Reakcija na tekst jedne očajnice kojoj su ubacili tri psića u dvorište

 

Dobro jutro u klub, nas kojima ne znam samo šta još, sem pene, preostaje.

Kilometar smo ispred Brzeća. Ne samo da nam u naselje ubacuju psiće, nego su, unazad nekoliko godina, počeli i mačiće. Ljutiti, kad nam je jednom prekipelo, otišli smo čoporativno u selo i na svakoj raskrsnici (kao ono kad ispraćamo pokojnika), potom i u svakoj kafani (kao kad žena pijandure pokušava da odloži ispraćaj budućem pokojniku), razdrali se iz sveg glasa: "Svakog onog koga uhvatimo da je makar samo prišao našem naselju s gepekom i kutijom u kojoj su psi ili mačke – puška će da radi! Čeka vas napunjena!" Ušli smo i u prodavnicu, takođe u poštu, pa se i na jednom i drugom mestu još sa vrata razvikali. Posle smo im na vratima zalepili papir sa nacrtanom mrtvačkom glavom i ukrštenim koskama a ispod ispisali pretnju.

Objavu na pošti znamo da je upravnik odmah za nama skinuo. Pošta je to, državna ustanova, ne priliči da se na državnoj ustanovi vijori mrtvačka glava. Verovatno je slično postupio i vlasnik prodavnice – pomislio bi neko da su mu se u prodavnici napatili miševi pa je stavio mišomor.

U jednoj kafani, na naše arlaukanje, jedan zacrvenjeni nam je pošteno dobacio: " Kod vas ostavljamo, jer vam je tamo ona kučkara! Ona udomljava napuštene životinje." "Koja, bre, kučkara!“, dreknuli smo u glas. „Pa ta nije već nekoliko godina kročila u naš Drenjak! Nosite njoj svoj okot u Kruševac, pa neka vidi kako je to kad ti svakog dana pod prozorom zacvile siročići, srce da ti se pocepa!“

Ta kučkara je mene i moju gospu jedne godine umalo zavila u crno. Dovukla je iz šetnje sa brda (ono jednom u pet godina kad se prevarila da dođe) zalutalu belu macu bez noge. Kad se uveče vratila u Kruševac, nije je odnela sa sobom, nego je nama bedu okačila o vrat. Što 'no kažu ovdašnji seljaci, zabolela je, da prostite, ona stvar šta će sa ćopavom macom biti kad ode. Jeste da je bela maca postala moja ljubimica i ja njen ljubimac (o tome sam već pisao), ali jeste i da nam se dva puta onako ćopava kotila, ne stigosmo da je sterilišemo. U jednom trenutku smo imali devetoro mačaka na pansionu. Sve dok se našem mačinjem čoporu nije pridružila i teta lija. Prvo je „pitomo“ jela kučeću hranu iz moje ruke, pa kad je hrane ponestalo, prešla na mačiće. Četiri mačeta je slistila u četiri dana (to jest noći), samo je crveni trag za njima ostao na trotoaru.

Naša dreka i pretnja sačmarom po Brzeću urodila je plodom. Spašeni smo bili neko vreme. Do sledeće sezone koćenja.

Pretnje bez oružja nisu ništa drugo nego prazne pretnje. Znaju seljani da od oružja imamo samo psovke. Prinuđeni smo da poput njih, zatvorimo oči, stegnemo srce i upišemo se u bezdušnike. Napunimo kutiju sa hranom, spustimo u nju neželjene mladunce, i na prilazu drugog ili trećeg sela ispod nas, ostavimo otvoren paket u blizini prve kuće. Još ako čujemo iz dvorišta kuće dečju graju – srce nam bude na mestu.

Imali smo i mi u naselju jednog bezdušnika, po nekima i goreg od onih seljana. Predlagao je efikasniju i jeftiniju meru: da kutiju sa mladuncima pustimo niz potok. Kaže: „Šta se užasavate, neće im ništa biti. Potok će ih odneti dovoljno daleko od našeg naselja, dance će da se raskvasi, mladunci će da poispadaju, a svaka životinja zna da pliva! Pouzdana metoda, dokazano." Zgrozili smo se. Srećom po kuce i mace, a nesrećom po njega, oprostio se od nas pre narednog okota.

Dok je kučkara biće i pranje savesti. A i to je humanije od onoga kako babe u selu rešavaju tu stvar – zavrću glave nesrećnim stvorenjima, kako koje iz majke ispadne. Ili nešto humanija metoda: na tronošci sedi baba, kraj nje kofa s vodom, pa kako se koje novorođenče pojavi – buć u vodu.

Ne znaš šta ti srce više raskrvari, pomisao na dosetljivost „humanih baba“, ili bes što moramo i sami da pokažemo svoju humanost: ispraćajem neželjenih šapica dva-tri sela naniže.

Ishod je isti, a možda i nije. Nada na neviđeno uverava srce da je plemenito.

© 2026 Branimir Perić

Reći ili pokazati

 

Ne govorim „volim te“ onome koga volim. Ljubav se ne pokazuje rečima. Reči devalviraju postupke.

Više je istine u neizgovorenom "volim te", nego u izgovaranju.

Stalno izgovaranje, a pogotovo ono koje neko očekuje kao kafu izjutra, postaje otrcana i automatska radnja bez osećanja. Jednako kao i poljubac koji se daje iz navike, a ne zato što ti je srce zalupalo.

Ako se ugledate na filmove koje nam servira zapadna kultura, posebno one koji nam dolaze od holivudske nacije, postaćete kao i glumci u njima: papagaji koji ponavljaju ono što su čuli od drugih, koji misle da tako treba jer svi čine, a da ne razumeju smisao onog što izgovore niti ih smisao dotiče. Postaćete kao i kultura koju vam prenose: ledeni, izveštačeni.

Umesto da voljenom biću kažete „volim te“, radije to napišite, napišite ono što prema njemu osećate, jer pisana reč, nasuprot izgovorenoj, ima težinu.

Kad svojoj gospi napišem "ljubavi moja jedina", ja to stvarno mislim, stvarno osećam, a kada kažem usmeno: ono „volim te“ ne samo da mi deluje otrcano i prazno, nego se i njoj čini kao šala.

Zagrlite svoju draganu, stisnite je. Taj drhtaj koji joj prenesete biće glasniji nego hiljade izgovorenog "volim te". Deci se zagrljajem prenosi ljubav, a ne rečima. Zagrljaj je iskonskija radnja, u gene nam je zapisana. Govor je došao posle i ne može biti jači od nagona, od nečeg što je u nama od iskona. Govor može da laže, zagrljaj ne. Postupci u kojima pokazujemo ljubav i brigu za voljeno biće su iskreni, neiskreni se prepoznaju. Iskreni drhtaji se osećaju. Govor je varljiv, reči zavode. Reči se uče, zagrljaj nemamo potrebe da učimo. Zagrljaj nam je prirodom dat: stisak u kome drhtimo i mi koji grlimo i onaj koga grlimo. Kod prirode nema dvoličnosti, nema prevare, a šta ćeš prirodnije od zagrljaja.

© 2026 Branimir Perić

---

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava. 

Renesansa u zamci kulture

 

RENESANS U ZAMKU KULTURE
a moglo bi i
RENESANSA U ZAMKI KULTURE

 

U sred smo renoviranja našeg planinskog doma. Izbeglice smo već danima u sopstvenoj kući. Deo stvari iz prizemlja nam je u bratovljevom delu, a nameštaj sa sprata, naslagan na sredini sobe u prizemlju. Nešto od stvari je i na terasi. U bratovljevom delu, preko njegovih i uz njegove stvari naslagani su nam: rasklopljena ugaona garnitura, dušeci, poddušek, frižideri, šporet, kuhinjski elementi… Nemamo gde ni da se svučemo ni da se presvučemo. Dovijamo se kako znamo i umemo.

Svako veče gutam prašinu da prosečem put kroz novonastali šut do našeg kupatila u kome nastavljamo tvrdoglavo da održavamo ličnu higijenu (je l' se to tako zove?). Brat ima kupatilo, ali nam je kod njega sve nekako tesno, ne samo kupatilo, iako su i kupatilo i soba i predsoblje i šupa istih dimenzija kao kod nas.

Garderoba nam je natrpana jedna preko druge.

Provlačimo se između nameštaja, sudaramo se sami sa sobom.

A tek krevet! Navikli smo da spavamo u našem dva sa dva – možemo u njemu da se baškarimo koliko nam je volja bez pomisli da ćemo jedno drugom u snu zabiti koleno u slabine.

Bratovljev krevet nam je uzan. Kako u njemu njegova ajša i on spavaju kad dođu ponekad vikendom, nije mi jasno. Jutros pred zoru, okrećući se u njihovom krevetu, mlatnuo sam laktom svoju gospu po sred čela. Sirota, premorena od kućevnih poslova u prostoru koji nije njen, tako je dubokim snom spavala da se od mog udarca nije ni pomerila.

U pola metra sa pola metra ispred sudopere, jedva je stao jedan ormarić i na njemu naša indukciona ploča. Za šporet već nije imalo mesta.

Gospa je po celi dan u toj rupi, otud zaliće i odliće majstore, kuva im kafu, zavlači se, izvlači, odlazi u predsoblje, vadi majstorima pivo iz frižidera, stavlja novo da im se hladi, postavlja im ručak, usisava trošice kad završe. Prostorna teskoba je više umara od zalitanja.

Kad zaspi, spava mrtvim snom. Zato je moj udarac nije probudio.

Dobro da je nisam klepio po nosu. To bi je sigurno rasanjivilo, a ja nakon toga više ne bih zaspao.

U takvim zatvorskim uslovima, pokušao sam po povratku iz Banje da zapišem utiske sa koncerta ansambla „Renesans“ održanog 30. jula u „Zamku kulture“ u Vrnjačkoj Banji, ali mi misli nisu funkcionisale. Oči su mi se sklapale, što od naporne noćne vožnje, što od celodnevnog umora boravljenja sa majstorima. Jednako tako i narednih večeri.

Preko dana je to bilo neizvodljivo. Svakog časa majstorima nešto treba dodati, ili „skoknuti“ do Brusa i kupiti materijal koji nedostane.

Mada, iskreno, ne mogu da se usredsredim na pisanje čak i da nađem vreme i prostor gde bih seo, Ovo nije moje stvaralačko okruženje. Drugo je kad sam negde na putu, na odmoru, tad mi nije problem ni ležeći na mobilnom da pišem.

Danas je Ilindan, crveno slovo u crkvenom kalendaru. Nijedan majstor na taj dan ne radi pa ni naši. Prilika je da konačno sednem i sa laptopom u krilu zabeležim to što je trebalo odmah da se zabeleži.

⁎⁎⁎

U osam uveče, tridesetog jula, onako premoreni kao da smo sami krpili rupe u zidovima i sami molerisali, skoknusmo gospa i ja preko brda do Vrnjačke Banje, duši svojoj oduška da damo. Tričavih pedeset seda i po kilometara, ili što bi Gugl rekao, jedan sat i šesnaest minuta do tamo, i toliko isto nazad.

Još sunce nije zašlo kad smo se ispred „Zamka kulture“ parkirali, tačnije kad smo zabili kola u živicu dvorišta Zamka.

U Zamku se održava završno veče „21. Međunarodnog festivala klasične muzike“. Festival će zatvoriti, ko drugi nego slavom ovenčani, nenadmašni ansambl „Renesans“, pod rukovodstvom nesmirenog Ljube Dimitrijevića, bez koga „Renesansa“ ne bi bilo, a ni našeg zadovoljstva da uživamo u oživljenim notama davnih vremena. Dovoljno je, čini ti se, samo Ljubinu svirku na fruli ili flauti da slušaš, zadivljen njegovim dečačkim poskakivanjem i mlaćenje telom presavijanjem u struku, i to sa frulom ili flautom na usnama, pa da ti veče bude ispunjeno srcem koje oduševljeno otkucava. Kao da je pajac koga ruka mađioničara pokreće odozgo potezanjem konca. Neodoljivo me podseća na onu čuvenu crnu siluetu frontmena grupe Džetro Tal, Ijana Andersona, na kojoj Ijan stoji na jednoj nozi i svira flautu. Ko je od koga ukrao fazon ne znam. Biće pre da su pokrali Ljubu pošto, ako je verovati veštačkoj inteligenciji, silueta flautiste, kao simbol Džetro Tala, pojavila se tek krajem osamdesetih, a Ljuba izvodi svoj mlateći performans sigurno već više od pedeset godina. Samo sam čekao kad će, sa flautom na usnama, da podigne jednu nogu, osloni se njome na drugu, pa da slika bude potpuna i bez konca koga odozgo neko povlači.

Pajaca na koncu od drveta, isto takvog, majka nije htela da mi kupi kad sam se sa osam godina u Vrnjačkoj Banji oporavljao od žutice. Prodavao ga je jedan drvodelja na uličnoj tezgi. Ofarbao mu je bio odelce i kapu šarenim, cirkuskim bojama „na kocke“. Zatražio sam ga samo jednom, uprkos želji. Za razliku od mog brata, kad mi jednom kažu „ne“, budem povređen i više ne tražim; niti bih ga uzeo da mi ga posle kupe. Majka je imala razlog što me je odbila. Znala je da bih ga, kao i svaku igračku koju dobijem, odmah rašrafio, da vidim ima li još nečeg u njemu, sem konca koji ga pokreće.

Ljubu zaista, kao da je neka nevidljiva ruka odozgo pokretala, ili ga je zla veštica (možda i dobra) vretenom odzada podbadala. Nije stao od kad je kročio na pozornicu do poslednje odsvirane numere. Klanjanje publici na kraju se ne računa.

Ne, nismo došli zbog njega, bez obzira na pajaca iz detinjstva čiji sam zov osećao. Od studija, kad sam prvi put čuo ime ovog čarobnoj ansambla, vukla me je želja da ih uživo čujem (i tako čitavih 50 godina!). Došli smo zbog Marije Milosavljević, ćerke naše komšinice iz Drenjaka, mastera svirke na flauti, specijalizanta operskog pevanja i nastavnice muzike u Frankfurtu (ab Majna). Dotad sam Mariju slušao samo preko snimaka sa Jutjuba, Instagrama i Fejsbuka, ili sa DVD-a koji mi ostavi kad sa ćerčicom dođe u posetu majci.

Znam je otkad je curetak bila. Zovem je Vrabac, zbog njenog cvrkutavog glasa. Svejedno, ne malo je bilo moje iznenađenje kad sam, u „Zamku kulture“, čuo uživo njen sopran. Jedno je snimak, a sasvim drugo živ odjek glasa u akustičnom ambijentu. Dotad sam je uživo slušao samo kad svira na flauti.

Imao sam utisak da su se nebesa otvorila. Njen, ili božanski glas kroz nju, svejedno, odzvanjao je mojim ušima i nosio me u visine.

Mogu samo da pretpostavim kako su joj se mama i tata topili od ponosa, jer i oni su bili tu, i sve komšije i prijatelji koji su mogli doći.

Jedva smo posle koncerta, gospa i ja, objasnili njenom tati zašto ne možemo sa njima u kafanu da proslavimo Vrapčev nastup. Čekala nas je duga vožnja kroz noć preko Goča do našeg Drenjaka, i to po mrklom mraku. Dok se budemo vratili, biće skoro ponoć.

Jeste da je zlatna tepsija punog meseca sjajila nisko nad planinom, ali je strmi put, pun serpentina, vodio kroz gustu šumu. Da su nam se kojim slučajem ugasila svetla, prst pred okom ne bismo videli. Ni najtanji zračak mesečevog bledila nije uspevao da se probije kroz gustinu bukovih krošnji.

⁎⁎⁎

Svi članovi ansambla su bili super, naročito je bio super više nego izvanredni perkusionista, kome nisam zapamtio ime, a nije ga bilo ni na reklamnom letku. Bez njegovog udaranja u tarambuku, svirka Ljubine družine ne bi imala boju, ne bi zvučala renesansno. Ovako, čak su i naše narodne pesme sa Kosova i Metohije koje su izveli, uz njegovo tarambukisanje, zvučale renesansno.

Dobra je to svirka bila, ta renesansna muzika.

⁎⁎⁎

Moram da se ispovedim. Iako o svim članovima Renesansa mogu samo hvale nizati, druga pevačka muza, (sem našeg Vrapca, razume se), po imenu Nikolina Kovačević, prosto me je bila opčinila. Volim, brate, vatrene ženske, jedre, iz kojih život vrca. Pokreti Nikolininih ruku, pokreti tela, vragolasti ples, preleti očiju kojima publiku umiva, njeno zavodničko osmehivanje, lagano sklapanje kapaka koje hipnotiše, duge trepavice ispod kojih ti se čini da samo tebe gleda, sve to čoveka skrozira, ne samo pogled njenih crnih oka. Jedino operisan muškarac neće oseti da mu uz taj performans krv struji, neće osetiti da mu zazubice rastu. Pravi muškarac bi se i bez popa ispovedio; bez imalo griže savesti bi rekao: „Za doručak bih je pojeo“.

Pevala je Nikolina i vatrom plesala jednako dobro kao Vrabac, ali drugačije. Nije ni čudo što sam na toliko fotografija i video snimaka pokušavao da je ulovim u okce kamere, što anfas, što iz profila. Živa kakva je, neprestano mi je iskakala iz objektiva.

Ljuba je, siguran sam, namerno uvrstio Nikolinu u ansambl ne bi li i oni koji su samo još u duši mladi, doživeli renesansu svojih čula.

Lukav li si, Ljubo, renesansni majstore!

© 2026 Branimir Perić

 

 

Mami za njen 46. rođendan

 

smešan je ovaj svet
uzdasi i žudnje zajedno mu niču
tuga i sreća skupa ga prate
a život
samo velika laž 

trajanje bez povratka

 

mama
vidiš li me
da znam još uvek me vidiš
na peronu sam nekom mama
gužva je tu
vozovi tutnje
ne znam koji je moj
gužva paklena
 
gledam te mekane bilijarske lopte
gledam ljude
košmare kretanja
ne znaju gde idu
a sigurni su
nekuda moraju stići
 
na peronu sam mama
vozovi ovde tutnje bez stajanja
bez kočenja
hukte sve brže
 
ipak neko uspe da uskoči
sretnik ili
krivi voz
 
sve me zbunjuje
cik-cak putanje ljudi
vraćanje na isto
vozovi što ispuste paru kada do nas dođu
 
do šina još nisam stigao mama
ali znam
uskoro ću biti nad njima
ili na njima
 
para je suviše bela mama
vidiš li me
ja tebe skoro ne
 
a još juče sam bio dete
još juče si bila devojka
a danas
danas je deka na samrti
danas vozovi tutnje
 
već sam na ivici perona
opet me je dim obavio mama
vidiš li me još
 
čujem zviždi
far u daljini
 
mama zbogom
ovo je moj voz izgleda
i moja para
moja kvaka na vratima
mama zbogom
ovo je moj voz
 
magla me obavija mlečna
skočio sam
za nešto se hvatam
krenulo je
samo što ne znam
na kojoj je strani lokomotiva
niti te vidim mama
više te ne vidim

mama!

 
© Branimir Perić

 

Naslovna ilustracija bajke POTRAGA ZA SVHOM

POTRAGA ZA SVRHOM

 

Čobanče

Bio jednom jedan mali čobanin koji je svoje detinjstvo provodio čuvajući stoku u planini. Od stoke je imao ovce, koze, krave i jedno magare. Takođe i šarova. Svaka domaća životinja je ovde imala svoju svr­hu: ovce su davale vunu, koze sir, krave mleko, a šarov je, kad zatreba, čobančetu bio produžena noga i produženi štap da prikupi raštrkanu stoku. Jedino magare nije imalo svoju svrhu. Bilo je jogunasto kao i svako magare. Znalo je da se ukopa u mestu, ni da mrdne kad čobanče sa ispaše potera stoku na konačište. Znalo je i da skakuće oko čobančeta, da ga gura njuškom, da mu ne dâ da završi venčić od cveća koji plete, ili ručak koji jede, ili bilo šta drugo čime se zanimao. I baš zato što nije imalo svrhu, zvali su ga Svrha. Šuntavo ime kao i samo magare što je bilo.

Iako je magare bilo takvo kakvo je bilo, mali čobanin je od svih svojih životinja njega najviše voleo. Kad god bi mu dugouhi prišao, a prilazio mu je stalno, šašolio ga je iza ušiju kao da je kucov, češkao po sapima, golicao po trbuhu. Jer dlaka mu je bila svilenkasta, prosto je mamila ruku da je gladi – kao da je dlaka zeca a ne običnog magarca. Boja joj je bila mrka, na suncu skoro crna.

Svrha je na sapima imao poveći beleg u obliku ptice raširenih krila koja hoće da poleti. Kad se mali čobanin zanese i duže netremice gleda u magare, pričinjavalo mu se da krila ptice oživljavaju, da se pomeraju, šire, kao da se beleg pretvara u pravu pticu. Iz belega, u prohladnim jutrima, para nije izlazila kao što je koža magareta isparavala tamo gde nije bilo belega, ili se isparavanje pod kosim zracima sunca, zbog beline šare, nije primećivalo. Da magare zaluta među hiljade drugih magarića, po tom belegu bi ga nepogrešivo poznao.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Naslovna ilustracija bajke DUH I DELO

Borba između duha i dela opsedala je pisce od kada pisana reč postoji. O tome kako jedno bez drugog ne može pisani su eseji, držane propovedi, recitovane pesme, komponovane opere. Sve to naći ćete u bajci DUH I DELO, drugoj po redu u knjizi Branimira Perića BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU. Bajka je pisana je sa idejom da je čitaju odrasli i pismena deca. Stariji dečak o kome priča bajka, pokušao je da se izolacijom od sveta i sopstvenom nadogradnjom bez ijednog učinjenog dela uzdigne do bogova, a njegov mlađi brat, probisvet, to isto je pokušao kroz ružna dela i osvajanja. Oboje vraća „k poznaniju pravom“ njihova puno mlađa sestra, dajući i njima i nama životnu lekciju.

DUH I DELO

Dva brata i sestra

 

Daleko, preko najviše planine na istoku, gde puste ravnice smenjuju usamljena brda i vrletima svojih vrhova nadvisuju divlju travu, mati i otac, ubogi siromasi, rodiše dva sina. Prvi je na svet došao Vi Lin, Duh obilja, a nepune dve godine kasnije Mun Laj, Mesec koji se vraća. No, kako se sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im u-mesto hrane daruje porod, kad je starijem bilo dvanaest godina, rodila im se i kći. Njoj su nade-nuli ime Tie Lu, Iskra, da im makar nešto zasvetli u sumoru nemaštine.

Vi Lin je od rođenja bio kržljavo i bolešljivo dete. Tek kad mu se brat rodio, zdravlje mu se malo popravilo, valjda zato što su sad manje paž-nje obraćali na njega a više na novorođenče, ali je svejedno ostao mršav, bled, skoro proziran. Posle druge godine je tek prohodao, a i onda se nije puštao od majke: čvrsto se držao ručicama za njene halje, te je, sa njim tako zakačenim, jedva uspevala kućne poslove da obavlja. Od sise joj se odbio već posle trećeg meseca. Hranili su ga kozjim mlekom, kasnije i mlekom magarice ne bi li ojačao. Na silu su mu sipali kašice od gnječenog voća i povrća u usta, zatvarali mu nos da proguta a ne ispljune. Progovorio je tek sa četiri godine i to najpre o-ponašajući zvuke životinja, vetra, grgolj potoka. Priroda mu je bila bliža nego ljudi. Bio je i ostao tiho dete. To se nije promenilo ni kad je porastao. Dok su drugi dečaci jurcali po poljima, šutali krpenjaču, pravili lukove i strele i takmičili se u gađanju, on je stajao po strani, odlazio do potoka da posmatra vodu kako teče, ili se peo do usamljenog drveta na brdu povrh njihove kuće. Drvo je imalo široku krošnju, kao stvorenu da se pod njom sedi. Oslonjen leđima na njegovo stablo, sate je provodio u ugodnoj hladovini, zagledan u daljinu. Nisu ga terali ništa po kući i oko kuće da radi. Bojali su se da, onako nejak, ne ispusti čabar sa mlekom, ne ritne ga krava, ili se ne zaglavi u blatu pomogne li majci i ocu u sadnji pirinča. Sa bivolom da ore tek nije bilo govora – za držanje pluga trebale su čvrste ruke i neko veće težine, a ne vejka od deteta kakav je on bio

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com, ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u latiničnom i ćiriličnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki, na ukupno 348 strana, sa 64 crno-bele ilustracije, kao nekad što su bajke bile ilustrovane, koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen samo u delovima i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranice ovog teksta na sajtu sa koga je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ples srca

Po mitovima starosedelaca
Okeanije

 

Čudan događaj

Ne tako davno, u jednoj dalekoj zemlji do koje treba danima broditi, a avionom leteti mnogo duže nego što naša planeta napravi krug oko sebe, zbio se posve čudan događaj. Da mu je prisustvovao neko ko nije upoznat sa pričama iz davnina, koje uče tamošnji mladi naraštaj o sopstvenom poreklu, kako su im preci do te zemlje stigli, kao blesa bi se smejao, ili bi stajao sa strane zbunjen i pitao se „šta ovi to ovde izvode?“ Da se ne biste i vi smejali ili bili zbunjeni, najbolje je da vam pre ove priče ispričam i te druge. Ako hoćemo pošteno, one su i učinile da se ovaj događaja odigrao kako se odigrao. Pričati poslednju priču u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa, a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji. Koren je taj koji hrani i biljku i čoveka. Od korena nam dolazi krepkost, zdravlje, sposobnost da živimo i postojimo. Bez njega vene lišće svake biljke. Bez njega smo i mi ništa. Naš su koren znanje i iskustvo koje su nam preneli preci. Ono što je bilo i ono što će biti, spajaju niti prošlosti. Nisu one glatke, upetljavaju se, mrse, vezuju u čvorove. Čvorovi su sadašnjost koju živimo. Ko se oslanja na sećanja predaka, lakše u svojim čvorovima pronalazi nit koja vodi u budućnost.

 [...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

 

 Darivanje

Po mitovima i predanjima starosedelaca
Latinske Amerike

 

Urijeva porodica

Ne tako davno, visoko u planinama, između dva velika mora koje zovemo okeanima, živeo je dečak po imenu Katuri, Onaj koji lovi. Međutim, tako ga nije zvala ni njegova mama. Za sve ukućane je bio Uri, Neukroćeni, kako mu je mama kao bebi tepala. Sa godinama koje su ga izduživale, pokazalo se da mu nadimak Neukroćeni itekako pristaje. Bio je nestašan, samo bi se igrao, bušio nešto, uvezivao, sastavljao, deljao; čas je bio na livadi, trkao se sa psom, čas u kuhinji smetao majci; verao se po drveću, stenama, penjao na krov – oko njega je uvek moralo nešto da se dešava. Deka mu je s razlogom uz to Uri dodao i nadimak, Potro. Kako na španskom „potro“ znači ždrebac, to je Uri Potro, Neukroćeni Ždrebac. Ipak, za potrebe ove priče zvaćemo ga samo Uri – lakše se pamti.

Kućica u kojoj je Uri sa svojima živeo bila je podignuta na najvišem brdu njihove planine. Planina nije imala neko posebno ime. Jednostavno su je zvali Vasan Kulu, Naša planina. Do kućice se nalazila štala. U nju su noću zatvarali životinje da ih ne odnese kakav gladni jaguar. Ispred štale je bio tor. U toru su travu prežvakavale dve koze, dve ostrižene ovce i jedan mačo (tako u Urijevom kraju zovu mužjake lama). Među njima je dan provodilo i jedno magare za dovlačenje drva iz šume, takođe i jedan dugodlaki šarov koji je u uglu dremao, a kad ne drema, uz mača je pazio da stoka na ispaši ne odluta. Desno od štale se nakrivio obor. U brlogu ispred njega, umazane blatom, hladile su se jedna svinja i jedan vepar. Imali su Urijevi i nekoliko koka, čak i dve ćurke koje su danju kljucale po dvorištu, a noću se pele u kokošinjac kraj obora.

Čitavo to njihovo malo imanje zvalo se Akila Uta, Orlovo gnezdo. Ime mu je dao davno još neko od Urijevih predaka. Nalazilo se skoro pod hrbatom njihove planine, takoreći nebu pod oblake.

Pošto smo se upoznali sa Urijem i Orlovim gnezdom, red je da se upoznamo i sa članovima Urijeve porodice.

Mama Urijeva se zvala Ačivaku, Voda koja svetli. Bila je lepa i okruglog lica kao mesec u bistrim noćima kad zaljubljen u sebe posmatra svoj odraz u vodi.

Tata se zvao Jukumari, Medved, ali mu je Urijeva mama nadenula drugo ime. Zvala ga je Jujaki, Hladan i miran, jer je bio hladan i miran ma šta da se oko njega dešavalo. Imao je strpljenja kakvo nije imao nijedan od ukućana. Uri se po njemu mogao da pentra do mile volje, da ga bode nogicama, davka, vuče za kosu, boksuje i do beskonačnosti ispituje granice njegovog strpljenja. Ako bi se mama na svog muža zbog nečeg ljutila (što mamama nije teško), Jukumari nije uzvraćao, nije pokazivao da primećuje njenu ljutnju, bio je hladan kao planinski potok.

Deki je bilo ime Sankujuk, Plemenito srce. Ako se zna koliko je prema Uriju pokazivao ljubavi, koliko trpeljivosti na sva dečakova zapitkivanja, sa kolikom ga je predanošću učio lovačkom umeću, povrtarstvu, sadnji useva, svemu što će mu trebati kad dođe vreme da se o svojoj porodici stara, onda je deki dato upravo ono ime koje mu odgovara.

Urijevoj baki je ime bilo Antavara, Boja oblaka na zalasku sunca. Uri je voleo svoju baku. Baka je bila njegova glavna zaštitnica od mamine srdžbe kad u vragolijama pretera.

Na kraju pomenimo i onu koje nema, zbog koje je Uri silno patio što mu je mama nije rodila. Zvao ju je Vajtamaju, Cvetna reka. Vajtamaju je bila, pogađate, Urijeva nerođena sestra. Tugovao je zbog toga, verujem, i više nego što tuguje drugo neko dete uskraćeno za brata ili sestru. Kasnije, kad su kupili lamu, zamišljao je da je duh njegove sestrice u toj lami, posebno kad se lama zagleda u njega ogromnim okama i dugim trepavicama, a ne retko ga i poljubi. Vajtamaju je u njoj, niko nije mogao da ga razuveri.

E, sad kad znamo ko je Uri, ko su članovi njegove porodice i kako izgleda Orlovo gnezdo, možemo konačno da krenemo i sa našom pričom. 

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

 

 

 

Vala, najbrži trkač

Po motivima predanja starosedelaca
Latinske Amerike

 

Carevina

Davno, vrlo davno, na početku civilizacije, u jednoj carevini u kojoj ljudi joш nisu bili otkrili točak, jer im nije ni trebao, živeo je jedan mladić po imenu Vala. Vala je važio za najbržeg trkača u carevini. Nije on bio trkač iz hobija, niti trkač na sportskim takmičenjima. Njemu je trkač bilo zanimanje. Prenosio je poruke od jednog vojnog utvrđenja do drugog.

Bila je to veoma velika carevina. Trebalo je neprekidno trčati mesec dana da bi se stiglo sa jednog njenog kraja na drugi. Razume se, carevi trkači su prelazili tu razdaljinu za mnogo kraće vreme, a naш junak, Vala, kao najbrži među njima, za joш kraće.

Carevina se prostirala od slabo naseljenih planina na istoku, do gotovo vertikalnih litica koje su se spuшtale u zapenuшano more na zapadu, od visokih planinskih lanaca pod snegom na severu do beskrajne visoravni na jugu prekrivene gustim шumama. Gotovo celu carevinu su činile planine obrasle шumom. Travnata brda na kojima pase stoka i nizine duž reka pretvorene u njive bile su retkost.

Imala je carevina puteve, ali su bili tek toliko шiroki koliko da prođe nosiljka sa carem. Gde je tle bilo ravnije i moglo da bude blata – a to su samo kratke deonice, uglavnom uz carevu palatu – putevi su bili popločani kamenom. Dalje od palate, umesto puteva, vodile su peшačke staze, pele su se uz planine, vijugale visovima, izbijale na prevoje i opet sa druge strane krivudale preko planina. Staze su bile prilagođene samo za trkače i hod životinja koje prenose robu iz jednog carskog okruga u drugi.

Jahali su carevi podanici i konje, jahali i magarce, ali na kraćim rastojanjima, uglavnom blizu palate i sediшta okruga, oko kojih je iskrčena шuma i ima livada. Da se poruke prenose na konju, ili jaшući neke druge životinje, nikom nije padalo na pamet, jer su шume bile neprohodne, a i da nisu, svaki i najloшiji trkač će pre stići trčeći okolo шume nego se konjem provlačiti kroz nju.

Carstvo je bilo veliko i bogato. Zato je privlačilo razbojnike i divlja plemena, a okolne carevine su želele da ga porobe i domognu mu se bogatstva. Car je zato na svim granicama držao dobro obučene i do zuba naoružane granične jedinice, a u okruzima uvek spremnu vojsku.

Poruke između vojnih jedinica prenosili su trkači. Brže i pouzdanije sredstvo od trkača bilo je nezamislivo u takvoj planinskoj i шumom prekrivenoj carevini. Da bi carevina uvek imala odmorne trkače, car je na svaka dva sata trčanja postavio vojno utvrđenje sa posadom u kojem su dežurali odmorni trkači da trče dalje umesto onih koji do stanice dotrče. Poruke su trkači nosili u izdubljenim čaurama od trske, čvrsto privezanim za pojas, kako bi im ruke bile slobodne da trče brže i sa manje zamaranja.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

  

Srodne duše

 

Careva muka

  

Ne tako davno, u jednoj carevini bez mora, sa prelepim šumama i cvetnim livadama, bistrih potoka, reka i jezera, živeo je car koji više nije želeo da bude car. Maštao je da ostatak života provede ne misleći vi­še o carevini, već samo kuda sutra na jahanje, na koju životinju hajku da pokrene, koje predele carevine da obiđe koje je propustio da vidi dok je bio car, a što da ne i svoju caricu za ruku da uzme i da šetaju kad im se šeta. Ali, želja je bila jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Car je imao dva sina. Presto je po pravu pripadao starijem od njih dvojice. Na carev očaj, carevanje nijednog od sinova nije privlačilo. Stariji se bio posvetio knjigama, proučavanju bilja, životinja i kamenja, sa umnim ljudima je umne razgovore vodio. Mlađi mu je bio potpuna suprotnost. Carevanje ni njega nije interesovalo. Samo je gledao kako će sa društvom da se provodi, cure da ljubi i po kafanama da lumpuje. Kralj je zaista bio na muci. Da ostari na prestolu, nije želeo. „Da bar sinovi hoće da se žene“, mislio je, „nego ih to jednako ne zanima. Obojicu je već prošlo vreme kad su im se vršnjaci ženili. Bar naslednika među unucima da sačekam“, jadao se svojoj carici. Svaki roditelj od malena zna kakva su mu deca. Znao je i car, a opet, pusta nada da će se bar jedan pameti uzeti, nije ga napuštala. Najžalije mu je bilo zbog starijeg. Bez obzira na to što mu je presto pripadao, smatrao ga je sposobnijim za carevanje od mlađeg. Zalud ih je dao u najbolje vojničke i učevne škole, zalud im je dovodio umne učitelje.

Pokušao je najpre sa starijim o svojoj želji da razgovara.

Svi su znali da je stariji „bez dlaka na jeziku“ – odmah kaže šta misli; to je i sad učinio. „Oče, što da se lažemo“, rekao je ocu. „Nisam ti ja za to, znaš dobro i sam. Prepusti presto mom bratu. Odričem se svog prava u njegovu korist. Ako me voliš, bolje ti meni sagradi u najvišoj kuli dvorca zvezdarnicu, zvezde iz nje da posmatram, a i za oglede da mi služi. Mene samo znanje interesuje, mudrost koja se u knjigama nalazi. Nećeš pogrešiti ako carevinu ostaviš mom bratu. Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“

Posle starijeg pozvao je car mlađeg sina. Mlađi ga je učtivo saslušao. Začudo, nije ga odbio! Shvata on oca, razume njegovu želju, shvata i brata. „U redu“, rekao je. „Prihvatam da te zamenim na prestolu, ali ne sada, oče, i ne skoro. Pusti me da još malo mladujem, da se izludim, a jednog dana, kad mi provod sa drugovima dosadi, obećavam, sešću u tu tvoju stolicu.“

Cara nimalo ovaj pristanak nije obradovao. „Treba da istrunem na tronu dok se taj ne umilostivi i zameni me“, jadao se. Obratio se svom savetniku, savet je tražio i od najumnijih glava carstva, svojim najbližim dvorjanima popeo se na glavu, carici takođe. Rešenje muci svojoj nikako nije nalazio. „A što ne bih mlađem bez njegovog znanja princezu neku na dvor doveo i time ga pred svršen čin stavio“, pade mu jednog dana na pamet. Setile su ga reči starijeg sina: „Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“ Otrčao je odmah da svoju ideju ispriča carici.

Carica nije bila oduševljena. „A što umesto mlađem, to ne uradiš starijem, on ti je naslednik?“, pitala je. „Valjda treba prvo stariji da se ženi“

Car je na to odmahnuo rukom. „Što me tako nešto pitaš kad znaš da nam se stariji za knjigu venčao. Ima li te devojke koja bi htela takvog osobenjaka za muža, a da joj želja nije jedino caricom da je zovu? Ako mi takvu nađeš, oženiću prvo njega.“

Naravno da takvu nije mogla naći, znala je carica i sama to. Suprug joj je u pravu.

Poslao je car izaslanike po svim znanim carevinama i kraljevinama, da mu se u njima, o carskim i kraljevskim kćerima stasalim za udaju, raspitaju. Raspitivali su se izaslanici, proveravali lepotu i osobenosti svake carske i kraljevske udavače, sliku su njihovu caru donosili, ali caru nijedna nije bila po volji, svakoj je manu našao: jedna mu je imala urokljive oči, druga bila previsoka, treća ružnjikava. „Kad je već tako da ne mogu da biram“, rekao je razočarano, „hajde bar carevinu o istom trošku da proširim. Iskoristiću ženidbu svog sina sa granicom na more da izađem. Red je da i moja carevina pomorska sila bude. Ona kraljevina na jugu koja se graniči sa nama, jeste da nema plodne zemlje, jeste da je sva u kršu, ali ima more. Luku ću izgraditi i moćnu mornaricu napraviti. Doušnici mi javljaju da podanici njenog kralja žive u bedi, riba im je jedina hrana. Nekoliko puta su se već dizali na bune zbog poreza koje im kralj nameće, jer nema drugog načina da popuni blagajnu. Vojsku što mu granice i njega samog čuva ne bi inače imao čime da plaća. Oberučke će prihvatiti moj predlog. Uz miraz kćeri pripojiće svoju kraljevinu mojoj carevini. Za uzvrat ću mu dati i dalje da kraljuje. Kćer mu nije ružna, nije ni previsoka ni preniska. Jeste da se i sa slike vidi da joj je nos do neba podignut, ali je to mala cena za ono što će nam carevina uz nju dobiti.“

I bi tako. Oženio je car svog mlađeg sina, više na silu nego milom, skratio mu momačke dane i carevinu mu predao.

Carević nije imao kud, ozbiljna je stvar carevanje. Uozbiljio se, prestao je kafane da posećuje i cure juri, a i princeza za koju ga je otac oženio, vrlo mu je brzo postala trudna.

Ipak, ne beše sve dobro i onako kako je stari car priželjkivao. Nova carica, snaja njegova, pokazalo se, nadobudna je jedna mladica, nos joj je zaista do neba bio podignut. Na onoj slici koju mu je iz njenog kraljevstva ono bio doneo izaslanik, slikar joj je uhvatio pravi lik; talentovan je taj slikar, nema sumnje: oko mu nije ni najmanje pogrešilo. Prezirna je bila prema svakome nižeg roda. Ta zaboga, ona je došla iz kraljevine koja deli istu kulturu sa dvorovima na zapadu! Zbog loše sudbine svog oca, morala je, iako dama, da se uda u ovu planinsku carevinu. Nikad se neće navići na njene podanike bez zapadnih manira. Nedostajali su joj raskoš i finoća kakve je imala na očevom dvoru. Stalno je nešto izmišljala. Od njenih gospodskih prohteva, najviše je muke imao dvorski dobavljač. Tražila je da joj odeću kupuje isključivo na zapadu, ogrtala se svilom i najfinijim tkaninama sa zapada, kitila se najskupljim nakitom kojeg su izrađivali draguljari, razume se, na zapadu. U svojoj umišljenosti išla je dotle da ni konja nije htela da jaše na način kako ih ovdašnje žene jašu. Naručila je drugačije sedlo, otmeno, damsko, u kakvom dame na zapadu jašu: obe su im noge na jednoj strani konjskih sapi, a ne, kao ove prostakuše, konja da opkoračuje. Nije htela da sluša konjušara koji joj je govorio da to nije pametno, u takvom sedlu nije stabilna, lako može sa konja pasti. Jahala je svakog dana, a kad nije jahala priređivala je balove i gozbe. Na gozbama su se služila najređa jela i iznosila najskuplja pića.

Stari se car hvatao za glavu, carska blagajna se ubrzano praznila. Zvao je svog sina i govorio mu da tu svoju „raspikuću“, kako zna i ume obuzda. Nastavi li ona ovako, neće se imati uskoro od čega vojska da plaća. „Ti znaš“, rekao je sinu, „čemu to onda vodi. Baciće na nas oko čak i slabije carevine, udružiće se, napašće nas i naše će se carstvo raspasti.“

Mladi car je pokušavao da urazumi svoju sve oholiju ženu. Pozivao se na njenu trudnoću, da to kako živi i šta radi nije dobro za bebu, nije dobro ni za njih dvoje, mogu ostati bez carevine.

Naduta carica je odbijala da ga sluša. U ljutini je treskala nogom kad god bi se o tome podenuo razgovor. „Zar ja nisam carica najmoćnijeg carstva?“, ciknula bi. „Ako jesam, carska blagajna za mene mora imati para! Tačka!“ U besu bi se okrenula i otišla do konjušnice. Uzjahala bi svoju ždrebicu i ljuta kao ris, svoj bes na jadnoj životinji iskaljivala. Mamuzala ju je u slabine i nagonila u besomučan trk.

Jednom je tako od cara, muža svog, razjarena izletela. Tolikim je besom zarivala mamuze u sirotu životinju da je ova od bola njiskala i poskakivala, na svaki je udarac trzala glavom, a pena joj je letela iz gubice na sve strane. Pred jednim jarkom udarac ju je toliko bio zaboleo, da se propela i u mesto ukopala. Od naglog zaustavljanja, više nego od propinjanja, carica nije mogla da se održi u sedlu onako nakrivo sedeći. Desilo se ono na šta ju je konjušar upozoravao – sletela je s konja i tresnula na zemlju.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

 

Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

 

O Srpskoj Vikipediji s povodom

 

Već mi poodavno Vikipedija na srpskom ide na „pišni živac“. To penjanje je davno počelo, još od doba kad sam, onima koji je uređuju, slao pisma, upozoravao ih i molio da prestanu sa kvarenjem našeg jezika (očigledno, sračunatim – nemam drugog objašnjenja). Na primer, umesto „prašume“, uporno, kao da nam inat teraju, pišu „kišna šuma“. Ni za živu glavu ne priznaju da su bukvalno preveli sa engleskog rein forest. Naša lepa reč „prašuma“, tako je, u srpskoj varijanti Vikipedije, postala „pišna šuma“. Zamislite tu ludoriju da se Ršumovićeva zbirka pesama „Smešna prašuma“, zove „Smešna kišna šuma“! Ršum bi prvi poludeo. Ili knjiga Svetozara Vlajkovića, „Pustinja u prašumi“, da se zove „Pustinja u kišnoj šumi“! Ili roman Henrika Sjenkjeviča, kod nas da se zove „Kroz pustinju i kišnu šumu“! Ili Zejn Grejov „Osvetnik prašume“, da se zove „Osvetnik kišne šume“. Nagnut nad otvorenom haubom Srpske Vikipedije, Igor Mandić bi na to satirično uzviknuo: „Ma koji im je nježnik!“

Ovo sa „pišnom šumom“ samo je jedan od žalosnih primera, koga sam se posle toliko godina setio. Ako se budem uhvatio i drugih njihovih gluposti, pa i zanemarivanja poznatih ličnosti i događaja iz naše savremenosti, ovaj tekst bi se poprilično odužio.

Do besa me dovodi što skoro ništa od onoga što mi treba ne nalazim u srpskoj Vikipediji, a toga u svakoj drugoj nalazim i to naširoko! Ma šta mislili o onima uz gornji tok Save, kod njih uglavnom ima svega onog što u srpskom izdanju nema. O našim ljudima, našim krajevima, našoj istoriji, sve što vam treba pre ćete naći tamo nego kod nas, uključujući i podatke o ovovremenim ličnostima, naročito onima iz sveta kulture. Naši savremenici, pa i mnoge naše istorijske ličnosti i trenuci, nisu vredni pažnje srpskih Vikipedijanaca!

Od kad sam uvideo da sa usijanim glavama nema razgovora, u velikom luku zaobilazim srpsku Vikipediju. Ako mi nešto zatreba, odlazim na strane Vikipedije (istočnih, zapadnih i neutralnih zemalja). Uporednim prevodom tekstova iz njih, izvlačim šta mi treba.

 

Ali kad te đavo hoće, onda te hoće. Prevarih se večeras da pogledam šta su srpski nogopedisti u Vikipediji napisali o Đorđi Meloni, italijanskoj premijerki.

Samo što mi para nije izbila na uši, kao ispod skačućeg poklopca na šporetu, kad moja gospa, radeći pet poslova odjednom i istovremeno prateći voljenu krimi seriju, zaboravi na šporet, pa ključ iz lonca okupa pola kujne.

Zar Vikipedija ne treba da je politički neutralna? Zar Vikipedija i slične nogopedije služe za to da šutiraju jednu stranu u zadnjicu po naredbi ili po svojoj usijanoj glavi (zavisno šta preteže: naredba ili usijana glava)?

Na jednom mestu, u tekstu srpske Vikipedije o Đorđi Meloni, čitam doslovno ovako napisano: „Meloni je 22. februara 2023. posetila Ukrajinu i sastala se sa predsednikom Volodimirom Zelenskim da razgovara o tekućoj ruskoj invaziji. Meloni je posetila i Buču, u predgrađu Kijeva, gde su ruske snage ubile više od 400 Ukrajinaca u martu 2022. godine.“

Nije mi kipuća voda ispod poklopca prošištala zbog toga što mislim ili ne mislim da je Buča ukrajinski Račak, odnosno Merkale, nego je poklopac odskočio zbog toga što smatram da ne sme niko, ko pretenduje na neutralno informisanje, politički sebe da svrstava i da stavlja iskaze prepisane iz medija jedne od protivničkih strana. Razumeo bih da tako nešto stave u deo gde se pišu kontraverze. U sred teksta, koji treba neko posle da tumači kao istinu, nedopustivo je da se stavlja nešto što je nedokazano, što je spekulativno, a sve je nedokazano i spekulativno dok jedna strana tvrdi jedno, druga dokazuje suprotno i nema makar sporazumne istine.

Udrite me po glavi (da ne kažem čime) ako me još neki put uhvatite da srpsku Vikipediju čitam!

 © 2026 Branimir Perić

 

Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić