Nestaje sunce

 

Nestaje sunca. Jedva da se još nazire kroz ogolele krošnje na obodu najbližeg brda. Uskoro će ga sasvim nestati i nećemo ga videti duga dva meseca. Mrak se uvukao u šume, valja se kroz njih prema našem voćnjaku, tamni mu boje. Zamire sve. Zima se sa šumskim mrakom podiže prema našem domu i obavija ga ledenim prstima. Lišće poleglo po čudnovato zelenoj travi i zajedno sa njom ublažuje pad dozrelim voćkama koje ledeni dani jednu po jednu otkidaju sa grana. Ovom umiranju još jedino šumska jagoda odoleva. U ovo vreme poremećenosti poremetila se pameću i ona – crveni se u bokoru pod šljivom i gle, ponovo cveta! Jadničak. Ko li će je oprašiti po ovoj hladnoći kad od insekata jedino još smrdibube lete i pokoji skakavac kroz travu gamiže. Krtice što nam ventiliraju livade u oprašivače se ne broje, ni miševi poljski (ako je ikoji još ostao živ od našeg mačka). Čak se ni ptice više ne čuju. Gospa to juče primetila i naprasno se prepala. „Zar ne čuješ da se ptice više ne čuju?! Nešto se dešava!!!“ Razrogačenih očiju u strahu, rep bi podvila da ga je imala. Ništa nas tako ne ume da prestravi nego tišina koje postanemo svesni. Da, čujem da ih ne čujem. Bude tako dana kad naglo zahladni pa ptice otrče u visine, pobegnu iz ledene senke oko nas, da bi se sa prvim snegom ponovo vratile, ne mareći više za tamu koju senka brda po nama i dalje baca. Belina snega je jača od tame.

Koliko do pre desetak dana sunce je još svetlelo u našem voćnjaku, još više crvenelo jabuke i žutelo kruške. Onda je počelo da zadiže svoje haljine uz voćke da bi promrzlim šapicama doticalo prekjuče samo retko lišće na najvišim granama.

Sunce ne nestaje postupno, nego u skokovima. Oduvek me je kopkala ta misterija. Kao da vetar i hladnoća njegovim bosim nogama upravljaju. Kako vetrovi donesu severnu hladnoću, tako brže spušta svoje haljine da pokrije prstiće, a uproleće, kad južni vetrovi zastruje, kao da ih odjednom naviše povuče.

Sa nestankom sunca i tuga bi se u dušu uvukla da nije tople vatrice u našoj furunici: svojim veselim pucketanjem i bubnjanjem, kad se u njoj ruše nagorela drva, plaši zebnju. Zebnja se boji vatre više nego što se mi bojimo zebnje. Boji se i samoće. Zebnja je krhka, paučinasta tvorevina, gluvoćom tišine tkana. Ne možeš je se otresti ako si sam. Lepi ti se njena paučina po odeći, kosi, srce ti od nje pojačava lupnju, dah se seče. Srećom pa se plaši i zvukova, muzike naročito, glasova iz radija, sa televizora. Zato mi jedno drugo ne ostavljamo bez onog drugog ako radio ne svira, ili se neki film ili serija na televizoru ne vrte.

Svejedno što nam se televizor ne gasi i vatra ne prestaje da pucketa, sama pomisao da su dani sve kraći navlači dodatnu tugu na dušu, davi je i guši svojom težinom, postupno i sve jače steže svojim dah oduzimajućim stegama. Tama sa brda, sve kraći dani i bekstvo ptica drže se za ruke dok nam kuću uvijaju u mrak i samoću.

Moja crnooka ptica, preumorna od kućnih poslova da bi sa ostalim pticama ustrčala uz suprotno brdo (koje sunce neće prestati da greje ni kad zima dođe), zagrli me iznebuha svojim krilatim ručicama i stište kandžicama – sva se topi od radosti, pomisliš desilo se nešto lepo, ili je otkrila stvar koju je u nekom od svojih nadahnutih spremanja stana zaturila: „Joj kako mi je lepo oko srca kad samo pomislim da će već sledećeg meseca dani opet početi da dužaju! Kako se taj dan bliži sve mi lepše na duši.“ Eto još jednog uroka za prizivanje zebnje i njeno teranje: pomisli na junsku ravnodnevnicu ako hoćeš da ti se pokvari letovanje, a pred decembarsku da ti kroz tmurne oblake sunce zasija.

Em senka brda, em hladnoća, a pride prethodna dva dana i gusta se magla spustila.

Naša oaza sreće ima svoju mikroklimu. Zimi nije prehladno, a leti, čim naiđe oblak ili zađe sunce, džemper mora da se navuče. Ali zato nas uklete magle ne zaobilaze. Spuste se oblaci i zaviju nas dodatnom tamom, pomokre se po terasi i travnjaku, pa u čizmama moraš vani ako ti je baš toliko stalo da po travi hodaš i noge kroz opalo lišće vučeš. Malo je falilo da podignem dron da gospu uverim da gore, već desetak metara iznad najbližeg brda, sunce sija.

Osvanulo danas jutro bez magle. Gore, iznad senke, na suprotnom brdu, sunce pozlatilo breze i prosulo boje po drugom drveću koje još nije izgubilo svoje jesenje ruho. A dole, po livadi ispred naše kuće i dalje po nepokošenoj travi, prosedele travke, obelele kao da je sneg pred jutro malčice vejao pa se predomislio. Slana.

Setih se slane na „Slobodištu“ u Kruševcu. Koračam sa Slavkom Janevskim, velikanom naše literature, našim Gabrijelom Markesom fantastične književnosti, narodnih priča i verovanja. Pripovedam mu o „Slobodištu“ i to uvijam u svoje maštom ispredane priče. Slavku je šezdeseti rođendan i na moj poziv je došao da mu ga u Kruševcu, u beloj sali „Doma omladine“ obeležimo. Ispredam mu priče slobodarske i mučeničke. Za nama ostaje u travi – kad smo došli beloj od slane, a sad već okupanoj rosom – tamni vijugavi trag naših koraka.

Dođe mi da se na brzinu obučem, da istrčim dole do ove naše sadašnje slane i za sobom ostavim takav trag, ali mi se ne izlazi bez Janevskog.

Kasnije, kad smo se vratili sa „Slobodišta“, uz čašicu u „Rubinu“, rekao mi je nešto od čega me je, iako puno mlađeg pisca od njega, panika uhvatila: „Nemam više vremena. Romane već duže ne pišem. Imam vremena samo za pesme.“ Srećom, Slavko je ponovo postao Markes i nastavio da plete narodne skaske u veličanstvene romane. Kako bih voleo da znam šta je do kraja sa njim bilo! Da li se još neki put prošetao po inju, a posle po rosi?

Da, gospa je u pravu. Nekako je zaista toplo na duši kad pomisliš da je dvadeset i prvi decembar sve bliži. Svejedno, sunce nam se neće vratiti sve do druge polovine januara. Prvo će stidljivo dodirnuti odžak i lelujati nam dim iznad kuće, pa će se postupno spuštati prstićima sve niže do terase i najviših grana u voćnjaku. Kad dođe Sveti Trifun, dan zaljubljenih u vino, tad će nam već i trotoar oko kuće biti suncem obasjan.

Jedino se našem mačku ova hladnoća nikako ne sviđa. Mjauče i uporno pokušava da nam se uvuče u kuću. „Zar ti stvarno misliš da sam ja srca kamenoga i da mi se ne cepa što ga ne puštam u kuću?!“, reži na mene moja pragmatična gospa, pa nastavlja u istom tonu: „A kad odemo odavde, gde će onda da se greje? Ko će onda da ga hrani? Mora da se snalazi i navikava sam da bude. Dovoljno je od nas što ima da jede, i dok smo tu što mleka ima koliko mu se hoće da srče.“ Da, da, mislim se, a ako je zaista sve miševe potamanio, šta će da jede dok nas deset dana ovde ne bude? Travu ne pase, koru od drveta ne jede, kosti koje su psi naokolo zakopavali ne jede takođe (mačke su čistunci). Da ga vodimo sa sobom, ne dolazi u obzir. „Životinje nisu za u kuću!“, čujem ljutit gospin glas u sebi. Tačno, životinje nisu za u kuću, barem ne one četvoronožne, ali mi sunce zamenjuju!

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.