Andersen iz Lazarevog grada
Jednom u jednoj zemlji koja je često menjala ime a nije menjala sebe, u vreme
kad se dugotrajna jedna nevolja bila stišala, a u predvečerje novih nevolja, u
samom srcu prestonog grada te zemlje navikle na neprilike, a ipak neotporne na njih,
sišao sam u tajanstveni podrum, nalik mestima gde su nekada mađioničari održavali
svoje predstave, i tamo susreo čoveka koji je izgledao kao direktor neke firme,
kao poslovni čovek, a opet i kao šmeker, prilično pametan, ne neka kuvana noga kakvi
direktori umeju da budu, a koji je tamo, u toj maloj, ali tako misterioznoj sali
da se činilo kao da je veoma prostrana, predstavljao svoj, tad aktuelni roman, bajkovitog
naslova „Crtež Biber Janoša“.
Ja ne umem da pišem bajke tako dobro kao Branimir Perić, ne umem verovatno uopšte
ni da ih pišem, ali sam zato uživao u njegovom bajkotvornom zborniku pod naslovom Bajke za veliku i malu decu, koji sam, zahvaljujući autorovom poverenju i dobroj volji, imao prilike da
pročitam u rukopisu. To jest, malo i lažem, no u bajkama se malo mora i lagati:
pročitao sam je već prelomljenu i spremnu za štampu, ali mi se ta mogućnost, ipak,
ukazala kao privilegovanom čitaocu, jednom od prvih.
Branimir Perić je pisac koji je uzjahao veliki talas, moglo bi se reći da je
surfer, ali ja bih, iz čisto literarnog ugla, rekao da to što on radi i što danas
jeste, pre može biti opisano kao sinteza čoveka koji surfuje, okeana koji se talasima
nameće kopnu i neke ajkule koja, ispod valova, ševrda, njuška i preti surferu. Taj
talas ovaploćen je pravom kreativno-izdavačkom invazijom Kruševljanina Perića, čiju
sam pisačku bujicu već jednom opisao kao stvaralački cunami. U vrlo kratkom vremenskom
rasponu, objavio je tri zbirke pesama – Nestanak struje, Duga i Jabudakanija – i vanserijsku knjigu pripovedaka Dah u ogledalu.
Ali to nije bio kraj jedne bajke. Nego tek početak Bajki. Ovih, o kojima
ovde pišem. Namenjenih deci, sad velikoj ili maloj – postoji li, ruku na srce, bitna
razlika.
Ako se „sudbina obično okrutno poigrava sa siromasima pa im umesto hrane daruje
porod“, kako Perić veli u bajci „Duh i delo“, moglo bi se reći da se sa samim Perićem
sudbina blagonaklono poigrala, ostavivši ga u stanju relativnog blagostanja, a darujući
mu fabulozan slovni porod. Sve je to kao u snu, uveren sam i znam, jer znam da je
to stvarno kao u snu kad ti izađe nova knjiga, kad odeš kod štampara i drhturiš
dok presa reže prvi primerak. Mogu da zamislim kako je kad toliko toga odjednom
izbaciš iz sebe, pa tolike knjige lansiraš za nekoliko meseci, takoreći, i kako
drhturiš, i kako se srećan, i kako se izgubiš, i kako si i euforičan i setan, i
veseo i zbunjen, i u iščekivanju nečega, nečega nejasnog, nečeg što će doneti vreme
koje dolazi, kada tebi neznane ruke budu te knjige držale i tebi neznane oči ih
čitale.
Baš tako autor Bajki za veliku i malu decu i piše: „Priču sam ovu snio, a kako je snio, verno je iz sna preneo, pićem istine
zalio i vama na korist doneo.“
Perić je svetski pisac, i individualno i kolektivno.
Objasniću ovu čudnovatu rečenicu. Kolektivno je svetski pisac jer svoje bajke, koje
su gdegde vrlo obimne pripovetke pa i pravi kratki romani, ume da utemelji i na
motivima predanja starosedelaca dalekih zemaljskih predela, Okeanije, recimo („Ples
srca“), ili Latinske Amerike („Darivanje“ i „Vala, najbrži trkač“). Individualno
je svetski pisac, ili baš svetski bajkopisac zato što su njegove priče veće, prostranije
i dublje nego što će biti upamćene; u njima ima mnogo toga što će nastupajući bajkoljubivi
naraštaji skraćivati i nekako smeštati u slikovnice i prigodne, količinski podešene
tekstiće za lektiru i udžbenike iz srpskog za više razrede osnovne ili niže razredne
srednje. Ne znam da li ste čitali
originalne bajke Hansa Kristijana Andersena u prevodu Stanislava Vinavera. Kad to
čitate, to što je Andersen i kako je Andersen pisao, gotovo se preplašite, jer tu
ima hiljadu nekih detalja kojih u skraćenim, prigodnim verzijama, vama od detinjstva
poznatim – nema.
Slično kao kod Hansa Kristijana biva i kod našeg bajkotvorca Perića.
Priče se moraju pričati od početka, to svi znamo, ali mnogi među nama ne obraćaju
pažnju na to da priča, kao takva, nije zaseban entitet. Kao ni čovek, ni priča nije
ostrvo. Oslanja se na neku prethodnu priču i čini most ka nekoj budućoj priči. Autor Bajki
za veliku i malu decu nam na to skreće pažnju: „Pričati poslednju priču
u nizu, bez priča koje joj prethode, isto je kao da se od šargarepe samo lišće čupa,
a njen narandžasti koren, nabrekao od sokova i vitamina, ostavlja da istruli u zemlji“,
veli on u bajci „Ples srca“, za koju nije ni preterano ni netačno reći da je svojevrsna
kosmogonija.
Završna bajka u ovoj zbirci, njen epilog, njena coda, nosi naslov
„Srodne duše“ i predstavlja, uistinu, svojevrsno određenje, definiciju Perićevog
književnog manira i svetonazora. Tradicionalno i klasično on s modernim i ovovremenskim
spaja gotovo neprimetnim šavovima. Imamo utisak da čitamo nekog stranog, dalekog
pisca, a on nam piše na srpskom, i tu je, možemo se rukovati s njim.
Bajke za veliku i malu decu preporučujem čitaocima od srca, ali i od mozga, jer biti pametan, pored
ostalog, znači ne propustiti dragocene knjige koje objavljuju naši savremenici,
knjige koje napiše i obnaroduje čovek koji je ovde, s nama, a čije će delo nadživeti
i njega i nas.
Владимир Д.
Јанковић
У Београду, 7.
септембра 2025
