Uzdah - In memoriam Ivanu Bekjarevu

 

 

 

Uzdah

In memoriam Ivanu Bekjarevu

 

Prvi april, ili deveti (nađoh da sam i tako zabeležio). Ili možda čak i pre aprila, ali 1973. u Beogradu. Podstanarska sobica kod čika Miće i tetka Ljubice Suzić (zaslužuju i više nego da im samo ime pomenem; ali o njima drugi put). Ustanička 122, zgrada „testera“, četvrti sprat (ili možda šesti – davno je bilo; i najintimnija sećanja posle tolikog vremena blede ako se kazivanjem ne obnavljaju). Ponoć samo što nije, a meni se oči sklapaju, trne mi ispod kapaka. Izdržaću. U ponoć, na „Beogradu 202“, počinje emisija „Mislim na vas, mislite na mene“, vodi je Ivan Bekjarev. Nisam voleo „Beograd 202“ – baš zato što su ga svi voleli, što je bio kultni radio, radio mladih. Od rođenja sam duvao suprotno od vetra. Nisam voleo da se poistovećujem sa drugima. Ni sada to ne volim. Živiš kad krčiš sam svoj put. Od toga nema većeg uzbuđenja. Makar te ranjavilo trnje. Njega kad prođeš čekaju te cvetne livade, trave koje mirišu, beskraj zelenog, neistraženo prostranstvo. Bliži mi je bio „Studio B“, jer su mu vesti bile kratke, a muzika ujednačenija, smirenija, rođena za sanjare. Igrom slučaja jedan od prvih glasova koji se čuo na „Studiju B“, onoga dana kad su se njegovi talasi probili kroz etar, bio je glas Ivana Bekjareva u emisiji „Dobar dan“. Tada mi to ništa nije značilo. Nisam ovu činjenicu ni znao dok nisam maločas pročitao u Ivanovoj biografiji. Proveravao sam da me sećanje ne vara i za „Beograd 202“, da možda emisiju „Mislim na vas, mislite na mene“ Ivan nije vodio na „Studio B“.

Upravo sam tih dana bio kupio „Grundigov“ magnetofon (TK 146) u nameri da snimam svoju prozu i čujem kako zvuči kad je drugi neko izgovara. Taj drugi neko sam bio ja. Izvanredna osobina koja će mi u tome pomoći bila je činjenica da svoj glas ne prepoznajemo kad ga čujemo sa snimka. Ne liči nam ni na čiji, dođe nekako tanji, tuđ i smešan, prosto da se čovek razočara i pomisli, bože, zar je moguće da me tako ljudi čuju i da im to ne smeta. A tek moj kruševački akcenat koga ni dve godine u Beogradu, provedene na studijama, nisu uspele da isprave. Užas! Hteo sam u zemlju da propadnem od srama. Ne mogu da verujem da su ljudi toliko fini da mi se ne podsmevaju! Zvučao sam još malo pa užasno kao Dobrica Ćosić koji je i do smrti ostao Moravac. Verujem da je i Ivanu Bekjarevu njegov glas izgledao užasno kad ga je prvi put čuo snimljenog. Jedino što je Ivan rođeni Beograđanin, a imao je sreću da osnovnu školu završi u Kraljevu a ne u Kruševcu. Kraljevčani pričaju sa manje akcenta od nas Kruševljana, jer su oduvek (mada ne toliko kao Trsteničani) mislili o sebi da su više nobl nego ostale gedže Moravci.

Borio sam se protiv sna, jer je iza ponoći u „Mislim na vas, mislite na mene“ Bekjarev birao za taj dan stihove koji su mu se najviše dopali i recitovao ih. Uz tihu pratnju muzike u pozadini, gitare najčešće. Gitara je bogom dani instrument da prati pesnike ka zvezdama. Mene, još neotkrivenu zvezdu na pesničkom nebu, te noći je, gle čuda, otkrio Bekjarev. Htedoh da precrknem od uzbuđenja. Toliko sam bio zatečen da sam šeprtljasto, kako sam u najavi čuo svoje ime, jedva uspeo da pokrenem magnetofon. Snimak je zato počinjao krčanjem (čulo se kako mikrofon struže dok ga približavam radiju), a zanosni, pomalo hrapavi glas smirenog glumca (ne verujete da je taj čovek mogao da bude smiren s obzorom na uloge nervoznih tipova koje je igrao?), čuo se tek od drugog stiha. Hiljadu puta sam posle preslušavao traku i uvek iznova bio ljut na sebe što nisam uključio snimanje čim je emisija počela. Kako je samo moja pesma božanstveno i veličanstveno zvučala iz njegovih usta! Kao da je nisam ja pisao. Nekako vanvremenska, lebdeća, sveprisutna. Žao mi je što sad ne mogu da vam je pustim da je čujete. Ostala je na magnetofonskoj traci, a ja ne znam nikoga ko ima potrebnu tehniku da je otud prebaci u digitalnu formu ne biste li je čuli u originalu, onako kako je zvučala kad je takva veličina od glumca ne samo odabrala, nego i odrecitovala. Takva glumčina će, umesto na „daskama koje život znače“, nastaviti da traje kroz snimke serija i filmova u kojima je igrao, a ja ću ga se sećati pride, kad god budem bacio pogled na svoju pesmu. Zato, evo i vama da je osetite. Ne morate uzdisati zbog nje, ali za Ivanom uzdahnite: 

UZDAH

i da prospu milovanje svoje
ko kišu da prospu u prolećnom pljusku
i kapi po zemlji da pršte
i da zvone dugo, dugo uspavanku neku
i da kosu ti mrse u lahorskoj ćudi
ustreptalo i tanano
i na prstima da hode
a ti da lebdiš
da razlivaš se kao
voda što kocku od šećera poji
i da se topiš
i da toneš u naručju nekom
al’ čemu
kad čežnja i nije čežnja
u snovima dok samo luta

PS: Ako neko zna ko može da mi sadržaj magnetofonskih traka prebaci na USB-fleš, ili odgovarajući medij, molio bih ga za adresu. Imam na trakama i drugih, meni dragocenih stvari. Uspomene su kao rana na koju se uhvatila krasta: ispod ne zaceljuje, podmuklo te ispod kraste svrbi i izaziva da je češaš dok ne prokrvari.

KRAJ

 © 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.