači
sja i ne dogoreva.
Pusti rođendane
nek se bune,
dan ko dan.
Jelka ti potrebna nije da se
poklon pod njom spusti.
Spusti ga sama gde bilo,
sebi ga daruj,
pesmu pusti,
do daske odvrni zvuk:
i noć može da iskra
greje i sjaj pušta.
Videćeš oko svoje kako
umesto tuge
suzi radosnici blistaj daje.

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

Spevano 22.12.2024, Drenjak, Kopaonik

Pesma može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ove pesme suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovo je dvanaesta pesma iz ciklusa "Pevanja Veroniki", ali nije ušla u knjigu pesama Branimira Perića "Nestanak struje" u kojoj je objavljeno prethodnih jedanaest pesama iz istog ciklusa.

Ime Veronika je simbolično, sastavljeno je od reči vera i svetionik (kao svetionik odoleva talasima koji se razbijaju o stenu na kojoj stoji).

 

За шест дана биће твој рођендан

да га чекам

или да дам песму одмах?

Радујете ли му се

као што се радујеш мојој песми,

или имате сваки

како те године долазе

душа постаје тежа?

Да није твоје

календар не памти

радо би га се одрекла

Знам;

да те је тога дана мајка родила,

било би хладно,

преспавао ноћ.

Календар ако не

а твој ако не

погледај своје ако није:

видиш то у огледалу

не само тог дана:

да ти не побегне из очију.

 

Да ли још верујеш, питам се

или је и твоје веровање замрло

свећа на издисају

горела нада да ће

настави да сија топлом светлошћу

некад

који се пита и чека

испод окићене јелке

уместо поклона

да

пољупци

врели пољупци

и влажна

од мисли и маште

назад у стварност?

 

Упали светло,

не пали свећу,

да је имала сврху

не би изгорео.

Светлост је у теби,

ти си блистава свећа

сија и не гори.

Пусти рођендане

нека се буне

дан по дан.

Не треба вам јелка

стави дар под њу.

Спусти га сам било где,

дај себи

пусти песму

на плочу окрените звук:

а ноћ може да блиста

греје и сија.

Видећете својим очима како

уместо туге


сузе радоснице сијају.

 

Sliku kreirala AI DALL-E 3 po uputstvo Branimira Perića

 

O zaboravu godišnjice venčanja

 

Ništa više ne gane žensko srce nego kad se muškarac sam seti tog, svakoj ženi svetog dana. Ali, koji se pa to muškarac ikada setio ijednog za ženu važnog datuma, a kamo li dana kad su se venčali? Budimo iskreni: nijedan! Zato, predstavnici muškog roda, da ne bi izabranicu vašeg srca tuga ophrvala, u kut je savila i sivilo tihe patnje na lice joj navukla, da se nikada više ne desi da vas smatra bezosećajnim stvorom koji je samo osećajan kad mu se „ono“ hoće, iskoristite prednost savremene tehnologije i u kalendar svog mobilnog telefona, računara, „pametnog“ sata, unesite ne samo ovaj, već sve ženi svojoj važne datume i pustite da vas alarm podseti kad svaki od njih dođe. Videćete, pasji sinovi, kako će oči vaše ljube zablistati, kako će iz svakog od njih po jedna biserna, zaljubljena suza kliznuti, kako će vas posle toga voleti još više, žešće i privrženo sve vam ugađati. Ne ustuknite kad se taj njen izliv ganutosti odrazi i na vas, kad i vama oko zasuzi a podgrlac se stegne, već prihvatite ruku svoje ljube, celivajte je, stegnite je u zagrljaj, zaspite poljupcima svu, svu. Nema jačeg osećanja na ovome svetu od zaljubljene žene kojoj njen muškarac na ovaj način ljubav pokazuje.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Mikro esej je objavljen u knjizi "U dnu ćutanja - almanah kratke forme", izdavač "ART grupa AKT", Valjevo , decembar 2024, str. 107-108. 

 

  

Maca i macina zahvalnost

– Kratka priča –

 

Jutros nam je maca, u znak zahvalnosti što je hranimo, donela na poklon miša. Nije ga stavila na prag, nego ispred praga. Prag je njena fotelja za dremuckanje, a u fotelji samo nepristojni ručavaju. Mjaukala je dozivajući nas da ustanemo iz kreveta, izađemo i divimo se njenom od srca odvojenom poklonu. U stvari htela je mišem da nas podmiti da joj u čanče sipamo mleka. Tek kad je dobila svoju belu poslasticu, prestala je da mjauče. Sela je, umivala se i sukla brke. Miša, naravno nije pipnula. Kakva bi to mačka bila da pojede poklon koji je donela. Baš nam je lepo vaspitana!

Večeras je opet donela miša – ovoga puta sebi na poklon. I njega je spustila ispred praga. To je bio drugi miš u njenom mladom životu (ili bar drugi sa kojim se hvali). A još pre dvadeset dana, kad nas je našla, bila je mače! Nakon što ga je pojela, razumljivo da je očekivala nagradu. Ne bi bilo lepo sa naše strane da je razočaramo. Ponekad treba baš imati snagu pa izdržati poverenje koje neko ima u tebe. Dva čančeta mleka je popila da zalije večeru. Mleko je njeno vino. Sad će slatko da spava i u snu da prede. Srce nam je na mestu kad znamo da neće skapati od gladi pošto budemo sišli sa planine i nikoga više ne bude ovde da je hrani. 

 

KRAJ 

 © Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pričica je objavljena u knjizi "Almanah kratke forme", izdavač "ART grupa AKT", Valjevo , decembar 2024, str. 55. 

 

 

Tri radosti

 

Nedelja je. Jesenje sunce se nadvlači sa reskim planinskim vazduhom: stojiš li duže licem prema njemu, prednjica ti se usijava a leđa odzada lede. Nisi ni svestan da se povremeno okrećeš ko prase na ražnju ne bi li te žar nebeski sa svih strana jednako ogrejavao. Srećom, gde god ti lice pogledu pravac određuje, lepota boja jesenjih halja u koja se brda uveliko odevaju, uzdahe ti jednako izmamljuje, pa hladnoća strane suprotne suncu teško ti ne pada ako u nju gledaš. Modna revija na planini. Komšije iza naše kuće peku već treći kazana rakije od jutros, mezete i mezetluk vinom zalivaju. Rakija je za zimske dane. Ozarena su im lica. Miris vesele vatrice iz kazana i dim iz odžaka bude elegijska osećanja, sećanja na detinjstvo bez briga. Od svega toga grudi ti se slatkom setom ispunjavaju. Sve se složilo da se neka radost desi.

I desila se, ali ne jedna nego tri: dve prizemne, značajne za fizičko bivstvovanje i jedna koja godi duhovnom. Ne žalim se što je neduhovnih više. Radosti fizičkog bivstvovanja duh takođe razgaljuju. Piščevom duhu godi telesno zadovoljenje koje mu stigne spolja, nekad i više nego da sam sebe u osami pišući zadovoljava. Čekanje refleksije spoljašnjeg sveta, ako predugo traje, vodi jalovosti. Publikovanje podstiče nova cvetanja i zrenje još vrednijih plodova.

⁕⁕⁕

Moja književna sapatnica i ispisnica iz Palanke javila mi se popodne sa Sajma knjiga. U knjizi najkraćih priča izdavačke kuće iz Beograda videla je moju priču „U karantinu korone“. Poslala mi je uslikanu naslovnu stranu knjige, takođe i sliku stranice na kojoj je priča. Hvala ti, draga drugarice! Iskreni prijatelj se ne traži, sam se nalazi. I prošle godine je tako postupila.

Bilo je to prvo od tri radovanja, ono koje godi duhu.

⁕⁕⁕

Pre dve godine u sred noći gospa i ja čusmo neko zujanje u vazduhu. Duhovi?! Kosa nam se digla na glavi. Trajalo je neko vreme pa se izgubilo, ali se posle duge pauze ponovo javilo da bi opet, nakon odzujavanja nestalo. Nije bio u pitanju komarac – zujalo je ravnomerno i nije se kretalo. Kod komarca nema pravila kada će se javiti i koliko će mu let potrajati dok ti ne zarije rilicu. Pauze između zujanja ovom nepomičnom komarcu znale su da potraju i sat-dva. Pokušavali smo da mu otkrijemo izvorište, ali bezuspešno. Jedino se složismo da dopire iz vodovodne instalacije. Osluškivanje prislanjanjem uva na zid je to potvrdilo.

Skoro dva meseca je nakon toga nastavilo da nas nervira i to uvek kad se grejanje vode u bojleru uključi, a crvena nam lampica na bojleru, kroz otvorena vrata ve-cea, osvetli sobu. Postasmo gospa i ja Pavlovljevi psi. Uslovni refleks. Čim nam se soba zacrveni, ćulimo uši i nakrećemo glavu u pokušaju makar pravac odakle dolazi svojim atrofiranim radiogoniometrom da lociramo. Nema sumnje da je imalo veze sa bojlerom i to onda kad se voda u bojleru dogreva, ali da se baš iz njega čuje, to nismo potvrdili. Zvučalo nam je kao da ga svi zidovi ve-cea istovremeno emituju.

Mislio sam prvo da to od pritiska vruće vode propušta neki holender na pletenom crevu kojim je bojler spojen na vodovodnu mrežu. Promenio sam oba creva – ništa – i dalje je zujalo kad se voda greje. Digosmo ruke. Navikli na njega, više nismo obraćali pažnju. Sve dok nas jedne noći ne prenu „tup“, kao kad mušica govnara lupi u prozor. Nekoliko minuta kasnije, „tup“ se ponovio.

Skočio sam iz kreveta. Ispod bojlera nam je mašina za pranje. Upalio sam svetlo u ve-ceu, upalio i fleš na mobilnom. Pogledam mašinu odozgo, imam šta i da vidim: na poklopcu trag rasprsnute vodene kapi! Skinem dance bojleru, gvirnem odozdo – ne vidim nigde vodu. Da verujem u natprirodne sile, mislio bih da nas neka zajebava. Ostavio sam bojler bez danceta i vratio se u krevet. Taman da zaspim, upali se crveno svetlo na bojleru a nedugo potom: „tup“. Nisam zaspao do jutra. Bojler je procureo, nema šta.

Kako se dan razdanio, još se nije ni umila, moja gospa već uspravila merdevine, penje mi se uz kičmu na glavu. „Šta ako eksplodira? Šta ako voda kane na žice pa nam iskoči osigurač? Šta ako nam od toga pregore grejači? Kako da se kupam? Ja ne mogu bez tople vode!“ Tako celi dan, kljuca li kljuca. Nije bilo druge: sedaj u auto pa pravac Kruševac. Kupismo novi bojler sa prohromskim kazanom. Stari nam je bio sa emajliranim kazanom. Pravio ga je pokojni „Magnohrom“. Trajao je „samo“ trideset pet godina. Doduše mi smo neprekidno ovde tek od korone. Pre toga smo ga palili samo kad dođemo na vikend, ili u vreme odmora posle mora. Ali trideset i pet godina je ipak trideset pet godina. Slava pokojniku!

Kutiju sa novim bojlerom sam stavio u hodnik iza ulaznih vrata. Mala nam je izba: tu je jedino bilo mesta.  Potajna mi je bila namera da ga zamenim tek kad bude načisto crkao – neka curka dok curka i nek svirka dok svirka.

Kutija sa novim bojlerom je odstajala iza ulaznih vrata više od dve godine. Moja gospa je zbog toga ludela, ali je stojički podnosila. Važno joj je jedino bilo da voda za njeno pirkanje nije presušila. Kad god na duže odsustvujemo, gospa je bila ta koja pomera stvari u hodniku a kutiju gurne gde su stvari bile, inače se od kutije ulazna vrata ne bi mogla da otvore. Udarnički posao nema šta. Nisam joj ja kriv što je u našoj kući ona ta koja nosi pantalone 😊.

Čisto radi razumevanja: hodnik mojoj gospi (osim za smeštaj kupljenog bojlera) služi kao kratkotrajna ostava (jedna od tri; a da ih ima još tri povrh ove tri, falile bi joj zasigurno još tri 😊). U hodniku drži namirnice koje se svakodnevno troše, ali i tegle sa tek napravljenim pekmezom i kompotom skuvanim za nas i mlađariju (dok ih mlađarija ne odnese ili ih gospa ne prebaci na police u šupi i podrumu).

Zamena bojlera desila se tek danas. Pre nekoliko dana počeo je starina iz ve-cea da kaplje učestalije i ne više samo kad se voda u njemu greje. Obradovala se moja gospa (što ne mora iza vrata više da ćuška levo desno kutiju i provijante), a i ja sam se obradovao sa njom, iako mi je starina dva puta pretucao prst dok smo ga majstor i ja spuštali niz stepenice i iznosili na terasu. Draga naša mrcina. Bio je teži od tučka. Za tridesetpetogodišnju večnost koliko nam je verno služio, napunio se kamenca i mulja. Više je taloga bilo u njemu nego neistočene vode. Tako kaže majstor, a majstorima (kao i lekarima) treba verovati. Počneš li da sumnjaš u njihovu stručnost, poremetićeš pameću.

Trebalo bi da vam je razumljivo što sam zbog te zamene i ja bio srećan, ne samo moja gospa. Pravi muškarci su najsrećniji kad im je voljena srećna (jedino tad ne cvikaju da zbog nečega neće na njih da zareži 😊). Brinem ja za svoju dragu: sklanjam joj se kad god mogu sa očiju – taman posla da joj od režanja grlce strada.

⁕⁕⁕

Baš u ono vreme kad smo skidanjem bojlera u potkrovlju napravili majstorski haos, zalupa na prozor komšija sa najbližeg brda (znaju svi da mi, kad smo tu, u kuću ne ulazimo na vrata, nego preko terase, zna to i čika poštar – i on nam čuka na prozorče kad donosi poštu). Išao komšija sa drugobrdim komšijama u lov na divlje svinje (ovde je nedelja lovni dan, tad se ni za živu glavu ne pomaljamo iz kuće i taman posla veremo po brdima). Umesto divlje svinje, ulovio komšija gomilu pečuraka sunčanica – bar neka vajda od veranja po čukama, lajanja pasa i arlaukanja da se veprina natera pred pušku. Ja lud za pečurkama, moja gospa luda od pomisli da mora da ih sprema. Ali je bar iskrena – nije krila od komšije koliko je „srećna“ zbog takvog njegovog dara. Pomutiše joj sedam sunčanica radost oslobađanja od kutije iza vrata, zabole je glava više nego da je sunčana sunčanica strefila. Meni milina samo da im klobuke pogledam, a njoj milina od pomisli kako bi ih slatko (čim komšija zamakne iza ćoška) niz brdo prema potoku zavrljačila. Nisu svakome iste stvari za fizičko bivstvovanje iste, još manje da im izazivaju isto duhovno zadovoljstvo. Što je nekome nešto bitnije, drugome je nebitnije. Što nekome slast duhovnu pospešuje, drugoga do ludila dovodi.

Ali, voli mene moja gospa. Taman novi bojler zamenismo i sa majstorom da popije čaj zasedoh (jedini majstor na ovome svetu koji ni čašicu ni pivo da gucne, niti kafu da srkne – a i naplatio mi ko da nije naplatio), zamirisaše iz kujne od onih sedam četiri pečurkasta šešira u tavi, premazana dabome kajmakom i posuta izrendanim kačkavaljem. Ode majstor a za njim ostade neotvoreno pivo. Joj što je teklo niz grlo za svakim pečurkastim zalogajem! Joj što duši milina takva prija! Hvala ti drugarice moja što mi za objavljenu priču sa Sajma javi. Evo, gutam i ispijam i za tebe. U zdravlju mi bila i sajmove knjiga mnoge još pohodila!

KRAJ

© 2024 Branimir Perić

PS: Priča "U karantinu korone" otvara se klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2024/10/u-karantinu-korone.html.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.