Mami za njen 46. rođendan

 

smešan je ovaj svet
uzdasi i žudnje zajedno mu niču
tuga i sreća skupa ga prate
a život
samo velika laž 

trajanje bez povratka

 

mama
vidiš li me
da znam još uvek me vidiš
na peronu sam nekom mama
gužva je tu
vozovi tutnje
ne znam koji je moj
gužva paklena
 
gledam te mekane bilijarske lopte
gledam ljude
košmare kretanja
ne znaju gde idu
a sigurni su
nekuda moraju stići
 
na peronu sam mama
vozovi ovde tutnje bez stajanja
bez kočenja
hukte sve brže
 
ipak neko uspe da uskoči
sretnik ili
krivi voz
 
sve me zbunjuje
cik-cak putanje ljudi
vraćanje na isto
vozovi što ispuste paru kada do nas dođu
 
do šina još nisam stigao mama
ali znam
uskoro ću biti nad njima
ili na njima
 
para je suviše bela mama
vidiš li me
ja tebe skoro ne
 
a još juče sam bio dete
još juče si bila devojka
a danas
danas je deka na samrti
danas vozovi tutnje
 
već sam na ivici perona
opet me je dim obavio mama
vidiš li me još
 
čujem zviždi
far u daljini
 
mama zbogom
ovo je moj voz izgleda
i moja para
moja kvaka na vratima
mama zbogom
ovo je moj voz
 
magla me obavija mlečna
skočio sam
za nešto se hvatam
krenulo je
samo što ne znam
na kojoj je strani lokomotiva
niti te vidim mama
više te ne vidim

mama!

 
© Branimir Perić

 

Naslovna ilustracija bajke POTRAGA ZA SVHOM

POTRAGA ZA SVRHOM

 

Čobanče

Bio jednom jedan mali čobanin koji je svoje detinjstvo provodio čuvajući stoku u planini. Od stoke je imao ovce, koze, krave i jedno magare. Takođe i šarova. Svaka domaća životinja je ovde imala svoju svr­hu: ovce su davale vunu, koze sir, krave mleko, a šarov je, kad zatreba, čobančetu bio produžena noga i produženi štap da prikupi raštrkanu stoku. Jedino magare nije imalo svoju svrhu. Bilo je jogunasto kao i svako magare. Znalo je da se ukopa u mestu, ni da mrdne kad čobanče sa ispaše potera stoku na konačište. Znalo je i da skakuće oko čobančeta, da ga gura njuškom, da mu ne dâ da završi venčić od cveća koji plete, ili ručak koji jede, ili bilo šta drugo čime se zanimao. I baš zato što nije imalo svrhu, zvali su ga Svrha. Šuntavo ime kao i samo magare što je bilo.

Iako je magare bilo takvo kakvo je bilo, mali čobanin je od svih svojih životinja njega najviše voleo. Kad god bi mu dugouhi prišao, a prilazio mu je stalno, šašolio ga je iza ušiju kao da je kucov, češkao po sapima, golicao po trbuhu. Jer dlaka mu je bila svilenkasta, prosto je mamila ruku da je gladi – kao da je dlaka zeca a ne običnog magarca. Boja joj je bila mrka, na suncu skoro crna.

Svrha je na sapima imao poveći beleg u obliku ptice raširenih krila koja hoće da poleti. Kad se mali čobanin zanese i duže netremice gleda u magare, pričinjavalo mu se da krila ptice oživljavaju, da se pomeraju, šire, kao da se beleg pretvara u pravu pticu. Iz belega, u prohladnim jutrima, para nije izlazila kao što je koža magareta isparavala tamo gde nije bilo belega, ili se isparavanje pod kosim zracima sunca, zbog beline šare, nije primećivalo. Da magare zaluta među hiljade drugih magarića, po tom belegu bi ga nepogrešivo poznao.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ples srca

Po mitovima starosedelaca
Okeanije

 

Čudan događaj

Ne tako davno, u jednoj dalekoj zemlji do koje treba danima broditi, a avionom leteti mnogo duže nego što naša planeta napravi krug oko sebe, zbio se posve čudan događaj. Da mu je prisustvovao neko ko nije upoznat sa pričama iz davnina, koje uče tamošnji mladi naraštaj o sopstvenom poreklu, kako su im preci do te zemlje stigli, kao blesa bi se smejao, ili bi stajao sa strane zbunjen i pitao se „šta ovi to ovde izvode?“ Da se ne biste i vi smejali ili bili zbunjeni, najbolje je da vam pre ove priče ispričam i te druge. Ako hoćemo pošteno, one su i učinile da se ovaj događaja odigrao kako se odigrao. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji. Koren je taj koji hrani i biljku i čoveka. Od korena nam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živimo i postojimo. Bez njega vene lišće svake biljke. Bez njega smo i mi ništa. Naš su koren znanje i iskustvo koje su nam preneli preci. Ono što je bilo i ono što će biti, spajaju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvorove. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svojim čvorovima pronalazi nit koja vodi u budućnost.

 [...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

 

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

Ne tako davno, visoko u planinama, između dva velika mora koje zovemo okeanima, živeo je dečak po imenu Katuri, Onaj koji lovi. Međutim, tako ga nije zvala ni njegova mama. Za sve ukućane je bio Uri, Neukroćeni, kako mu je mama kao bebi tepala. Sa godinama koje su ga izduživale, pokazalo se da mu nadimak Neukroćeni itekako pristaje. Bio je nestašan, samo bi se igrao, bušio nešto, uvezivao, sastavljao, deljao; čas je bio na livadi, trkao se sa psom, čas u kuhinji smetao majci; verao se po drveću, stenama, penjao na krov – oko njega je uvek moralo nešto da se dešava. Deka mu je s razlogom uz to Uri dodao i nadimak, Potro. Kako na španskom „potro“ znači ždrebac, to je Uri Potro, Neukroćeni Ždrebac. Ipak, za potrebe ove priče zvaćemo ga samo Uri – lakše se pamti.

Kućica u kojoj je Uri sa svojima živeo bila je podignuta na najvišem brdu njihove planine. Planina nije imala neko posebno ime. Jednostavno su je zvali Vasan Kulu, Naša planina. Do kućice se nalazila štala. U nju su noću zatvarali životinje da ih ne odnese kakav gladni jaguar. Ispred štale je bio tor. U toru su travu prežvakavale dve koze, dve ostrižene ovce i jedan mačo (tako u Urijevom kraju zovu mužjake lama). Među njima je dan provodilo i jedno magare za dovlačenje drva iz šume, takođe i jedan dugodlaki šarov koji je u uglu dremao, a kad ne drema, uz mača je pazio da stoka na ispaši ne odluta. Desno od štale se nakrivio obor. U brlogu ispred njega, umazane blatom, hladile su se jedna svinja i jedan vepar. Imali su Urijevi i nekoliko koka, čak i dve ćurke koje su danju kljucale po dvorištu, a noću se pele u kokošinjac kraj obora.

Čitavo to njihovo malo imanje zvalo se Akila Uta, Orlovo gnezdo. Ime mu je dao davno još neko od Urijevih predaka. Nalazilo se skoro pod hrbatom njihove planine, takoreći nebu pod oblake.

Pošto smo se upoznali sa Urijem i Orlovim gnezdom, red je da se upoznamo i sa članovima Urijeve porodice.

Mama Urijeva se zvala Ačivaku, Voda koja svetli. Bila je lepa i okruglog lica kao mesec u bistrim noćima kad zaljubljen u sebe posmatra svoj odraz u vodi.

Tata se zvao Jukumari, Medved, ali mu je Urijeva mama nadenula drugo ime. Zvala ga je Jujaki, Hladan i miran, jer je bio hladan i miran ma šta da se oko njega dešavalo. Imao je strpljenja kakvo nije imao nijedan od ukućana. Uri se po njemu mogao da pentra do mile volje, da ga bode nogicama, davka, vuče za kosu, boksuje i do beskonačnosti ispituje granice njegovog strpljenja. Ako bi se mama na svog muža zbog nečeg ljutila (što mamama nije teško), Jukumari nije uzvraćao, nije pokazivao da primećuje njenu ljutnju, bio je hladan kao planinski potok.

Deki je bilo ime Sankujuk, Plemenito srce. Ako se zna koliko je prema Uriju pokazivao ljubavi, koliko trpeljivosti na sva dečakova zapitkivanja, sa kolikom ga je predanošću učio lovačkom umeću, povrtarstvu, sadnji useva, svemu što će mu trebati kad dođe vreme da se o svojoj porodici stara, onda je deki dato upravo ono ime koje mu odgovara.

Urijevoj baki je ime bilo Antavara, Boja oblaka na zalasku sunca. Uri je voleo svoju baku. Baka je bila njegova glavna zaštitnica od mamine srdžbe kad u vragolijama pretera.

Na kraju pomenimo i onu koje nema, zbog koje je Uri silno patio što mu je mama nije rodila. Zvao ju je Vajtamaju, Cvetna reka. Vajtamaju je bila, pogađate, Urijeva nerođena sestra. Tugovao je zbog toga, verujem, i više nego što tuguje drugo neko dete uskraćeno za brata ili sestru. Kasnije, kad su kupili lamu, zamišljao je da je duh njegove sestrice u toj lami, posebno kad se lama zagleda u njega ogromnim okama i dugim trepavicama, a ne retko ga i poljubi. Vajtamaju je u njoj, niko nije mogao da ga razuveri.

E, sad kad znamo ko je Uri, ko su članovi njegove porodice i kako izgleda Orlovo gnezdo, možemo konačno da krenemo i sa našom pričom. 

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić