Pesma o vrištanju

O  vrisku bih sele da ti pišem
o vrisku iz droba
što žari tali i rastače
vrisku puti mojih
jalovih maštanja
neplodnih buncanja
vapaja
ištenja i poraza htenja
 
Sve u meni vrišti poodavna
vriskovima jada
rastače se telo
Čak i da sam kučka u teranju
psi bi se već skinuli sa mene
a od skakanja njinih ja se okotila
Poređenje glupo znam
jer piska se iz vriska
psi najviše boje
vrištanjem iskusih
 
Vrišti mi sele celo telo
vrišti vlas na glavi
grudi
creva
bѝlo
U vrištanje se pogled izlučio
svi mi dani vrištanjem protkani
Ko ne vrisne kad ga stvarnost lupi
kad tad izvrištaće vrisak propušteni
Svako ali ne i ja
Uzalud se mučim
uzaluda kunem otrovane reči
kada se osvrnem
šta to za mnom osta
šta me sutra čeka
Vrisak sele
vrisak
 
Tako ti je sele jer ne vrisnuh
onda kad pametni vrište
Svi moji vrisci prekasno stigoše
Kad te majka rodi tad se vrisne
tad se uči
i na vriske navikava
A ja se upustih
zablesavih
sve misleći cveće cveta
potočići teku
pčele zuje
i slavuja luga glas se čuje navek
Tako prođu sele života lude
koje se probude
kad u njima već provrištalo sve je
 
Móre
nećeš više
sakupiću snagu
i vazduh u grudi
jednim ću vriskom bespoštednim
sve vriskove svoje prokletinje
u nužnik ko izmet da sjurim
Znam
znam šta ćeš mi reći
smrdi
pazi da se ne okužiš
gledaj i smrad neka ode
tiho se prikradaj
skoči iznebuha
 
Oprez sele samo oprez
i bez eha
da tim zadnjim vriskom
nove vriske bez pasa ne skotim
ilʼ pospale one ne razbudim.

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

Život je kabare
In memoriam Aleksandru Vidoviću

  

Prekjuče je umro moj drug, Aleksandar Vidović. Ne pamtim da me je nečija smrt tako pogodila. Biva to tako sa iznenadnim smrtima, neočekivanim, smrtima dragih nam osoba. Svetli mi njegov osmeh pred očima i znam da ću ga i bez zamišljanja, uvek pred sobom moći da osvetlim. Nije imao srebrni zub, ali kad se nasmeje onim svojim bisernim osmehom, sjaji iz njega kao srebrni zubi u nekog dona; kakvi srebrni, od belog zlata, ili čak platine, jer don Vidović nije mogao da se smeje običnim osmehom, već samo plemenitim. Jednako tako sam ga i doživljavao: otmenog, odmerenog, bez ikada ijednog ispada, jer ispadi ne priliče aristokratiji, ili bar ne aristokratiji duha. Veseo a suzdržan, naizgled ozbiljan, ali uvek spreman na šalu, šalu da ispriča i da te čika, kroz šeretski osmeh, dok nešto radi, kao usput te bezazleno provocira. Pravi aristokrata, dostojanstven, a širok, kakva samo duša u plemenitog aristokrate može biti.

Umro je najveći zaljubljenik pozorišta koga sam znao. I ljubitelj vina, razume se. To jedno bez drugog ne ide. Nema te predstave koju nije gledao i drugarima preporučivao. „Ako nisi ovu gledao, obavezno da je pogledaš. Nećeš se pokajati!“, još i sada čujem metalni odjek njegovog glasa preko telefona. Znao je da me zove ne samo za predstave koje je gledao, nego i za one u najavi. Voleo je i mjuzikle. Sve što se na daskama izvodi je voleo. Mjuzikli idu uz vino. Još kako. Sve predstave idu uz vino. Ne razumem zašto ih uz predstave ne poslužuju, već samo uz kabaree.

Vidim njega i sebe, pre bezmalo dvadeset godina – a mnogo duže drugujemo – kako u društvu naših gospa sedimo za stolom u pozorištu na Slaviji i raznežujemo se pesmama koje recituje i peva Goran Sultanović: one koje drugi pevaju recituje, a one koje recituju peva. Takav je bio i Vidović kroz život: pesnik koji peva i pevač koji recituje (jedan drugog smo oduvek zvali po prezimenu, nikad imenu, valjda podsvesna želja, ako se oslovljavamo kako studenti oslovljavaju jedni druge, bićemo kao večni studenti, večno mladi).

Znao je on mene da zove i zbog drugih stvari, ne samo zbog pozorišta. Jedan takav poziv nikada neću zaboraviti i večito ću mu zbog njega biti zahvalan. „Slušaj, da ne bi čuo od nekog drugog: glasao sam protiv toga da ti se dete zaposli kod nas, da znaš! Ali ne zato što ne vredi, nego zato što je naša firma suviše mala za nju. Ona ti je toliko pametna, tako visprena, sa toliko znanja da je za nju i svet premali. Eto, da znaš.“ Danas je moja Ana među najcenjenijim inženjerima u američkoj firmi broj jedan na polju umrežavanja i zaštite telekomunikacionih mreža. Hvala ti, druže moj. Ti si video ono što su drugi samo naslućivali, ili nisu hteli da priznaju. I ne samo kad je Ana u pitanju.

Kad neko umre dvostruko žalimo, dvostruko patimo. Ne samo zbog njega koga više nema, nego i zbog sebe. Jer njegovim odlaskom kao da nam je neko otkinuo deo tela, i to naživo, bez anestezije. Kao da se ugasila svetlost koja nam je obasjavala prošlost, njen najlepši deo, zatamnila sećanje na vreme kad smo bili najsrećniji, najbezbrižniji. Kakav nam to okrutni manijak otkida delove tela? Ako je tačno da je energija samo oblik postojanja materije i obrnuto, zar onda i duša nije deo našeg tela, zar amputacijom nečeg od sebe ne amputiramo i deo duše? Kako da se smeješ svom sećanju, da se raduješ najveselijim sličicama iz prošlosti kad znaš da nekoga sa tih slika samo na tim slikama još ima? Najveselijem srcu dođe da zarida nad tim koga nema i nad sobom koga ima bez njega.

Tuga. Još tužnije je što će sedišta u pozorištima na kojima je do sada sedeo moj drug, sedeti neko drugi, koji možda i neće uživati i voleti predstave kao što ih je on voleo. Mjuzikle će pevušiti umesto njega neko drugi. Goranu Sultanoviću aplaudirati neko drugi. Znao je Gorana da dovede i na proslave svoje firme, i celo „Pozorište na Terazijama” da zakupi samo da bismo mi, njegovi prijatelji i drugari mogli skupa sa njim da uživamo u predstavama koje su njega obarale s nogu. Život je kabare, druže moj, ništa drugo. Zasmejavaće i uveseljavaće neke druge i kad nas više ne bude. Život je kabare, okrutan i divan, raskošan i tužan u isto vreme, smućkan od svega, baš kao što je pevala i Lajza Mineli: „Life is a cabaret, old chum“. Ne sećam se da li smo pričali nekad o Lajzi Mineli pa se ne sećam da li je ona bila tvoj broj – a i da jeste, bio si džentlmen do kraja – ali sam uveren da je kabare, sa njom u glavnoj ulozi, zaigrao na nekom od naših Brodveja, sigurno bi ga gledao i u njenom izvođenju uživao. Zajedno bismo.

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na početnu stranicu teksta na ovom sajtu odakle je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Depeša iz brzojava

 
Dobro jutro,
ja sam mačak iz susednog kvarta –
brzojavom depeša je stigla
preko Like i Gorskog Kotara,
Kvarnera i tunela Učke,
cikcakala putevima Istre.
Od tokova kružnih skoro pobenavi
te s’ zamalo u more ne smoči.
 
Dalekozorom ugledah te jutros
suzica ti suzu nemilice stiže.
Dalekozor, znadeš, kupio mi tata
da sa njime mace krovovima šacam
golubice, vrapce, dosade od vrana
i u polju krtʼce zemljicu što riju
kad izvire i više se ne kriju.
 
Sanak neugodni usnila je maca
u lov se tog jutra nadahnuto dala
u domu susede miša ugledala.
Videć’ samo njega i ničega drugog
u kujni se mokroj okliznula klizom
prevrnula šerpe, polomila čaše
escajg dole zveknu, po podu se rasu.
A kad dedo stari za njom štapom viknu,
a baki se klube od tog razmotalo,
iz doma begom zakači pletivo,
pletivom ljulj-stolicu,
a stolica rep olinjalog kerca:
rep mu prebi,
a keruši izbi zub.
 
Sad je mačku stra’ da se nesmotrenost ta
i na javi, u njenom sobičku, ne ponovi
pa posuđe svoje ne stane da lomi
il’ još gora propast,
sakloni me bože i device sveta,
da jureći miša-piša, lovom nadahnuta
i mačku svome rep ne prekrati.
 
O, ti maco mila, otri suze svoje,
počuj vani, ptice poje,
zove te od luke galebova let,
more se ljeska, više neg’ je divan svet.
Šapicom krzno zagladi,
umesto što mjauk do nebesa puštaš,
zapredi, privi se uz mačka svog.
Istina je samo jedna, znaj:
i najružniji sanak zaborav ti briše
kad u skute imaš šćućurit’ se kome
kad njuškica s njuškom isti vazduh diše.
Tada će vam srce zajedničko,
ne samo sa leve,
već sa obe strane otpočet’ da kuca.
 

@ Branimir Perić 

Tekst pesme može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka koji vodi na stranicu sa koje je preuzet (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Nestaje sunce

 

Nestaje sunca. Jedva da se još nazire kroz ogolele krošnje na obodu najbližeg brda. Uskoro će ga sasvim nestati i nećemo ga videti duga dva meseca. Mrak se uvukao u šume, valja se kroz njih prema našem voćnjaku, tamni mu boje. Zamire sve. Zima se sa šumskim mrakom podiže prema našem domu i obavija ga ledenim prstima. Lišće poleglo po čudnovato zelenoj travi i zajedno sa njom ublažuje pad dozrelim voćkama koje ledeni dani jednu po jednu otkidaju sa grana. Ovom umiranju još jedino šumska jagoda odoleva. U ovo vreme poremećenosti poremetila se pameću i ona – crveni se u bokoru pod šljivom i gle, ponovo cveta! Jadničak. Ko li će je oprašiti po ovoj hladnoći kad od insekata jedino još smrdibube lete i pokoji skakavac kroz travu gamiže. Krtice što nam ventiliraju livade u oprašivače se ne broje, ni miševi poljski (ako je ikoji još ostao živ od našeg mačka). Čak se ni ptice više ne čuju. Gospa to juče primetila i naprasno se prepala. „Zar ne čuješ da se ptice više ne čuju?! Nešto se dešava!!!“ Razrogačenih očiju u strahu, rep bi podvila da ga je imala. Ništa nas tako ne ume da prestravi nego tišina koje postanemo svesni. Da, čujem da ih ne čujem. Bude tako dana kad naglo zahladni pa ptice otrče u visine, pobegnu iz ledene senke oko nas, da bi se sa prvim snegom ponovo vratile, ne mareći više za tamu koju senka brda po nama i dalje baca. Belina snega je jača od tame.

Koliko do pre desetak dana sunce je još svetlelo u našem voćnjaku, još više crvenelo jabuke i žutelo kruške. Onda je počelo da zadiže svoje haljine uz voćke da bi promrzlim šapicama doticalo prekjuče samo retko lišće na najvišim granama.

Sunce ne nestaje postupno, nego u skokovima. Oduvek me je kopkala ta misterija. Kao da vetar i hladnoća njegovim bosim nogama upravljaju. Kako vetrovi donesu severnu hladnoću, tako brže spušta svoje haljine da pokrije prstiće, a uproleće, kad južni vetrovi zastruje, kao da ih odjednom naviše povuče.

Sa nestankom sunca i tuga bi se u dušu uvukla da nije tople vatrice u našoj furunici: svojim veselim pucketanjem i bubnjanjem, kad se u njoj ruše nagorela drva, plaši zebnju. Zebnja se boji vatre više nego što se mi bojimo zebnje. Boji se i samoće. Zebnja je krhka, paučinasta tvorevina, gluvoćom tišine tkana. Ne možeš je se otresti ako si sam. Lepi ti se njena paučina po odeći, kosi, srce ti od nje pojačava lupnju, dah se seče. Srećom pa se plaši i zvukova, muzike naročito, glasova iz radija, sa televizora. Zato mi jedno drugo ne ostavljamo bez onog drugog ako radio ne svira, ili se neki film ili serija na televizoru ne vrte.

Svejedno što nam se televizor ne gasi i vatra ne prestaje da pucketa, sama pomisao da su dani sve kraći navlači dodatnu tugu na dušu, davi je i guši svojom težinom, postupno i sve jače steže svojim dah oduzimajućim stegama. Tama sa brda, sve kraći dani i bekstvo ptica drže se za ruke dok nam kuću uvijaju u mrak i samoću.

Moja crnooka ptica, preumorna od kućnih poslova da bi sa ostalim pticama ustrčala uz suprotno brdo (koje sunce neće prestati da greje ni kad zima dođe), zagrli me iznebuha svojim krilatim ručicama i stište kandžicama – sva se topi od radosti, pomisliš desilo se nešto lepo, ili je otkrila stvar koju je u nekom od svojih nadahnutih spremanja stana zaturila: „Joj kako mi je lepo oko srca kad samo pomislim da će već sledećeg meseca dani opet početi da dužaju! Kako se taj dan bliži sve mi lepše na duši.“ Eto još jednog uroka za prizivanje zebnje i njeno teranje: pomisli na junsku ravnodnevnicu ako hoćeš da ti se pokvari letovanje, a pred decembarsku da ti kroz tmurne oblake sunce zasija.

Em senka brda, em hladnoća, a pride prethodna dva dana i gusta se magla spustila.

Naša oaza sreće ima svoju mikroklimu. Zimi nije prehladno, a leti, čim naiđe oblak ili zađe sunce, džemper mora da se navuče. Ali zato nas uklete magle ne zaobilaze. Spuste se oblaci i zaviju nas dodatnom tamom, pomokre se po terasi i travnjaku, pa u čizmama moraš vani ako ti je baš toliko stalo da po travi hodaš i noge kroz opalo lišće vučeš. Malo je falilo da podignem dron da gospu uverim da gore, već desetak metara iznad najbližeg brda, sunce sija.

Osvanulo danas jutro bez magle. Gore, iznad senke, na suprotnom brdu, sunce pozlatilo breze i prosulo boje po drugom drveću koje još nije izgubilo svoje jesenje ruho. A dole, po livadi ispred naše kuće i dalje po nepokošenoj travi, prosedele travke, obelele kao da je sneg pred jutro malčice vejao pa se predomislio. Slana.

Setih se slane na „Slobodištu“ u Kruševcu. Koračam sa Slavkom Janevskim, velikanom naše literature, našim Gabrijelom Markesom fantastične književnosti, narodnih priča i verovanja. Pripovedam mu o „Slobodištu“ i to uvijam u svoje maštom ispredane priče. Slavku je šezdeseti rođendan i na moj poziv je došao da mu ga u Kruševcu, u beloj sali „Doma omladine“ obeležimo. Ispredam mu priče slobodarske i mučeničke. Za nama ostaje u travi – kad smo došli beloj od slane, a sad već okupanoj rosom – tamni vijugavi trag naših koraka.

Dođe mi da se na brzinu obučem, da istrčim dole do ove naše sadašnje slane i za sobom ostavim takav trag, ali mi se ne izlazi bez Janevskog.

Kasnije, kad smo se vratili sa „Slobodišta“, uz čašicu u „Rubinu“, rekao mi je nešto od čega me je, iako puno mlađeg pisca od njega, panika uhvatila: „Nemam više vremena. Romane već duže ne pišem. Imam vremena samo za pesme.“ Srećom, Slavko je ponovo postao Markes i nastavio da plete narodne skaske u veličanstvene romane. Kako bih voleo da znam šta je do kraja sa njim bilo! Da li se još neki put prošetao po inju, a posle po rosi?

Da, gospa je u pravu. Nekako je zaista toplo na duši kad pomisliš da je dvadeset i prvi decembar sve bliži. Svejedno, sunce nam se neće vratiti sve do druge polovine januara. Prvo će stidljivo dodirnuti odžak i lelujati nam dim iznad kuće, pa će se postupno spuštati prstićima sve niže do terase i najviših grana u voćnjaku. Kad dođe Sveti Trifun, dan zaljubljenih u vino, tad će nam već i trotoar oko kuće biti suncem obasjan.

Jedino se našem mačku ova hladnoća nikako ne sviđa. Mjauče i uporno pokušava da nam se uvuče u kuću. „Zar ti stvarno misliš da sam ja srca kamenoga i da mi se ne cepa što ga ne puštam u kuću?!“, reži na mene moja pragmatična gospa, pa nastavlja u istom tonu: „A kad odemo odavde, gde će onda da se greje? Ko će onda da ga hrani? Mora da se snalazi i navikava sam da bude. Dovoljno je od nas što ima da jede, i dok smo tu što mleka ima koliko mu se hoće da srče.“ Da, da, mislim se, a ako je zaista sve miševe potamanio, šta će da jede dok nas deset dana ovde ne bude? Travu ne pase, koru od drveta ne jede, kosti koje su psi naokolo zakopavali ne jede takođe (mačke su čistunci). Da ga vodimo sa sobom, ne dolazi u obzir. „Životinje nisu za u kuću!“, čujem ljutit gospin glas u sebi. Tačno, životinje nisu za u kuću, barem ne one četvoronožne, ali mi sunce zamenjuju!

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Uzdah - In memoriam Ivanu Bekjarevu

 

 

 

Uzdah

In memoriam Ivanu Bekjarevu

 

Prvi april, ili deveti (nađoh da sam i tako zabeležio). Ili možda čak i pre aprila, ali 1973. u Beogradu. Podstanarska sobica kod čika Miće i tetka Ljubice Suzić (zaslužuju i više nego da im samo ime pomenem; ali o njima drugi put). Ustanička 122, zgrada „testera“, četvrti sprat (ili možda šesti – davno je bilo; i najintimnija sećanja posle tolikog vremena blede ako se kazivanjem ne obnavljaju). Ponoć samo što nije, a meni se oči sklapaju, trne mi ispod kapaka. Izdržaću. U ponoć, na „Beogradu 202“, počinje emisija „Mislim na vas, mislite na mene“, vodi je Ivan Bekjarev. Nisam voleo „Beograd 202“ – baš zato što su ga svi voleli, što je bio kultni radio, radio mladih. Od rođenja sam duvao suprotno od vetra. Nisam voleo da se poistovećujem sa drugima. Ni sada to ne volim. Živiš kad krčiš sam svoj put. Od toga nema većeg uzbuđenja. Makar te ranjavilo trnje. Njega kad prođeš čekaju te cvetne livade, trave koje mirišu, beskraj zelenog, neistraženo prostranstvo. Bliži mi je bio „Studio B“, jer su mu vesti bile kratke, a muzika ujednačenija, smirenija, rođena za sanjare. Igrom slučaja jedan od prvih glasova koji se čuo na „Studiju B“, onoga dana kad su se njegovi talasi probili kroz etar, bio je glas Ivana Bekjareva u emisiji „Dobar dan“. Tada mi to ništa nije značilo. Nisam ovu činjenicu ni znao dok nisam maločas pročitao u Ivanovoj biografiji. Proveravao sam da me sećanje ne vara i za „Beograd 202“, da možda emisiju „Mislim na vas, mislite na mene“ Ivan nije vodio na „Studio B“.

Upravo sam tih dana bio kupio „Grundigov“ magnetofon (TK 146) u nameri da snimam svoju prozu i čujem kako zvuči kad je drugi neko izgovara. Taj drugi neko sam bio ja. Izvanredna osobina koja će mi u tome pomoći bila je činjenica da svoj glas ne prepoznajemo kad ga čujemo sa snimka. Ne liči nam ni na čiji, dođe nekako tanji, tuđ i smešan, prosto da se čovek razočara i pomisli, bože, zar je moguće da me tako ljudi čuju i da im to ne smeta. A tek moj kruševački akcenat koga ni dve godine u Beogradu, provedene na studijama, nisu uspele da isprave. Užas! Hteo sam u zemlju da propadnem od srama. Ne mogu da verujem da su ljudi toliko fini da mi se ne podsmevaju! Zvučao sam još malo pa užasno kao Dobrica Ćosić koji je i do smrti ostao Moravac. Verujem da je i Ivanu Bekjarevu njegov glas izgledao užasno kad ga je prvi put čuo snimljenog. Jedino što je Ivan rođeni Beograđanin, a imao je sreću da osnovnu školu završi u Kraljevu a ne u Kruševcu. Kraljevčani pričaju sa manje akcenta od nas Kruševljana, jer su oduvek (mada ne toliko kao Trsteničani) mislili o sebi da su više nobl nego ostale gedže Moravci.

Borio sam se protiv sna, jer je iza ponoći u „Mislim na vas, mislite na mene“ Bekjarev birao za taj dan stihove koji su mu se najviše dopali i recitovao ih. Uz tihu pratnju muzike u pozadini, gitare najčešće. Gitara je bogom dani instrument da prati pesnike ka zvezdama. Mene, još neotkrivenu zvezdu na pesničkom nebu, te noći je, gle čuda, otkrio Bekjarev. Htedoh da precrknem od uzbuđenja. Toliko sam bio zatečen da sam šeprtljasto, kako sam u najavi čuo svoje ime, jedva uspeo da pokrenem magnetofon. Snimak je zato počinjao krčanjem (čulo se kako mikrofon struže dok ga približavam radiju), a zanosni, pomalo hrapavi glas smirenog glumca (ne verujete da je taj čovek mogao da bude smiren s obzorom na uloge nervoznih tipova koje je igrao?), čuo se tek od drugog stiha. Hiljadu puta sam posle preslušavao traku i uvek iznova bio ljut na sebe što nisam uključio snimanje čim je emisija počela. Kako je samo moja pesma božanstveno i veličanstveno zvučala iz njegovih usta! Kao da je nisam ja pisao. Nekako vanvremenska, lebdeća, sveprisutna. Žao mi je što sad ne mogu da vam je pustim da je čujete. Ostala je na magnetofonskoj traci, a ja ne znam nikoga ko ima potrebnu tehniku da je otud prebaci u digitalnu formu ne biste li je čuli u originalu, onako kako je zvučala kad je takva veličina od glumca ne samo odabrala, nego i odrecitovala. Takva glumčina će, umesto na „daskama koje život znače“, nastaviti da traje kroz snimke serija i filmova u kojima je igrao, a ja ću ga se sećati pride, kad god budem bacio pogled na svoju pesmu. Zato, evo i vama da je osetite. Ne morate uzdisati zbog nje, ali za Ivanom uzdahnite: 

UZDAH

i da prospu milovanje svoje
ko kišu da prospu u prolećnom pljusku
i kapi po zemlji da pršte
i da zvone dugo, dugo uspavanku neku
i da kosu ti mrse u lahorskoj ćudi
ustreptalo i tanano
i na prstima da hode
a ti da lebdiš
da razlivaš se kao
voda što kocku od šećera poji
i da se topiš
i da toneš u naručju nekom
al’ čemu
kad čežnja i nije čežnja
u snovima dok samo luta

PS: Ako neko zna ko može da mi sadržaj magnetofonskih traka prebaci na USB-fleš, ili odgovarajući medij, molio bih ga za adresu. Imam na trakama i drugih, meni dragocenih stvari. Uspomene su kao rana na koju se uhvatila krasta: ispod ne zaceljuje, podmuklo te ispod kraste svrbi i izaziva da je češaš dok ne prokrvari.

KRAJ

 © 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.