Nabavka drva u deset koraka

 

Nabavka drva u deset koraka

Konačno obezbedismo drva za ovu zimu. Trajala je ta operacija od prve polovine avgusta do druge polovine oktobra. Završila bi se sa danom kad su i drva moga brata bila uneta da nije trebalo nečim pokriti ona iscepana koja smo morali da ostavimo složena napolju, jer nismo imali više mesta u šupi. Ako ih ne pokrijemo kvasiće ih kiše i snegovi. Onako mokra će istruleti dok stignu na red da i njih gorimo. Takođe je trebalo i trinju pokupiti da nam njome ne zasipa vetar trotoar i ne ubaca je u kuću. Trebalo je i odlučiti gde ćemo je. Čak i da je vetar ne rastura, ispred kuće je ružno da stoji.

Zašto je ova operacija trajala više od dva i po meseca, upitaće se neko ko ume na prste da broji. Pitamo se i mi, iako nemamo dovoljno prstiju da sračunamo sve dane izgubljene u čekanju i iščekivanju, najpre da se nahvataju, a onda da se smiluju i dođu spoljni akteri operacije nabavke drva, oni koji ne zavise od nas a mi zavisimo od njih.

Najpre nismo mogli da nađemo nikoga od koga bismo umetrena drva kupili. Godinama već drva nabavljamo od prijatelja iz Graševaca. Požališe nam se da šumari još nisu izašli da obeleže stabla za seču. Avgust je uveliko zakoračio. Da su drva u šumi markirana, prijatelji bi ih već isekli, kod sebe istrugali, iscepali, dovezli traktorom ili kombijem (zavisno od količine i vremenskih uslova), istovarili, deo nam uneli u šupu. a deo složili na terasu, pod strehom, gde god da im kažemo. Nije bolje sa šumarima ove godine ni u našem „šairu“. Ne, nisu se olenjili, vole oni da markiraju, do njih sigurno nije. Neka čudna politika odozgo se diktira, nema druge – nagađaju seljaci. Ne krive oni „Srbija šume“ toliko, mada ni oni nisu cvećke. Zna se ko stoji iza svega u ovoj zemlji. Stiglo naređenje prvo da se namire strane firme koje prerađuju naše drvo, a za nas, seljake, šta ostane. Ni za pilane ga nema, ej! Sve ode gde do sada nije išlo. Uostalom, zar se seljaci (i pilane) ne snalaze sami svake godine, obeležili im šumari stabla ne obeležili – tako odozgo razmišljaju o nama. Ko se tu bolje snalazi ne treba sumnjati.

Konačno, zahvaljujući komšiji sa brda (koji se jedne subote zapio sa lovcima i u pijenju natpio svoje kolege i drvoseče iz Livađa), Livađani da nam drva iseku, u cepanke umetre i donesu. I, stvarno, donesoše, ali ne kad su obećali. Valjda, kad se istreznili, videli da je trinaest metara, koliko smo poručili, baksuzan broj i da ne mogu preko noći svih trinaest da poseku. Donesoše ih tek prvog septembra (deset dana po obećanju). Doterali su ih taman pred naš polazak na jednomesečno skitanje po Dalmaciji i Italiji. Sutradan smo krenuli na put, a drva ostaše u dvorištu da se kvase i suše do našeg povratka.

Kad se vratismo sa puta, nastavi se glavobolja. Koga naći da nam ih istruže? Bi oni iz Brusa – imaju cirkular, urade to očas posla, ali ne bi sad, nego tek kad sva drva po Brusu završe – ne prekida im se tamošnji posao samo za naših trinaest metara. Komšija sa brda se ponudio da nam svih trinaest istruže motornom testerom pa koliko traje nek traje, ali mi ne htesmo da ga odvlačimo od poljoprivrednih poslova. Mučenik, sve sam radi, a nema četiri, nego samo dve ruke. Ni upravnik pošte, koji svakog od seljaka zna u glavu – da li mu se krava otelila, i na koju mu stranu dim iz odžaka ide – ne mogade da nam pomogne. Tek posle dvadeset dana uspesmo nekako (uz pomoć lokalnog vlastelina) da se dokopamo momaka koji pristaše da nam ih istružu, ali po uvećanoj ceni. Neće ovde više niko da radi. I ne samo ovde. Uprkos visokim nadnicama seljaci ne mogu da ujure radnike kad treba maline da se beru, krompir da se vadi, a kamo li da nađu nekog ko će drva da im istruže i iscepa kako ne bi dangubili od poljoprivrede. Ovde ti sve košta kao da si u Beogradu. Struganje drva je skuplje nego u Brusu. Isto važi i za cepanje. Prava ludnica. Pogospodilo se to, samo bi da se turizmom bavi, a reke im pune đubreta, sela smrde, po putu i okolo puta samo što decu ne bacaju.

Ni momci za struganje ne dođoše kad su obećali. Ako nema majstora koji drže obećanje, što bi testeraši bili bolji? Dođoše tek posle tri dana, ali dođoše. Dok si rekao piksla, njih dvojica, ko od brega odvaljeni, za dva i po sata motornim testerama istrugaše dvanaest metara drva (osam naših, tri bratovljeva i jedan komšijin; trinaesti koji nije ušao u ovih dvanaest, pripada drugom komšiji, ali taj nije mogao da čeka pa zvao komšiju sa brda da mu istruže motornom testerom, onog istog koga mi nismo imali srca da odvajamo od poljoprivrede).

Kad se najzad stiglo do cepanja, tu, hvala bogu, nismo imali sekiraciju. Prijatelj iz Brusa – ne budi nigde i nikad bez pravog prijatelja – kad je obećao, tad se i pojavio. Dovukao je kao prikolicu ogromnu pneumatsku mašinu za cepanje, koja prosto peva kad cepa, to jest drvo peva (a kako i ne bi kad ga cepa nož kome hidraulika uveća težinu na dvadeset tona). Mada nam ni cepanje ne prođe bez problema. Kako utakosmo mašinu u struju, pregoreše nam dva osigurača. Dok ih zamenismo (to jest dok provukoh kabl do bratovljeve struje), počeo već mrak da pada. Prijatelj nije mogao pre da dođe – čekao sina studenta da stigne iz Beograda i pomogne mu, jer dvojica triput brže rade: jedan dodaje, drugi samo podmeće panjeve pod sečivo.

To veče nam došla ko poručena gospina bratanica sa sinom. Dok sam sledećeg jutra ustao (jutarnja takotrebanja odradio i nešto „glocnuo“), bratanica sama napunila sa drvima skoro celu šupu. Vidim kroz prozor, malac joj pomaže, gura kolica. Radi cura kao mašina – ne treba joj hidraulika. Jedva stigoh da joj pomognem sa dvoja-troja kolica drva koja sam joj preterao.

Uto, eto ti i mačka koga zovemo Smrda (kao mali nam je svakog dana kadio terasu – strah ga bilo od lisice da silazi u baštu). Red je, domaćine, da ti se drva osveštaju, veli Smrda (čitam mu misli). Čučnu uz drva i pokenja nam se na trinju. Zasmrde kâd, uštinu me za nos, prosviraše mi bronhije, bi mi gore nego da sam direktno iz kandila udahnuo tamjan iz popove kadionice dok sa njim po kući maše. Umalo se ne uguših. Džaba Smrdi što svoj kadiluk zatrpa šapicama (a zatrpavao je, siromah, pola sata, njušio, zatrpavao, nikako da prestane da mu smrdi – kako i da prestane kad ga trinjom zatrpavao).

Naredna tri dana gospa i ja provedosmo u ređanju preostalih drva na palete. „Ceo dan vam trebao za jednu paletu?!“ – čujem već gospinog oca kako nam se odozgo iz oblaka podsmeva. Naravno da nam je trebao ceo dan. Dok ujutru ustanem, dok obavim one radnje, dok glocnem, dok na terasi popijem kafu, prelistam poruke, onima koji me nerviraju odgovorim, isprevrćem internet… Komšija nam dao palete. Pre nego što smo počeli da ređamo drva na njih izučio sam sa interneta kako to drugi rade, ali mi se njihov način ne svide – osmislih svoj. Smeje mi se najbliži komšija, smeje se i drugi komšija (on malo suzdržanije – bio čovek do penzionisanja direktor tehničke škole, zna da se rukama, kad uključiš mozak, svašta da sačiniti). Kad naređasmo prvu paletu, a drva se sa nje ne srušiše, dođe komšija koji mi se smejao da vidi to čudo. Ne mogu da verujem, kaže. Siđe sa krova i majstor koji mu je crep preređivao da se i on uveri. Lupi se čovek po čelu. "A ja se mučio svake godine kako da ih ređam u dvorištu, pobadao kojekakve šipove!"

Sledećeg dana pojavi se moj brat sa svojom medicinskom sestrom i njenim svekrom, nameran da svoja tri metra unese. Ne dadoše mu njih dvoje da se drva hvata. Nije doktorovo da radi, njegovo je da leči. Jedva je koju cepanku kradom preneo. Pripomogoh i ja, ali ne njemu, nego sestri. Svekar se nije bunio.

Kad su sva drva bila složena (računajući i ona čvornovata koja je mašina za cepanje bila zdrobila, a gospa ih poređala na terasu, uz vrata, da prvo njih spali), celi naredni dan gospa utroši da istrebi svu trinju i pokupi iz nje iverke ostale posle struganja i cepanja (a i da ukloni Smrdine kaduljke). Umorih se na njen red gledajući je i tek dan posle prebacih trinju (koju je sabrala u kupe), do voćnjaka i leja sa njenim travkama zabrljavkama, kao i do leja sa povrćkama koje je ostavila nepočupane (nadala se još kojem plodiću). Posuh trinju oko voćki i izručih je duž leja. Gospa je posle razvukla. Mene bolela leđa da se saginjem. Njoj bilo lakše – navikla se na savijanje juče dok je trebila iverke i mačje smrduljke iz trinje.

Otišli smo sutradan u Brus i kupili platno za pokrivanje drva napolju. Onaj komšija koji mi se za paletni izum prvo bio smejao, uz pomoć moje gospe i penzionisanog direktora tehničke škole, očas ga posla razape preko drva i sa drugim paletama, flašama napunjenim vodom i paljenom žicom, učvrsti da ga vetar ne odnese. Doprineo sam i ja ovoj finalnoj fazi: slikao sam ih dok rade. Fotografisanje je takođe rad. I više od rada. Umetnost je to, brajko moj!

Sve u svemu, spakovana drva su nas koštala koliko i prošle godine (s tim što nam prošle godine nisu pucala leđa – drugima su). Ubace li se u račun i leđa, onda smo ovogodišnja drva platili i preplatili. Bogami, iduće godine uvodim podno grejanje, bunila se gospa ne bunila. Ostaviću joj pećku da se povremeno greje – mačka je to. Neće mene više boleti ruke i leđa od guranja kolica i fotografisanja.

KRAJ

© 2023 Branimir Perić

KORAK 1. Dvadesetodnevna očajna potraga za potencijalnim dobavljačem drva. Konačno, uz posredovanje lokalnog lovca na lisice i divlje svinje, njegove kolege i drvoseče iz Livađa pristaše da nam ih doteraju.

KORAK 2. Stigla drva. Istovariše ih i umetriše za tren oka drvoseče iz Livađa. Ovde je samo dvanaest metara. Još po jedan metar su u dvorištu kod dvojice komšija.

KORAK 3. Potraga za strugačima drva potraja deset dana. Konačno nam lokalni vlastelin nađe momke koji pristaše da nam motornim testerama istružu drva po ceni skupljoj za šestinu od one koju naplaćuju strugači cirkularom iz Brusa.

KORAK 4. Struganje drva. Kresnuše motorne testere. Za dva i po sata, momak iz Blaževa i njegov pomagač iz Brzeća koji ima leđa široka ko kuća, prestrugaše svih trinaest metara. Ovo na slici je onaj usamljeni metar jednog od komšija.

KORAK 5. Cepanje drva. Prijatelj nam iz Brusa, uz pomoć svog sina i dvadeset-tonske hidraulične mašine, dok reče britva, iscepa sva drva (nama, bratu i komšiji). Koliko smo bili fascinirani mašinom i tehnikom cepanja, ne setismo se da uslikamo sam postupak cepanja. Na slici se vide samo iscepana drva pošto su mašinu odvezli.

KORAK 6. Osveštavanje drva. Sveštenik, mačor Smrda, kadi drva. Nakon toga će trinjom da zatrpa svoj pokakadaj.

KORAK 7. Ovaj korak se sastoji od četiri potkoraka: 7.1. – prenošenje drva do mesta slaganja; 7.2. - slaganje drva u šupu; 7.3. – slaganje na terasu drva sa čvorovima koje je mašina zdrobila; 7.4. – slaganje drva na palete.

KORAK 8. Pokrivanje drva na paletama platnom da ne kisnu.

KORAK 9. Prebiranje iverki iz trinje i skupljanje trinje na gomilu za kasnije lakše odvoženje.

KORAK 10. Razvlačenje trinje oko voćki i po lejama sa travkama zabrljavkama i povrćem.

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini, takođe i slike i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i slika i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta i ovih slika suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Коначно смо добили дрва за ову зиму. Операција је трајала од прве половине августа до друге половине октобра. Завршило би се оним даном када су унесена и братова дрва, да нисмо морали нечим да прекријемо исецкане, које смо морали да оставимо наслагане напољу, јер нисмо имали више места у шупи. . Ако их не покријемо, киша и снег ће их поквасити. Колико год да је мокар, иструнуће док дође ред да и њих спале. Морали смо да покупимо и трење да га ветар не баци на тротоар и баци у кућу. Такође смо морали да одлучимо где ћемо је одвести. И да га ветар не растргне, ружно је стајати пред кућом.

Зашто је ова операција трајала више од два и по месеца, питаће се неко ко може да изброји на прсте. Питамо се и ми, иако немамо довољно прстију да избројимо све дане изгубљене у чекању и чекању, прво да сустигнемо, а онда да се смилујемо и дођемо до спољних актера операције набавке дрвета, они који не зависи од нас и ми зависимо од њих.

У почетку нисмо могли да нађемо никога од кога бисмо могли да купимо резано дрво. Годинама набављамо дрва од пријатеља из Грашевца. Пожалили су нам се да шумари још нису изашли да обележе стабла за сечу. Август је направио велики корак. Да је дрво у шуми обележено, пријатељи би га већ посекли, стругали код куће, цепали, довезли трактором или комбијем (у зависности од количине и временских услова), истоварили и донели нешто од тога у шупа. а неке су биле постављене на тераси, испод стрехе, где год смо им рекли. Није боље ни са шумарима ове године, чак ни у нашем „шајру”. Не, нису се уленили, воле да се жигошу, то сигурно није до њих. Одозго је диктирана нека чудна политика, друге нема – спекулишу сељаци. Не замерају толико „шумама Србије”, мада ни оне нису цвеће. Зна се ко стоји иза свега у овој земљи. Стигао је налог најпре да се намире стране фирме које прерађују наше дрво, а нама сељацима оно што је остало. Чак ни за пилане, хеј! Све иде тамо где није ишло. Уосталом, зар се сељаци (и пилане) не сналазе сваке године сами, шумари су обележили своја стабла а нису обележили – тако они мисле о нама одозго. Не треба сумњати ко то ради боље.

Коначно, захваљујући комшији са брда (који се једне суботе напио са ловцима и напио своје колеге и дрвосече из Ливађа), Ливађани су нам секли дрва, ставили у балван и донели нам. И, заиста, јесу, али не када су обећали. Ваљда су, кад су се отрезнили, видели да је тринаест метара, колико смо ми наредили, лош број и да не могу преко ноћи да пресеку свих тринаест. Донијели су их тек првог септембра (десет дана како су обећали). Добили су их непосредно пред наш полазак на једномесечно лутање по Далмацији и Италији. Сутрадан смо кренули на пут, а дрва су остала у дворишту да се покисну и осуше до нашег повратка.

Када смо се вратили са пута, главобоља се наставила. Кога можемо наћи да нам их саструже? Ако они из Бруса – имају циркулар, урадиће то одмах, али не сада, него тек када се заврше сва дрва у Брусу – тамо им се посао не прекида само за наших тринаест метара. Комшија са брда се понудио да нам моторном тестером оструже свих тринаест, па нека траје колико треба, али нећемо да га одвлачимо од пољопривредних послова. Мученик, он све ради сам, а нема четири, него само две руке. Не може нам помоћи ни управник поште, који сваког од сељака зна напамет – да ли му се крава отелила, и куда иде дим из оџака. Тек после двадесетак дана успели смо некако (уз помоћ локалног земљопоседника) да се докопамо момака који су пристали да нам их остругају, али по већој цени. Овде више нико неће да ради. И не само овде. И поред високих плата, сељаци не могу да ангажују раднике када треба брати малине, копати кромпир, а камоли наћи некога ко ће да струже и цепа дрва да не изгубе на пољопривреди. Овде вас све кошта као да сте у Београду. Стругање дрвета је скупље него у Брусу. Исто важи и за раздвајање. Права лудница. Сређено, само да се бави туризмом, а реке пуне ђубрета, села смрде, на путу и ​​око пута, само децу не бацају.

Чак ни стругачи нису дошли када су обећали. Ако нема занатлија који испуњавају обећања, шта би боље било од тестера? Дошли су тек после три дана, али су дошли. Кад сте рекли пиксла, њих двојица, који су пали са планине, за два и по сата моторним тестерама су искрчили дванаест метара дрва (наших осам, три брата и једног комшије, тринаести који није направи га у ових дванаест припада другом комшији, али он није могао да чека, па је позвао комшију са брда да га струже моторном тестером, истом оном коју нисмо имали срца да одвојимо од пољопривреде).

Када је коначно дошло до раздвајања, ту, хвала Богу, нисмо имали никаквих проблема. Пријатељ из Бруса – немој нигде и никад без правог пријатеља – кад је обећао, појавио се. Повукао је као приколицу огромну пнеуматску цепалицу, која једноставно пева када се цепа, односно пева дрво (а како се не би цепало ножем чија хидраулика повећава тежину на двадесет тона). Иако ни цепање не пролази без проблема. Када смо укључили машину, прегорела су два осигурача. Док смо их заменили (односно док сам провукао кабл до братове струје) већ је пао мрак. Пријатељ није могао да дође раније – чекао је да студентов син стигне из Београда и помогне му, јер двојица раде три пута брже: један додаје, други само ставља пањеве под сечиво.

Те вечери дођоше нам као гласник сестричина наше госпође и њен син. Када сам следећег јутра устао (одрадио јутарње послове и „шкљоцнуо“), моја нећака је сама напунила дрва за огрев скоро целу шупу. Видим кроз прозор, мали јој помаже, гура колица. Ради као машина - није му потребна хидраулика. Једва сам стигао да јој помогнем са две-три колица од дрвета којима сам је претоварио.

Уторак, ту си ти и мачак кога зовемо Смрда (кад је био мали, сваки дан је кадио на нашој тераси – плашио се да лисица не сиђе у башту). Време је, домаћине, да ти се дрва освештају, каже Смрда (читајући му мисли). Чучи о дрво и трља се о нас. Смрдило је кад ме штипа за нос, отворише ми се бронхије, било би горе него да сам удахнуо тамјан из попове кадионице директно из кандила док је њоме махао по кући. Скоро сам се угушио. Џаба Смрди што је шапама закопао свој мирисни штапић (и закопао га јадан на пола сата, њушкао, закопавао, није могао да престане да мирише - ма како га зауставио кад га је крпом затрпао. ).

Госпођа и ја смо наредна три дана ређали преостала дрва на палете. „Требао ти је цео дан за једну палету?!“ – већ чујем како нам се госпођин отац одозго из облака руга. Наравно, требало нам је цео дан. Док устанем ујутру, док купујем, док пијем кафу на тераси, листам поруке, одговарам онима који ме нервирају, листам интернет... Комшија нам је дала палете. Пре него што смо почели да сређујемо дрва на њима, сазнао сам са интернета како то раде други, али ми се не свиђа њихов начин – смислио сам своје. Смеје се мој најближи комшија, смеје се и други комшија (мало је суздржанији – био је директор техничке школе до пензије, зна да рукама све можеш, кад упалиш мозак). Када смо наручили прву палету, а дрва са ње нису пала, дошао је комшија који ми се смејао да види то чудо. Не могу да верујем, каже. И мајстор који је поправљао цреп сишао је са крова да се и сам увери. Човек се лупи по челу. „И сваке године сам се мучио како да их поређам у дворишту, забијао неке гомиле!“

Следећег дана, мој брат се појавио са својом медицинском сестром и њеним свекром, са намером да увуче своје три стопе унутра. Њих двојица му нису дали дрва да ухвати. Није посао доктора да ради, његов је посао да лечи. Једва је украо иверје. Помогао сам и ја, али не њему, него мојој сестри. Свекар се није бунио.

Када су сва дрва била наслагана (укључујући и она чворнаста која је згњечила машина за цепање, а госпођа их је поређала на тераси, поред врата, да их прво спали), госпођа је цео наредни дан истребљивала све дрва и покупи са њега другу иверак.после стругања и кидања (а и да се уклоне Смрдинине божине). Уморио сам се да је ред гледа и само дан касније преместио сам легло (које је скупила у купе), у воћњак и кревет са њеним неуредним травама, као и у кревет са поврћем које је оставила неочупано. (надала се још неком воћу). Сушила сам их око воћака и ширила уз леју. Након тога, госпођа се протегнула. Леђа су ме болела да се савијем. Било јој је лакше - навикла се на савијање јуче када су јој требале иверак и мачји шмрц од рубина.

Отишли ​​смо код Бруса следећег дана и купили платно да прекријемо дрво напољу. Комшија који ми се испрва насмејао за проналазак палета, уз помоћ моје госпође и пензионисаног директора техничке школе, одмах после посла окачио ју је преко дрвета и са осталим палетама, флашама напуњеним водом и запаљеном жицом. , осигурао да га ветар не однесе. И ја сам допринео овој завршној фази: фотографисао сам их док су радили. Фотографија је такође посао. И више од посла. То је уметност, драга моја!

Све у свему, спакована дрва су нас коштала исто као и прошле године (с тим што нам се прошле године нису ломила кичма - другима јесу). Ако се у рачун урачуна леђа, онда смо овогодишња дрва платили и преплатили. Богами, следеће године уводим подно грејање, протестовала је госпођа, није се бунила. Оставићу шпорет да се повремено загреје – мачка је. Неће ме више боле руке и леђа од гурања колица и фотографисања.

Ubod ruže

 

Ubod ruže

 

Ne, ovoga puta se nije začuo glas poštara pod prozorom: „Perići! Pošta!“. Umesto poštara, zapištao je moj mobilni ispod „prozora“, tj. ekrana računara. Tu ga držim dok radim. Zapištao je onim štrecajući bip-bip kojim Fejsbuk Mesindžer obaveštava sve redom u blizini, ne samo tebe, da ti je stigla nova poruka. Kud sam već prekinut, dižem telefon. Javlja se moja Fejsbuk prijateljica, lakopera spisateljica iz Smederevske Palanke. Na beogradskom je sajmu knjiga, tačnije na štandu izdavačke kuće „Alma“. Čestita mi na priči „Ruža“ u upravo objavljenoj knjizi kratkih priča izdatoj od strane ovog, njoj dragog izdavača. Knjiga je izašla samo u digitalnoj formi, kaže, nakon sajma će videti da li i da je štampaju. Šalje mi link odakle da je skinem.

 

Skidam knjigu. Gle, zaista moja „Ruža“ unutra!

 

Ne znam zašto formu u kojoj je pisana „Ruža“ danas zovu „kratka priča“? U osnovnoj i srednjoj školi učili su nas da se priče ove dužine zovu „crtica“. Sećam se dobro te lekcije. Crticu je najteže pisati. Pisac mora u nekoliko redova da sažme sve ono što inače razvlači čitavom pripovetkom (pa i romanom). Nabijena osećanjima, crtica opisuje samo jedan događaj koji se odigrava u kratkom vremenskom periodu. Pravilo je da se završava neočekivanim obrtom (po čitaoca, naravno).

 

Još od Rakića znam da nas je „uhvatila zapadnjačka reka“ i da je lenjima danas lakše da se prepuste matici i prigrle englesku klasifikaciju književnih formi. Sve što je kraće od pripovetke (iliti po engleskom „priče“), a nije aforizam, lepo ubaci u jedan koš i nazovi po engleski „kratka priča“. Na sve načine nam sakate ono što se gradilo decenijama, a gde ćeš plodnije tlo za sakaćenje nego kroz književnost. Znam da će na ovo moje pucanje po „kratkim pričama“ štucnuti vlasnik „Alme“, doktor lingvistike, Đorđe Otašević. Možda će i zažaliti što je moju crticu odabrao da je uvrsti u svoju knjigu. Svejedno, ne odustajem. Čvrsto stojim na braniku otadžbine. „Vi pucajte, ja držim čas.“

 

Napisah li ja to da se vlasnik „Alme“ i urednik pomenute knjige s mojom „Ružom“ preziva Otašević?

 

Kao da me nešto probode u predelu pleksusa. Trn iznenadnog sećanja uvek te prvo u stomak pod rebrima gađa. Navuče mi se seta na dušu.

 

Vratih se u prvu godinu fakulteta. Ugledah svog u to vreme najboljeg druga. I on se prezivao Otašević. Za glavu je bio viši od mene. Crn, gustih veđa, ogromnih stopala, hodao je teško kao da gazi po crnogorskom kršu- Spuštao je noge nekako odozgo, treskajući. Kad sam prvi put video taj njegov hod, mislio sam da đonovima mrvi pikavce po asfaltu. Valjda je navikao u onoj svojoj Crnoj Gori da takav korak učvršćuje kamenje i sprečava njegovo kotrljanje.

 

Baš smo se bili zbližili, moj drug Otaševića i ja. (Imena mu se ne sećam. Moguće da mu ga nisam ni znao. Na fakultetu niko nikoga nije zvao po imenu. Oslovljavali smo se po prezimenu.) Zajedno smo išli na predavanja, vežbe, na ručak, u bioskop. Nekoliko puta sam dolazio kod njega na Banovo Brdo. Stanovao je sa sestrom na početku Požeške, u prvom soliteru sa desne strane. Vežbali smo zajedno zadatke iz matematike.

 

Uzalud smo vežbali. Izgubio je godinu. Nijedan ispit nije dao, sem možda predvojničke. (Predvojničku nam je predavao Vojo Abramović, otac one što navlači budale. Kod „poslednjeg komandanta Prve proleterske brigade“ i „ličnog oslobodioca Beograda“, niko nije padao.) Verujem da je odustao od ETF-a. Trag mu se iz aula fakulteta potpuno izgubio. Pokušao sam da ga nađem u publikaciji ETF-a u kojoj su izlistani diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pre toga ga potražih među upisanima naše generacije kako bih mu znao ime. Začudih se. Zove se Mirko! Ne pasuje mi to uz prezime Otašević baš nikako. Da mu je ime Marko, Petar, Danilo ili čak Vasilije, to bi mi bilo prirodno, ali Mirko! Šta čovek da radi, kuma nije mogao da bira.

 

Među diplomiranim studentima u publikaciji nađoh da je od 1923. do 2010. (samo taj period publikacija pokriva) diplomiralo čak sedam Otaševića! (Veliko su pleme ti Otaševići, namnožili se, ima ih ko vrabaca u svim republikama nekadašnje nam domovine, sem u Makedoniji – bilo im daleko do tamo da pečalbare.) Sve Otaševiće nađoh, ali Mirka Otaševića ne nađoh. Na našem fakultetu posle 2010. sigurno nije diplomirao. Te 2010. već mu je bilo pedeset devet godina. (Mada u publikaciji natrčah i na jednog koji je diplomu stekao čak sa pedeset šest godina! Teoretski mogao je tako i Mirko. Štaviše, publikacija kaže da je gomila njih gazila preko četrdesete u vreme diplomiranja! Ko ono reče da je prosek studiranja na ETF-u sedam godina?)

 

„Almi“ velika zahvalnost, ne samo zbog „Ruže“ koju mi kao kratku priču objaviše, već i što mi zabodoše trn u pamćenje i otud u sećanje iščačkaše dragog druga. Ima naučnika koji tvrde da čovek nikad ništa ne zaboravlja, samo mu se sa godinama gube veze do mesta gde mu sećanje u mozgu čuva uspomene. Grdne li utehe. Kažu (ti isti) da je potreban samo odgovarajući agens, podstrek, hemija neka da tu izbledelu putanju do skladišta osveži. Ili da ti zabode trn, ko što mi ga „Alma“ zabode. Otaševiću, druže moj, setio bih te se ja i bez „Alminog“ trna. Kad god bih pomislio na onu dugajliju, Smiljku, u koju sam na našoj prvoj godini studija bio zacopan, zasigurno bih se setio i tebe – sedeli smo zajedno i zajedno piljili u nju. Ako nisam zaboravio Pešterca, mog glavnog takmaca kod osvajanja naklonosti odeljenske lepotice, Olivere Živković, u prvom razredu osnovne škole, kako da zaboravim naše druženje dvanaest godina kasnije. Bilo nam je lepo, priznaćeš, te prve godine ETF-a. Bilo je lepo i to naše piljenje. Siguran sam da je i Smiljki bilo lepo sa nama. Samo se pravila da nas ne primećuje. Dugačke joj bile noge pa joj je nos gore hvatao visinu. Nezaboravna školska 1970/1971 to beše. Dovoljno davna da u meni ostane trajno zapisana.

 

Eto, naučih da ima i trnja čiji ubod boli, ali slatko. Za razliku od trnja moje „Ruže“.

KRAJ

PS: Do moje crtice, „Ruža“, vodi putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/ruza-bila-je-to-najdivnija-pitoma-ruza.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ruža

 

 

Ruža

 

Bila je to najdivnija pitoma ruža u celom kraju. Širila je svoje latice još od ranog praskozorja. Izvijala ih je put sunca umivajući uspavane listove kristalima rose. Niko nije mogao proći a da, očaran tom lepotom, ne ukrade bar dah njenog mirisa, ili ne zakiti sebe njenim pupoljkom.

Sunce je peklo iz dana u dan, suša pritisla, zemlja pucala. Ruži kao da to nije smetalo: i dalje je cvetala.

Prolazili su ljudi, mnogo ljudi. Ljudi je mirisali. Niko da se seti da je napoji, jer i njoj je suša bila.

Pucala je sve više zemlja, žarilo je sunce. Ruža svejedno nije prestajala da mami svojim mirisom iako je, tu i tamo, već počela da se suši. Niko na to nije obraćao pažnju. Prolazili su i dalje ljudi, i dalje je brali, i dalje je ne zalivali.

A jednoga dana ruži je poraslo trnje.

KRAJ

© 1972, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Crtica (iliti po novom, kratka priča), "Ruža", autora Branimira Perića, pojavila se  oktobra 2023. godine za Sajam knjiga u Beogradu, u digitalnom izdanju knjige "Pevač na prozoru", izdavač "Alma", Beograd, 2023, str. 134

 

„Na brezi venčanica bela“ u knjizi

 

„Perići! Pošta!“ opet se jutros pod prozorom začu glas čika poštara. „Paketić. Moliću fino, potpišite ovde!“ Dok čika poštar ispija kafu, uzimam makaze i sečem plastične gaće paketića. Kad, iz gaća ispade knjiga: „Čuvari detinjstva 3 – Zbornik poezije za decu 2022.“ Nisam jutros stavio kapi za oči koje mi je prepisala teta čiji se naziv specijalizacije uvek zapetljam kad izgovorim. Pročitah lepo sa korica knjige naslov: „Zbornik pesama za decu 2022.“, ali mi se u onom 2022 muti nešto zadnja cifra. Vidim li ja to lepo dvojku na kraju, ili tu ipak stoji trojka? Ne dvojka je, sve ti poljubim! „Je li, čika poštare, gde vam se denu ovaj paketić čitave godine kad mi ga tek sad donese?!“ Poštar ustuknuo, povlači se unazad, sa lica mu čitam. „Nisam ja, očiju mi!“ Umalo se ne prevrte sa stolice. Podmeštam mu pod nos korice knjige. „A šta ti ga ja znam,“ sabra se on nekako. „Čas nam je dispečerski centar u Kragujevcu, čas u Nišu. Mi napravili svoj u Kruševcu, ali nam ne daju da ga koristimo. U njemu sad neko gaji pečurke. Ko zna gde su taj paketić zaturili. Čučao u nekom budžaku.“ Mirišem ja knjigu. Ne miriše na pečurke. Znači Kruševac nije kriv. Vrtim glavom, vrti i čika poštar. Nekako čoveku neprijatno došlo na tuđi red. Pokupi se čovek navrat-nanos, kafu do kraja ne popi, sasu na brzaka raki'cu u grlo pa brže bolje zamače uz brdo, ko veli, ko zna, možda ovome na pamet padne još nešto da me priupita. Nije kriv a oseća se krivim. Doduše, nije ni Pošta. Videh to posle kad sedoh natenane da prelistam knjigu. Ah to li je znači! U tom grmu leži zec! Na zadnjoj strani knjige pročitah da je izdanje knjige finansirala Opština Trstenik, ali tek od budžeta za 2023. godinu! Neću da pitam zašto su tek sad uplatili izdavaču a ne prošle godine kad je trebalo. Nije to više ono vreme kad je „Prva petoletka“ hranila Trstenik. Sad em nemaju para, em moraju da slušaju one odozgo. Partijska hijerarhija mora da se poštuje. Vlast najbolje zna šta je preče od kulture.

No, ostavimo krivca nek ga ne peče savest ko što i neće, nego da vidimo zašto je ova knjiga baš meni stigla? Evo ga! Strana šezdeseta. Čitam: „Branimir Perić, Drenjak (Brzeće) – Na brezi venčanica bela“. To li je znači! E kad je to, evo dole i linka, za one koji vole poeziju, nek čitaju. Možda će se i neko od onih ko je ne voli prevariti da pročita. Pesma ne miriše na pečurke, mame mi, iako na brezi rađa jedna od najukusnijih pečurki posle vrganja po imenu „turčin“.

Klikom na sledeći link, otvoriće vam se pesma „Na brezi venčanica bela“:
https://branimirperic1.blogspot.com/2020/01/na-brezi-vencanica-bela-drvece-zimska.html

КРАЈ 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Mojih deset haiku

 

 

Mojih deset haiku

 

„Perići! Pošta!“ – začu se pod prozorom poznat i drag glas našeg čika poštara. Naš nam čika poštar ovde, u Drenjaku, donosi samo lepe stvari. One ružne, plave, od kojih te nešto preseče preko pola, stižu na beogradsku adresu.

Posle mesec dana od kad je trebalo da mi bude isporučena, konačno držim u rukama knjigu „Osmehom mi dođi“ u izdanju Književnog kluba „Zlatno pero“ iz Knjaževca. U njoj je, na strani broj 38, štampano mojih deset haiku (pesama). Haiku do sada nisam pisao. Previše sam opširan da bih u tri reda sa sedamnaest slogova, koliko mora biti u haiku, sabio sve ono što bih želeo da kažem i u dubini duše osećam. Ali kako sam čovek izazova, a gde ćeš veći izazov nego savladati sebe, sedoh i ne jednu, nego sručih na belinu ekrana mog kompjutera deset haiku (pesama). Namerno pišem ovo „pesama“ u zagradi (zbog vas da znate da su pesme u pitanju), jer ako bih napisao bez zagrade, bio bi to pleonazam, a i uvredili bi se haikanci, jer haiku već znači pesma i to tačno definisane forme, motiva i namene. Sve sam ovo dobro izučio pre nego što sam se prepustio haikiranju. Ako je harikiri ritualno samoubistvo samuraja, kad sam se odlučivao na ovaj korak plašio sam se da ovo ne bude moj haikiri (tako bi se valjda zvalo kad bi pesnik sa haiku mogao da se samoubije). Kad ono, moje haiku žiri proglasio za najbolje! Zamislite, neko ko do sada nije ni u snu pomišljao da haikira, odjednom ispade haikanac i to najbolji! Kao dokaz prilažem diplomu „Zlatnog pera“ koja to ovekovečuje. Uzgred, „Zlatno pero“ me i učlani u sebe (iako to lično nisam tražio). Hvala Zlatnopercima na toj počasti.

U knjizi „Osmehom mi dođi“ objavljeni su najbolji radovi pristigli na XV međunarodnom konkursu književnog kluba „Zlatno pero“. Konkurs je bio još u aprilu, ali dok je žiri odabrao najbolje radove, dok je urednik sklopio knjigu, dok je štampar odštampao, došao je i 28. avgust kad su svečano proglašeni pobednici i knjiga promovisana. Hteli su mi je poslati odmah, ali kako sam se tad spremao za put na kome ću sa svojom gospom bezmalo mesec dana lunjarati po Jadranu i njegovom hrvatskom i italijanskom zaleđu, zamolio sam urednicu knjige i predsednicu Kluba, Sanju Radovanović, da mi je pošalju tek kad se vratim, odnosno kad Sanju pozovem i javim joj da sam se vratio. Hvala ti Sanja. Žao mi je što se nismo videli na promociji, ali videćemo se, obećavam.

U stvari ispalo je dobro što vam svoje haiku tek sad predstavljam. S obzirom na užas koji potresa svet u Judeji i već zaboravljenoj Ukrajini, čitanje haiku dođe mu kao iskupljenje, s obzirom da u haiku, ako se držimo kanona, možete naći sam mir, smirenje, lepotu, okretanje prirodi, sve ono lepo i opuštajuće što nas vraća majci prirodi i mirenju sa njom. Svojevrsno traženje oprosta od prirode za sva razaranja koje smo joj naneli (a i sebi). Zato, prepustite se haiku svim srcem, osetite trenutak, osetite da i vi pripadate majčici prirodi. Kako reče Crnjanski, haiku je kratak kao uzdah. Strogo je definisane forme. Kao što rekoh, ima samo tri reda. Prvi može imati samo pet slogova, drugi sedam, treći opet pet. Broj reči pri tome nije važan, a ređaju se bez rimovanja. Nema u haiku nasilja, nema ružnog, nema ni patosa, niti metafora, nema umovanja, samo uhvaćeni trenutak prirode koji se duboko doživljava i u čitaocu oslikava.( Dobro sam ovo naučio, a?) Uostalom, nije uzalud narod smislio onu izreku: „Ko peva, zlo ne misli.“ Da su Palestinci i Izraelci pevali umesto što su jedni na druge zapucali (jednako kao i oni iznad nas), ne bi slušali severne sejače zla i za njima se povodili. Haiku braćo, a ne bombe i tenkovi, zakukao bi Dositej da kojom nesrećom po sebe oživi. Ali otud se ni Isus nije vratio. Smučili smo se i njemu.

PS: Ovih deset haiku možete pročitati klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/deset-haiku-na-belom-snegu-svoj-trag.html

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Deset haiku

 

 

Deset haiku

 

na belom snegu
svoj trag zver ostavila
topi ga sunce
 
ptica na grani
mačak joj se prikrada
nebo je budi
 
sivilo pljuska
cvrkut se ptica čuje
kiša će stati
 
sam sam od juče
san nikako na oči
zora me budi
 
trnu mi oči
kreket žaba šum reke
zagrišće do jutra
 
mesec po nama
u lugu slavuja poj
ona već spava
 
brda bez snega
bele rade u travi
dođe proleće
 
breza grana šum
prsnuše prve kapi
žurim pod strehu
 
mačak dotrčao
beli se sveže mleko
u slast već lapće
 
psu je do igre
mačku drvo milije
sve je u redu

© 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovih deset haiku proglašene su za najbolje haiku na konkursu književnog kluba "Zlatno pero" iz Knjaževca i kao takve objavljene u zborniku radova sa ovog konkursa "Osmehom me budi" na 38. strani.