Vala, najbrži trkač

Po motivima predanja starosedelaca
Latinske Amerike

 

Carevina

Davno, vrlo davno, na početku civilizacije, u jednoj carevini u kojoj ljudi joш nisu bili otkrili točak, jer im nije ni trebao, živeo je jedan mladić po imenu Vala. Vala je važio za najbržeg trkača u carevini. Nije on bio trkač iz hobija, niti trkač na sportskim takmičenjima. Njemu je trkač bilo zanimanje. Prenosio je poruke od jednog vojnog utvrđenja do drugog.

Bila je to veoma velika carevina. Trebalo je neprekidno trčati mesec dana da bi se stiglo sa jednog njenog kraja na drugi. Razume se, carevi trkači su prelazili tu razdaljinu za mnogo kraće vreme, a naш junak, Vala, kao najbrži među njima, za joш kraće.

Carevina se prostirala od slabo naseljenih planina na istoku, do gotovo vertikalnih litica koje su se spuшtale u zapenuшano more na zapadu, od visokih planinskih lanaca pod snegom na severu do beskrajne visoravni na jugu prekrivene gustim шumama. Gotovo celu carevinu su činile planine obrasle шumom. Travnata brda na kojima pase stoka i nizine duž reka pretvorene u njive bile su retkost.

Imala je carevina puteve, ali su bili tek toliko шiroki koliko da prođe nosiljka sa carem. Gde je tle bilo ravnije i moglo da bude blata – a to su samo kratke deonice, uglavnom uz carevu palatu – putevi su bili popločani kamenom. Dalje od palate, umesto puteva, vodile su peшačke staze, pele su se uz planine, vijugale visovima, izbijale na prevoje i opet sa druge strane krivudale preko planina. Staze su bile prilagođene samo za trkače i hod životinja koje prenose robu iz jednog carskog okruga u drugi.

Jahali su carevi podanici i konje, jahali i magarce, ali na kraćim rastojanjima, uglavnom blizu palate i sediшta okruga, oko kojih je iskrčena шuma i ima livada. Da se poruke prenose na konju, ili jaшući neke druge životinje, nikom nije padalo na pamet, jer su шume bile neprohodne, a i da nisu, svaki i najloшiji trkač će pre stići trčeći okolo шume nego se konjem provlačiti kroz nju.

Carstvo je bilo veliko i bogato. Zato je privlačilo razbojnike i divlja plemena, a okolne carevine su želele da ga porobe i domognu mu se bogatstva. Car je zato na svim granicama držao dobro obučene i do zuba naoružane granične jedinice, a u okruzima uvek spremnu vojsku.

Poruke između vojnih jedinica prenosili su trkači. Brže i pouzdanije sredstvo od trkača bilo je nezamislivo u takvoj planinskoj i шumom prekrivenoj carevini. Da bi carevina uvek imala odmorne trkače, car je na svaka dva sata trčanja postavio vojno utvrđenje sa posadom u kojem su dežurali odmorni trkači da trče dalje umesto onih koji do stanice dotrče. Poruke su trkači nosili u izdubljenim čaurama od trske, čvrsto privezanim za pojas, kako bi im ruke bile slobodne da trče brže i sa manje zamaranja.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

  

Srodne duše

 

Careva muka

  

Ne tako davno, u jednoj carevini bez mora, sa prelepim šumama i cvetnim livadama, bistrih potoka, reka i jezera, živeo je car koji više nije želeo da bude car. Maštao je da ostatak života provede ne misleći vi­še o carevini, već samo kuda sutra na jahanje, na koju životinju hajku da pokrene, koje predele carevine da obiđe koje je propustio da vidi dok je bio car, a što da ne i svoju caricu za ruku da uzme i da šetaju kad im se šeta. Ali, želja je bila jedno, a stvarnost sasvim drugo.

Car je imao dva sina. Presto je po pravu pripadao starijem od njih dvojice. Na carev očaj, carevanje nijednog od sinova nije privlačilo. Stariji se bio posvetio knjigama, proučavanju bilja, životinja i kamenja, sa umnim ljudima je umne razgovore vodio. Mlađi mu je bio potpuna suprotnost. Carevanje ni njega nije interesovalo. Samo je gledao kako će sa društvom da se provodi, cure da ljubi i po kafanama da lumpuje. Kralj je zaista bio na muci. Da ostari na prestolu, nije želeo. „Da bar sinovi hoće da se žene“, mislio je, „nego ih to jednako ne zanima. Obojicu je već prošlo vreme kad su im se vršnjaci ženili. Bar naslednika među unucima da sačekam“, jadao se svojoj carici. Svaki roditelj od malena zna kakva su mu deca. Znao je i car, a opet, pusta nada da će se bar jedan pameti uzeti, nije ga napuštala. Najžalije mu je bilo zbog starijeg. Bez obzira na to što mu je presto pripadao, smatrao ga je sposobnijim za carevanje od mlađeg. Zalud ih je dao u najbolje vojničke i učevne škole, zalud im je dovodio umne učitelje.

Pokušao je najpre sa starijim o svojoj želji da razgovara.

Svi su znali da je stariji „bez dlaka na jeziku“ – odmah kaže šta misli; to je i sad učinio. „Oče, što da se lažemo“, rekao je ocu. „Nisam ti ja za to, znaš dobro i sam. Prepusti presto mom bratu. Odričem se svog prava u njegovu korist. Ako me voliš, bolje ti meni sagradi u najvišoj kuli dvorca zvezdarnicu, zvezde iz nje da posmatram, a i za oglede da mi služi. Mene samo znanje interesuje, mudrost koja se u knjigama nalazi. Nećeš pogrešiti ako carevinu ostaviš mom bratu. Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“

Posle starijeg pozvao je car mlađeg sina. Mlađi ga je učtivo saslušao. Začudo, nije ga odbio! Shvata on oca, razume njegovu želju, shvata i brata. „U redu“, rekao je. „Prihvatam da te zamenim na prestolu, ali ne sada, oče, i ne skoro. Pusti me da još malo mladujem, da se izludim, a jednog dana, kad mi provod sa drugovima dosadi, obećavam, sešću u tu tvoju stolicu.“

Cara nimalo ovaj pristanak nije obradovao. „Treba da istrunem na tronu dok se taj ne umilostivi i zameni me“, jadao se. Obratio se svom savetniku, savet je tražio i od najumnijih glava carstva, svojim najbližim dvorjanima popeo se na glavu, carici takođe. Rešenje muci svojoj nikako nije nalazio. „A što ne bih mlađem bez njegovog znanja princezu neku na dvor doveo i time ga pred svršen čin stavio“, pade mu jednog dana na pamet. Setile su ga reči starijeg sina: „Jeste ti on vetropir, jeste nepouzdan, ali proći će ga, uozbiljiće se čim se ozbiljnih poslova bude uhvatio.“ Otrčao je odmah da svoju ideju ispriča carici.

Carica nije bila oduševljena. „A što umesto mlađem, to ne uradiš starijem, on ti je naslednik?“, pitala je. „Valjda treba prvo stariji da se ženi“

Car je na to odmahnuo rukom. „Što me tako nešto pitaš kad znaš da nam se stariji za knjigu venčao. Ima li te devojke koja bi htela takvog osobenjaka za muža, a da joj želja nije jedino caricom da je zovu? Ako mi takvu nađeš, oženiću prvo njega.“

Naravno da takvu nije mogla naći, znala je carica i sama to. Suprug joj je u pravu.

Poslao je car izaslanike po svim znanim carevinama i kraljevinama, da mu se u njima, o carskim i kraljevskim kćerima stasalim za udaju, raspitaju. Raspitivali su se izaslanici, proveravali lepotu i osobenosti svake carske i kraljevske udavače, sliku su njihovu caru donosili, ali caru nijedna nije bila po volji, svakoj je manu našao: jedna mu je imala urokljive oči, druga bila previsoka, treća ružnjikava. „Kad je već tako da ne mogu da biram“, rekao je razočarano, „hajde bar carevinu o istom trošku da proširim. Iskoristiću ženidbu svog sina sa granicom na more da izađem. Red je da i moja carevina pomorska sila bude. Ona kraljevina na jugu koja se graniči sa nama, jeste da nema plodne zemlje, jeste da je sva u kršu, ali ima more. Luku ću izgraditi i moćnu mornaricu napraviti. Doušnici mi javljaju da podanici njenog kralja žive u bedi, riba im je jedina hrana. Nekoliko puta su se već dizali na bune zbog poreza koje im kralj nameće, jer nema drugog načina da popuni blagajnu. Vojsku što mu granice i njega samog čuva ne bi inače imao čime da plaća. Oberučke će prihvatiti moj predlog. Uz miraz kćeri pripojiće svoju kraljevinu mojoj carevini. Za uzvrat ću mu dati i dalje da kraljuje. Kćer mu nije ružna, nije ni previsoka ni preniska. Jeste da se i sa slike vidi da joj je nos do neba podignut, ali je to mala cena za ono što će nam carevina uz nju dobiti.“

I bi tako. Oženio je car svog mlađeg sina, više na silu nego milom, skratio mu momačke dane i carevinu mu predao.

Carević nije imao kud, ozbiljna je stvar carevanje. Uozbiljio se, prestao je kafane da posećuje i cure juri, a i princeza za koju ga je otac oženio, vrlo mu je brzo postala trudna.

Ipak, ne beše sve dobro i onako kako je stari car priželjkivao. Nova carica, snaja njegova, pokazalo se, nadobudna je jedna mladica, nos joj je zaista do neba bio podignut. Na onoj slici koju mu je iz njenog kraljevstva ono bio doneo izaslanik, slikar joj je uhvatio pravi lik; talentovan je taj slikar, nema sumnje: oko mu nije ni najmanje pogrešilo. Prezirna je bila prema svakome nižeg roda. Ta zaboga, ona je došla iz kraljevine koja deli istu kulturu sa dvorovima na zapadu! Zbog loše sudbine svog oca, morala je, iako dama, da se uda u ovu planinsku carevinu. Nikad se neće navići na njene podanike bez zapadnih manira. Nedostajali su joj raskoš i finoća kakve je imala na očevom dvoru. Stalno je nešto izmišljala. Od njenih gospodskih prohteva, najviše je muke imao dvorski dobavljač. Tražila je da joj odeću kupuje isključivo na zapadu, ogrtala se svilom i najfinijim tkaninama sa zapada, kitila se najskupljim nakitom kojeg su izrađivali draguljari, razume se, na zapadu. U svojoj umišljenosti išla je dotle da ni konja nije htela da jaše na način kako ih ovdašnje žene jašu. Naručila je drugačije sedlo, otmeno, damsko, u kakvom dame na zapadu jašu: obe su im noge na jednoj strani konjskih sapi, a ne, kao ove prostakuše, konja da opkoračuje. Nije htela da sluša konjušara koji joj je govorio da to nije pametno, u takvom sedlu nije stabilna, lako može sa konja pasti. Jahala je svakog dana, a kad nije jahala priređivala je balove i gozbe. Na gozbama su se služila najređa jela i iznosila najskuplja pića.

Stari se car hvatao za glavu, carska blagajna se ubrzano praznila. Zvao je svog sina i govorio mu da tu svoju „raspikuću“, kako zna i ume obuzda. Nastavi li ona ovako, neće se imati uskoro od čega vojska da plaća. „Ti znaš“, rekao je sinu, „čemu to onda vodi. Baciće na nas oko čak i slabije carevine, udružiće se, napašće nas i naše će se carstvo raspasti.“

Mladi car je pokušavao da urazumi svoju sve oholiju ženu. Pozivao se na njenu trudnoću, da to kako živi i šta radi nije dobro za bebu, nije dobro ni za njih dvoje, mogu ostati bez carevine.

Naduta carica je odbijala da ga sluša. U ljutini je treskala nogom kad god bi se o tome podenuo razgovor. „Zar ja nisam carica najmoćnijeg carstva?“, ciknula bi. „Ako jesam, carska blagajna za mene mora imati para! Tačka!“ U besu bi se okrenula i otišla do konjušnice. Uzjahala bi svoju ždrebicu i ljuta kao ris, svoj bes na jadnoj životinji iskaljivala. Mamuzala ju je u slabine i nagonila u besomučan trk.

Jednom je tako od cara, muža svog, razjarena izletela. Tolikim je besom zarivala mamuze u sirotu životinju da je ova od bola njiskala i poskakivala, na svaki je udarac trzala glavom, a pena joj je letela iz gubice na sve strane. Pred jednim jarkom udarac ju je toliko bio zaboleo, da se propela i u mesto ukopala. Od naglog zaustavljanja, više nego od propinjanja, carica nije mogla da se održi u sedlu onako nakrivo sedeći. Desilo se ono na šta ju je konjušar upozoravao – sletela je s konja i tresnula na zemlju.

[...]

Nastavak čitajte u knjizi BAJKE ZA VELIKU I MALU DECU koju možete naručiti slanjem poruke na mejl izdavaču suza.dream@outlook.com ili popunjavanjem obrasca, odnosno slanjem poruke preko ovog bloga. Knjiga je izdata u ćiriličnom i latiničnom izdanju. U njoj je, osim ove, još pet bajki na ukupno 348 strana sa 64 ilustracije koje dočaravaju scene iz bajki.

© 2025 Branimir Perić

 

Dve crkve i njihove porte

 

Pre neko veče obilazio sam detinjstvo: portu oko crkve Lazarice u kojoj smo trčali kros, u kojoj mi je bila osnovna škola, u kojoj se nalazila fiskulturna sala "Partizana", ispred sale fudbalsko igralište na male golove, a iza nje kula Cara Lazara (kulu smo tako zvali, ne francuski, stranski kako je danas prekrstiše oni koji se stide sopstvenog jezika: "Don Žon"). Kula Cara Lazara je bila i ljubavničko mesto. U njoj smo se krili kad igramo žmurke, u njoj smo nalazi neke čudne luft-balone, koje su blesavci među nama naduvali. Fuj!

Sledećeg jutra, već sam se pentrao po brdima iznad Drenjaka na Kopaoniku i za kontrast snimio crkvicu na čuki. Podno nje, u udolini, leži selo Livađe. Crkvicu su seljani zidali godinama, najmanje deset puta duže nego car Lazo svoju dvorsku, Lazaricu. Prošle godine su je završili. I ona ima portu, ali nema kulu sa luft-balonima. Umesto kule ima zastakljenu baraku sklepanu od dasaka. U njoj se svake subote, kad ništa ne ulove, zapijaju domaći lovci i pevaju, a uglavnom ništa ne ulove. Njihovo arlaukanje se čuje jače od crkvenih zvona. Dok nije crkvica napravljena, znali su da se zapiju na groblju. Svašta da pomisliš. Srećom po njih ne love noću. Srećom ne koriste ni luft-balone.

 © 2026 Branimir Perić

 

 

O Srpskoj Vikipediji s povodom

 

Već mi poodavno Vikipedija na srpskom ide na „pišni živac“. To penjanje je davno počelo, još od doba kad sam, onima koji je uređuju, slao pisma, upozoravao ih i molio da prestanu sa kvarenjem našeg jezika (očigledno, sračunatim – nemam drugog objašnjenja). Na primer, umesto „prašume“, uporno, kao da nam inat teraju, pišu „kišna šuma“. Ni za živu glavu ne priznaju da su bukvalno preveli sa engleskog rein forest. Naša lepa reč „prašuma“, tako je, u srpskoj varijanti Vikipedije, postala „pišna šuma“. Zamislite tu ludoriju da se Ršumovićeva zbirka pesama „Smešna prašuma“, zove „Smešna kišna šuma“! Ršum bi prvi poludeo. Ili knjiga Svetozara Vlajkovića, „Pustinja u prašumi“, da se zove „Pustinja u kišnoj šumi“! Ili roman Henrika Sjenkjeviča, kod nas da se zove „Kroz pustinju i kišnu šumu“! Ili Zejn Grejov „Osvetnik prašume“, da se zove „Osvetnik kišne šume“. Nagnut nad otvorenom haubom Srpske Vikipedije, Igor Mandić bi na to satirično uzviknuo: „Ma koji im je nježnik!“

Ovo sa „pišnom šumom“ samo je jedan od žalosnih primera, koga sam se posle toliko godina setio. Ako se budem uhvatio i drugih njihovih gluposti, pa i zanemarivanja poznatih ličnosti i događaja iz naše savremenosti, ovaj tekst bi se poprilično odužio.

Do besa me dovodi što skoro ništa od onoga što mi treba ne nalazim u srpskoj Vikipediji, a toga u svakoj drugoj nalazim i to naširoko! Ma šta mislili o onima uz gornji tok Save, kod njih uglavnom ima svega onog što u srpskom izdanju nema. O našim ljudima, našim krajevima, našoj istoriji, sve što vam treba pre ćete naći tamo nego kod nas, uključujući i podatke o ovovremenim ličnostima, naročito onima iz sveta kulture. Naši savremenici, pa i mnoge naše istorijske ličnosti i trenuci, nisu vredni pažnje srpskih Vikipedijanaca!

Od kad sam uvideo da sa usijanim glavama nema razgovora, u velikom luku zaobilazim srpsku Vikipediju. Ako mi nešto zatreba, odlazim na strane Vikipedije (istočnih, zapadnih i neutralnih zemalja). Uporednim prevodom tekstova iz njih, izvlačim šta mi treba.

 

Ali kad te đavo hoće, onda te hoće. Prevarih se večeras da pogledam šta su srpski nogopedisti u Vikipediji napisali o Đorđi Meloni, italijanskoj premijerki.

Samo što mi para nije izbila na uši, kao ispod skačućeg poklopca na šporetu, kad moja gospa, radeći pet poslova odjednom i istovremeno prateći voljenu krimi seriju, zaboravi na šporet, pa ključ iz lonca okupa pola kujne.

Zar Vikipedija ne treba da je politički neutralna? Zar Vikipedija i slične nogopedije služe za to da šutiraju jednu stranu u zadnjicu po naredbi ili po svojoj usijanoj glavi (zavisno šta preteže: naredba ili usijana glava)?

Na jednom mestu, u tekstu srpske Vikipedije o Đorđi Meloni, čitam doslovno ovako napisano: „Meloni je 22. februara 2023. posetila Ukrajinu i sastala se sa predsednikom Volodimirom Zelenskim da razgovara o tekućoj ruskoj invaziji. Meloni je posetila i Buču, u predgrađu Kijeva, gde su ruske snage ubile više od 400 Ukrajinaca u martu 2022. godine.“

Nije mi kipuća voda ispod poklopca prošištala zbog toga što mislim ili ne mislim da je Buča ukrajinski Račak, odnosno Merkale, nego je poklopac odskočio zbog toga što smatram da ne sme niko, ko pretenduje na neutralno informisanje, politički sebe da svrstava i da stavlja iskaze prepisane iz medija jedne od protivničkih strana. Razumeo bih da tako nešto stave u deo gde se pišu kontraverze. U sred teksta, koji treba neko posle da tumači kao istinu, nedopustivo je da se stavlja nešto što je nedokazano, što je spekulativno, a sve je nedokazano i spekulativno dok jedna strana tvrdi jedno, druga dokazuje suprotno i nema makar sporazumne istine.

Udrite me po glavi (da ne kažem čime) ako me još neki put uhvatite da srpsku Vikipediju čitam!

 © 2026 Branimir Perić

 

Nesvakidašnja torta za rođendan

 

 

Hajde sad, pošteno, da li je iko od pisaca za rođendan dobio ovakvu tortu? Umesto svećica, na štapiću, u tortu zabodene slike korica njegovih knjiga. Dobro, de, ima među njima i korica jedne knjige koja tek treba da izađe, ali poklonu se ne zadiže suknja.

Ne mogu sakriti koliko sam bio zatečen. Nisam mogao da se dignem sa stolice, a kamo li poslastičarku-darodavca da zagrlim i poljubim.

Ovu nesvakidašnju kreaciju zgotovila je vlastoručno moja sestričina, inače moj najubojitiji podbadač za pisanje – baš tako: najubojitiji. Malo-malo pa zvrc telefon, malo-malo pa poruka: „Ujko, znaš li ti koji je datum! Rok sam ti dala, nemoj da si ga slučajno prekoračio!“

Prva reakcija, kad se dostavljač sa tortom i ovim srce slamajućim buketom na njoj pojavio, nije bilo moje širenje očiju od želje i nesvesno mljackanje, kako uvek reagujem pred slatkišima, već je bilo da sam najednom čuo u glavi uzvikivanje Čkalje, našeg legendarnog Kruševljanina, kad je, u onom čuvenom televizijskom skeču, zvučno snimljenim i na gramofonskoj ploči, kao piljar na sav glas pozivao kupce da kupe njegovu robu (kako to samo davno beše!): „...Navali narode! Navali na papričice! Sveže, taze kod čika Laze! Prste da poližeš bez mas' u slas'! Ćerka da gleda, majka da jede, na ćerku da ne dava!“

Eto, sad je meni došlo da se kao Čkalja nad svojom tezgom razderem: „Navali narode! Navali na knjige! Slatke, slane kod čika Brane! Uzdah da ispustiš, njih da ne ispuštaš! Ćerka da gleda, majka da čita, dok ne pročita ćerci da ne da!“

Navali narode, obradujte pisca makar za njegov rođendan i naručite što vam srcu drago!

© 2026 Branimir Perić