Skijanje po magli i zastava
Rešili, nas dva brata, da obeležimo
prvi topliji dan zime na Kopaoniku i da se iskijamo za sve pare. A ono, cvrc.
Kazni nas priroda što nismo juče skijali kad je sunce progrejalo: zavi nas
takvom magluštinom da se na snegu nisu videli ni brazde koje ostavljaju
prokleti daskari i loši skijaši ni džombe ni tu i tamo obrijana staza ispod
koje se tamni kamenje. Od martovskih čari osunčanog skijališta, od one prelepe
zastave boja, videsmo samo maglu.
Moj brat je sve vreme vrteo glavom
(to jest, vrteo bi da je mogao od kacige). Kako to da ga izneveri, a nikada do
sada nije, „Mauntin-forkast“, njegova planinska biblija u koju se kune i na
osnovu čije je vremenske prognoze planirao planinarske pohode? Malo-malo pa
uzdahne: „A rekli su da će celog dana biti sunce!“, a onda na svoj račun
dodaje: „Da, ima sunca, ali gore iznad magle, na dve i po hiljade metara.“
Srećom pa su sa strane staza bili
četinari, inače ne bismo znali „gde je ovde levo“, gde je gore, gde dole, a da
ne pričam što bi neko sklon „vrtigu“ mogao i da povraća kad bi mu se zavrtelo u
glavi usled gubitka osećaja ravnoteže, jer skije klize – ne koračaš, nemaš
pojma da li se krećeš ili ne, a oči nemaju za šta da se uhvate i učvrste
ravnotežu. Ako niste znali, tri čula formiraju osećaj ravnoteže: senzor u
unutrašnjem uhu koji reaguje na kretanje (a pošto na skijama kliziš, taj senzor
kaže da miruješ), senzor u tabanima koji oseća gde gaziš (a pošto su ti noge
ufalšovane u pancerice sa ko šaka debelom podlogom ispod tabana, što od
pancerica što od vezova, što od skija, taj senzor takođe kaže da miruješ) i
senzor u očima koji prati prolazeće predmete (a taj senzor vidi samo maglu pa i
on potvrđuje da miruješ).
Jedina korist od tolike magle bi ta
što, da sam bez nje ugledao onako izrovane staze (zbog plus temperature sneg je
bio mokar), i da sam video džombe u koje su se staze pretvorile (i na minus
temperaturama staza „Duboka“ poslovično izgleda ko da su se veprovi po njoj
valjali – a tako su danas izgledale i druge staze), udronjʼo bih se od straha
da se ne polomim, sav bih se stego ko pileća noga pre nego što je domaćica
nožem recne, odvoji joj batak od karabataka i spusti u tavu da se pohuje.
Ček, ček, sad mi sinu! Ima li
Kopaonik svoju zastavu? A skijalište? Zašto ta zastava ne bi imala baš
kombinaciju preovlađujućih boja osunčanog Kopaonika – modro plava, bela, tamno
zelena?! Modro plavo nebo, beli sneg, tamno zeleni četinari. Zastavu sa tim i
tako poređanim bojama, ako Gugl ne laže, nema ni jedna zemlja na svetu ni grad
ni pokrajina (ima, doduše Baškirija u Rusiji, ali joj u belom polju čuči neki
simbol – znači nema; a onog što je predložio da zastava Novog Zelanda bude baš
ovakva, nateraćemo da povuče predlog).
Stavljam na glasanje. Ko je za to da
skijalište na Kopaoniku dobije ovakvu zastavu? Ili sam Kopaonik? Ili bar
Nacionalni park? A mogla bi to da bude i zastava svih naših skijališta? Mada,
ako neko od onih sa vrha vidi ovaj predlog, kako ih bog dao „pametne“ (i
gramzive), iskoristiće ideju i pretvoriti nam sve planine u Zlatibor!
KRAJ
©
2021 Branimir Perić
Tekst
može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz
poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i
postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog
teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u
komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno
navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.
