Četrnaestog ovog meseca

  
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Do svoje osme godine živela je u Zagrebu
u stanu od pet soba;
bunda joj od hermelina
čizmice lakovane bele
na bini balet igrala;
bila je mala velika dama
i sve što joj je srce htelo
pre bi i od pomisli same
kao da čarobnjaka bajki i na ovom svetu ima
stiglo.
Drugarice
pričaju ljudi
ni jele nisu samo
da bi sa njom vreme provodile
jurile se po pločniku gradskom
šljapkale po bari
žvrljale po katedrali
slušale brujanje orgulja
zanesene
opčinjene
i prskale u smeh
kad se tome niko ne nada
jer sve je bilo srećno
sve prolećno.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Postoji u nauci jedna tvrdnja
koju je davno još neka budala dala
i nikome da padne na pamet
da nešto drugo kaže
makar i tome u prilog.
Činjenice su nepobitne
vele mudre glave:
ukoliko jedinka više stoji
na lestvici svepostanja
utoliko moć genetska
prenošenja sećanja postaje sve manja
i protiv toga se ništa ne može
čovek kao najviše biće
genetski nasleđuje samo
fizička svojstva dok
duhovna
odnosi tama...
Vraga!
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Vremena se menjaju i mi se menjamo u njima
rekoše Latini
i pustiše varvare da im sruše carstvo;
nesta Zagreba, gradskih pločnika
nesta zidova katedrala
orgulja
muzike
stana od pet soba
bine i baleta
nesta sreće i poleta
vreme preskoči leto
za prolećem jesen stiže
i list otkide žut
ne hte da ga ponese dalje
pusti ga da čami
i čeka
drugi vetar
drugi neki put.
Trošna kuća u kojoj se sad živi
seća li se bar blata od koga je zdana?
ne
seća se jedino čizmica belih
lakovanih
i bunde od hermelina koja
u nju uđe
a onda izađe
da bude prodana;
seća se i tuge
za tamo nekim gradom
blještavoga sjaja
prelepim i dragim
divnijem od maja
seća se.
U novoj školi
stolica do nje je prazna;
onima koji padnu
ni deca oproštaj ne nude;
ona je iz Zagreba
ona velika mala dama;
zato neka bude sama
neka maštu samo ima
i misli daleke
nedostižne
zato nek je niko neće
zato neka piše pesme
zbog čežnji
i težnji
zbog tuge svoje žute
jer tuga je žuta
neka se zaljubljuje u one
koji za nju niti malog prsta daju
neka sniva snove suze što donose
i misli crne
sve crnje
nikad dovoljno crne
da se u crno ode sasvim
zato
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Njen tata je Sidarta.
Sigurno ste čuli priču
o onoj ruskoj princezi
ime nije važno
punoj para
veza dvorskih
i kremskih?
Kao što to uvek bude
kad neko ima sve
poželi i ne-sve;
pitanja mnoga počinju da muče
ili jedno
isto mu dođe;
odgovor se traži
u vremenu
u prostoru
u sebi
van sebe.
Ruska princeza
ko ni jedna druga ruska
po pravilima čudnim
koje
u zakone još ne uhvati niko
krenu ka dnu
od alkoholičarke
krijumčara
striptizete u pariskom lokalu
do prostitutke
prosjakinje droga
službenice boga
da bi se na kraju našla
u pozi lotosovog cveta
sa indijske strane Himalaja
mrtva
kolera kažu.
Sidarta doduše
nije ruski princ
ali ga isti đavo kao
i Lotreamona
i princezu rusku
nagoni da poput pasa
oseća žeđ za beskrajem
i da ne može
da ne može utoliti tu potrebu
jer sin je čoveka i žene
kažu mu
a njega čudi
mislio je da je nešto više
pa ga ni Zagreb nije zadržao
ni mesto kapelnika orkestra gradskog
ni žena ko vila
ni kćer vilina.
Vrsni umetnik na bezbroj instrumenata
za kojim će scene plačem bez suza
onim što najviše boli
osećanja svoja prećutati
nesta nekud
da pronađe sebi instrument takav
na kojemu niko dosad svirao nije
da svirka mu nova odgovor da
ko je i šta je
i šta ga to vuče
vuče?
Čuje se da je čak do Australije stigo
sad u fabrici konzerve puni
mesto sjaja bina
ko zna
možda najzad smisao ima
ili hvata predah
da još jednom krene
jer lotos ga čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Prva karta stigla je iz Dubrovnika
a za njom ne stigoše redom
iz Pariza, Amsterdama
Malmea, Osla
Toronta, Santa Fea
i sijaset drugih dalekih gradova;
o kako mora da su svi oni bajni
kad je njen tata u njima bio!
I u glavi maloj misao sinu
pa se vinu
i kriknu
u beskraj:
jednom da se stvori vreme
u kojem će moći za tatom da krene –
ideja
pritajena
uzdrhtala
da ne čuje niko –
jednog dana možda.
A dotle
pusti da te uče
moralu
i vrlinama glupim koje ljudi cene
budi skromna
fina
jer život je bina
pozornica prava
za pajaca
i harlekina.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...
 
Odrasla je najzad
zna
jer u duši bole vapaji sve jači;
beskraj me zove!
kao psi zavija telo
i čelo se rosi
čas hladno
čas vrelo;
gledaj!
vidi se nekakav put
tamo
neodređen
ali žut!
Udaje se
za to izabranik nije važan
bančin službenik
šta li?
Ali banka ima poslovnice širom sveta
pa i u Pariz može da šalje službenike svoje;
pet godina sa Parizom biće dosta
Sorbona, Luvr
Polja Jelisejska
a onda već
put se dalje zna
za Parizom Amsterdam
za Malmeom Oslo
Toronto, Santa Fe
i sijaset drugih dalekih gradova
možda i Havaji, Tahiti
ostrva Bermuda
Australija!
sve odgovor da dâ
ko je i šta je
šta je to vuče
i ima li prava
odgovor da ište
pa najposle da li i pitanje zna?
Dostići svoj eho i prestići sebe
sa žurbom se mora
jer već dugo lotos je čeka
Himalaji
i reka što teče
u nepovrat.
 
Četrnaestog ovog meseca
venčala se moja sestra mila.
Njoj baš nije bilo do braka
ali...

 
© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Liju Cisin: „Kraj smrti“

 

Liju Cisin: „Kraj smrti“

刻葱欣: „死神永生”

„Laguna“, Beograd, 2021. Sa kineskog preveo: Bojan Tarabić

 

Pročitao sam i ovu treću knjigu iz apokaliptične trilogije Liju Cisina. Ne čitajte je ako niste sposobni da se nosite sa teškom depresijom koja će vas neminovno pratiti sve vreme čitanja. Liju Cisin je ili genijalni ludak ili težak psihopata. U svakom slučaju izuzetne je inteligencije i imaginacije, pritom je inženjerski i informatički potkovan. Jedino je takav čovek mogao da izatka ovakav užas od beznadežnosti, bez uzbuđenja, hladnokrvno, a pritom da mu rečenice teku, čak i sa lirskim pasažima po kojima se istočnjački pisci inače prepoznaju. Svo crnilo i nespokoj u ovom romanu, toliko mi je pritiskalo grudi i činilo nesrećnim, da sam noću imao mučne snove, kakve inače nikad ne sanjam. Tanka je nit koja razdvaja genija od ludaka. Nije lako njegovoj duši sa njim.

Malo da dotaknem i prevod sa kineskog. Bojan Tarabić je izvanredno preveo, da ne kažem ponovo napisao samo sad na srpskom Lijuovu trilogiju. Prevođenje nekog dela je u stvari njegovo ponovno pisanje na drugom jeziku držeći se izvornika. Bojanove rečenice su kao i Lijuove izvanredne. Ako mu se išta može zameriti to je što bi malo-malo, kad mu nedostane reč na srpskom za neku kinesku, bukvalno izmišljao novu iako je imao sijaset postojećih koje su jednako dobro tu mogle da stoje. Većinom njegove izmišljotine budu simpatične i ne smetaju, ali se desi da neke tako loše zvuče da niti shvataš zašto ih je izmišljao, niti su lepe za uho. Ne znam koje je struke Bojan ako nije diplomirao kineski jezik, ali mu svaka čast kako se nosio sa stručnim terminima iz fizike i informatike.

Dakle, da li čitati Liju Cisinovu trilogiju ili ne? Sve zavisi da li imate želudac za distopiju. Ja je lično ne volim i ne čitam je. Ne bih ni ovo Lijovo nagrađivano delo čitao da me nije hipnotisao dobri SF i dubina Lijuove imaginacije. Prevagnulo je to i savladalo odbojnost i mučninu koju u meni izaziva distopija.

Objavih ovo ispred na Fejsbuku, a moj najbolji drug sa fakulteta mi ovako prokomentarisa: „Sve bih poverovao, ali da si depresivan to ne.“ Naravno, to je napisao peckajući me. Upecan moradoh da odgovorim.

"A ko je rekao da sam depresivan? Pu, pu, pu daleko od toga. Samo sam naglasio da knjiga teško pritiska dušu, naravno ne svakog nego onog ko kao ja koji prelazi iz ovog sveta u svet knjige koju čita ili filma koji gleda. Prosto sam upozorio depresivce da je ne čitaju. Neće je užas (ne)moguće stvarnosti iz ove knjige progoniti godinama kao što su mene slike sumraka sa početka filma „Ajkula“, zbog kojih me i dan-danas zebnja hvata kad ulazim u duboku vodu, a volim da sam u dubokoj vodi, ali da će ih samleti, to hoće. Srećom, ptice još uvek cvrkuću, cveće cveta, šume se zelena i mora plave. Naša planeta i zvezde na nebu i dalje postoje i postojaće čim izbledi mòra koju će osetljivim psihama naneti ova knjiga. Mòra nije depresivnost već je samo posledica bujne mašte, a moja je više nego bujna. Mòra te prođe i opet živiš, depresivnost je ona koja ostaje i ubija."

 

© 2023 Branimir Perić

 

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

 

 

Gori lila uoči Ilina 2023

XXII međunarodni književni sabor u Pelagićevu

 

Evo novog putešejstvija, ovoga puta od preko 1.700 kilometara. Odoh u Pelagićevo, a kad gospa i ja već, po ovoj vrućinčini, preplivasmo Drinu, ajmo i do prijateljice iz Dodikovog Aleksandrovca, povrh Banja Luke, otuda do Visokog i Semira Osmanagića piramida, pa uz Piramidu Sunca na njen vrh, pa ispod nje, u Dolini piramida,  hodnicima starim ko zna koliko hiljada godina, koje Semir i prijatelji od peska oslobodiše, bauljaj sa šlemom na glavi prema komorama podno Piramide Sunca, a kad se unutra na plus 10 dobro posmrzavasmo, zaputismo se po žeženom suncu (na 39 stepeni), do prestonog dvora Ive od Semberije, posetismo u Dvorovima i Bijeljini brata i sestru, decu mojih tetaka, ispismo ispred Pavlovića ćuprije piće i napunismo trbuh u društvu sa prijateljima iz Bijeljine, sačekasmo da se napolju istutnji orkanska oluja koja je u Beogradu i Zagrebu u međuvremenu poobarala kranove, pa za njom kaskajući, krenusmo put Kuzmina, usput vozeći slalom između popadalih stabala, provukosmo se po mraku kroz carinu (pasoše nam proveravali na sveću), na prvoj pumpi koju videsmo da u njoj škilji svetlo, benzin na kurblu natočismo, pa jureći dalje za olujom, uz neprestan lajt-šou iz oblaka, stigosmo do Beograda, navrh Banjice, gde sve „trole“ stajaše, jer im je preko žica palo stablo, a pobratimi se tog stabla izvališe po svim parkinzima oko zgrada, proveravajući kroz slomljene šoferšajbne i ulubljene karoserije automobila šta je unutra…

Pelagićevo se do skora zvalo Gornje Žabare. Rodno je mesto Vase Pelagića, narodnog učitelja, borca za narodnu pravdu, prosvetitelja, rodoljuba i svega onog što čoveka čini čovekom. Ne znam ima li sa ovih prostora pismenih (pa i nepismenih), koji nisu čuli za Vasinu knjigu (ili Vasovu?) koja se štampa pod imenom „Pelagićev narodni učitelj“. Ako niste znali (a nisam ni ja do skora), „Pelagićev narodni učitelj“ je najštampanija i najčitanija knjiga kod nas od XIX veka na ovamo! Neki tvrde da je štampana u više primeraka od same Biblije i da je kudikamo čitanija od nje (u ovo poslednje ne sumnjam)! Čak i ja znam za nju, od malena. Kad god je mami trebao neki savet po pitanju zdravlja ili medicine, otvarala je „Narodnog učitelja“ i znanje upijala. Ne jednom me je moralu i ljudskim vrlinama iz nje učila.

Svake godine, od 15. jula do 2. avgusta, kad se slavi Ilindan (a u mom kraju tuku gromovi i oluja zaspe vašarišta – taj dan obavezno, nikad ne promaši!), održavaju se u Pelagićevu narodne svečanosti, pod imenom „Gori lila uoči Ilina“. Ove godine Svečanosti su otvorene sedamnaestim međunarodnim književnim saborom „Gori lila uoči Ilina 2023“. Književnici sa svih strana, ovdašnji i belosvetski, dođoše u Pelagićevo i svoje radove u svečanoj sali Doma kulture čitaše, kako one štampane u zborniku „Gori lila uoči Ilina 2023“, tako i druge, po srcu i inspiraciji. Pročitah i ja odlomčić iz svog eseja „O roditeljstvu balkanskom“, koji se, integralan, nađe u ovoj ilindanskoj knjizi. Dobih i zahvalnicu od organizatora što podržah ovu blistavu manifestaciju. Nju je, inače, osmislio pre mnogo godina, do dana današnjeg je organizuje i sponzore koji će sve ovo (i posle ovog😊) da plate hvata, takođe jedan prosvetitelj, osnivač KUD „Vaso Pelagić“, pedagog i pesnik, Pajo Brkić, gorostas od čoveka! Posle svečanosti, založismo se za bogatom trpezom parohijskog doma crkve „Svetog proroka Ilije“, a bogme i zapevasmo, ali samo duhovne pesme.

Prilažem, čisto da vas zagolicam, pomenuti odlomčić iz eseja „O roditeljstvu balkanskom“.

Moj tata se uvek bojao starosti, da će ga deca zaboraviti. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog. Iako je, barem mene koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Integralnu verziju eseja pročitajte na sledećoj adresi:

https://branimirperic1.blogspot.com/2023/07/o-roditeljstvu-balkanskom-jedna-moja.html

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

O roditeljstvu balkanskom

 

 

O roditeljstvu balkanskom

 

Jedna moja Fejsbuk prijateljica poslala mi je link na priču ispisanu rukom spisateljice Zorice Vučelić, koja za sebe kaže da nije pisac, a piše bolje od 99,99% onih koji se smatraju i koje smatraju u nas (a i mimo nas) piscima. Jedina joj je mana što piše crno. Dobro je da to nije horor (mada, skoro i da jeste, sudeći kako pritiska dušu, kako se čovek oseća posle njenih tekstova). Da piše horor svojim bi umećem bila bolja od onog prokletnika, Stivena Kinga, koji već tolike godine nikako zlo iz sebe da istisne (a očigledno ni Zorica – zato i radi na popravci ljudske psihe; oni kojima je duša ranjena najbolje razumeju tuđu muku, a iz drugoga izbaciti nečiste sile, mnogo je lakše nego iz sebe, makar to bila i samo gorčina).

Znam ovu priču, odgovorio sam prijateljici. Čitao sam je ranije. Moj tata se uvek bojao starosti kakvu je Zorica opisala. Srećom po njega deca ga nisu ostavila samog kao Zoričinog deda Stanka njegova. Iako je, barem mene, koji sam živeo u Beogradu, u strahu od takvog deda Stankovog kraja, počesto, kao da priča sam sa sobom, opominjao rečima Kačanika, nekadašnjeg načelnika Narodne banke u Kruševcu, koji je svakom ko ga pita kako su mu deca, odgovarao: „Dobro su. Retko dolaze, a još brže odlaze.“

Pogrešno je da roditelji računaju na svoju decu. Izveli su ih na put, završili su škole, kraj, nema više. Vreme je sad da se brinu jedno o drugom. Ponovo su bez tereta roditeljstva. Duša im je jednako mlada kao kad su se uzeli; uprkos godinama brige je nisu postarile. Ponovo imaju jedno drugo. A pošto su ponovo mladenci, kao mladenci nek se i osećaju, kao mladenci neka žive, kao mladenci nek se iznova okrenu sami sebi, samo sebi.

Roditelji pogrešno misle (kod nas) da deca imaju obavezu prema njima. Ljubav se ne kupuje. Ne kupuje se zahvalnost za ono što si im pružio. Ljubav roditelja prema deci je jedina ljubav koja se sipa. Izliveno mleko ljubavi se ne vraća u bokal. Ili kao što jednom neko mudar reče: ljubav roditelja prema deci je ljubav unapred, a ne unazad, daje se da bi je deca prenela svojoj deci, a ne da  bi je vratila nazad roditeljima.

Roditelji su dovoljni sami sebi, dovoljni su jedno drugom. Ako jedno ode, drugo treba da nađe drugog druga s kojim će da druguje i život deli. Ne mogu deca da žive za tebe. Nisi rodila robove. Ako tako nešto kao roditelj očekuješ, onda ste unesrećeni i ti i deca. Pusti ptiče da odleti iz gnezda jednom za svagda, ne očekuj da će se ikada vratiti pa ni svratiti u gnezdo. To je zdravo razmišljanje.

Ova Zoričina priča je srceparajuća samo ako se gleda iz patrijarhalne, iskrivljene, nakaradne, balkanske perspektive. Iako o Amerikancima i njihovom odnosu prema svemu ne mislim mnogo lepo, njihov odnos dece prema roditeljima (i obrnuto) mnogo je zdraviji. Amerikanci su usredsređeni na to da decu što pre osposobe za samostalan život, a onda se presele na Floridu i misle samo na sebe (karikiram, naravno).

Neko će na ovo reći da je to materijalistički pogled na život koga je skrojio surovi kapitalizam. Možda jeste, ali nećemo valjda da se vraćamo u rodovsku zajednicu kad su mlade roditelji bez njihove saglasnosti ženili gledajući samo na materijalnu stranu njihovog budućeg života (eto i tu materijalizma!), a ovi imali obavezu do smrti roditelja da žive sa njima i da se brinu o njima. Doduše, imalo je to i pozitivnu stranu – nije se rastakala imovina u suludim deobama i zavadama braće posle smrti roditelja, jer sve je ostajalo u zadruzi, jedini je naslednik bila zadruga, sve u njoj je ostajalo naše.

Da li su sebičnija deca ili roditelji koji smatraju da je obaveza dece da se brinu o njima, tu nema dileme. I deca i roditelji u tom odnosu polaze od sebe. Deca žele da su slobodna, nesputana, da ih ne vuku roditeljske teške negve od kojih ne mogu da maknu, jer negve vremenom neminovno pretežu nad ljubavlju, pretežu čak i nad obzirima koje deca osećaju prema roditeljima. S druge strane roditelji su sa godinama sve više uplašeni da im se neće naći niko ako im se nešto desi (ako slome ruku, nogu, razbole se, udari ih kap...). I deca i roditelji nastupaju sa pozicije borbe za opstanak. Jedino što je kod roditelja sebičnost (a time u očima dece i zloća) obrnuto proporcionalna njihovim godinama. Što su stariji to su ozlojeđeniji i sebično zahtevniji da su deca što češće, a najbolje je stalno uz njih, ali da se njihov životni prostor ne menja (u najvećem broju slučajeva je tako). Mada se ta osobina manifestuje i kod dece, samo obrnuto: što su roditelji stariji, deca osećaju veći poriv da im se roditelji skinu s vrata, osećaju poriv za bekstvom. Malo je, ili nimalo razuma u tim odnosima, sve se svodi na surovi nagon za održanjem, krug se zatvara: postajemo ponovo animalna bića.

Na sve ovo što sam rekao neko će se suprotstaviti lepim, čak dirljivim primerom iz života, kako nije uvek i kod svakog tako. Izuzeci ne ruše pravilo, izuzeci su samo izuzeci. Pravila su zasnovana na statističkim prosecima, a statistika zna da bude neumoljivo okrutna i tužna. Pokušajima da se cvetovima pene, koje prosipaju retki talasi sreće sakriju hridi naših balkanskih pogleda, samo se zamagljuju stvari. Bol i patnja koju naše vaspitanje nasleđeno od predaka dubi u nama, time se ne pokriva. Prikazom pojedinačnih sreća samo se nanosi dodatna bol i okrutno povređuje onaj prosek naše dece i naših roditelja koji su žrtve „balkanske ljubavi“. Lepo bi bilo da nas sve zapljuskuju samo talasi sreće, ali nam pogledi moraju biti zdraviji za njih, moramo pre toga obrusiti hridi nasleđa da bi se talasi sreće jednako prema svima prostirali. Obala treba da sjaji i kad ne očekuje da je talasi kupaju. Račići radosti treba da trčkaraju po njoj i kad nisu opterećeni mišlju da li će ih balkanski talas razbiti o hridi, ukopati u pesak, ili će im za sobom ostaviti na obali hranu životne radosti kad se povuče. Sreća je u nama i samo od nas zavisi kakvim ćemo očima oko sebe gledati. Ka tome treba usmeravati životne talase – da pokrenu unutrašnja mora sama da šire talase radosti. Lako je vetru da to radi po površini.

Kod nas su roditelji spremni da se žrtvuju za svoju decu (i žrtvuju se) i kad ona više nisu deca, već imaju svoju decu. Uzajamni zdrav odnos razumno je da postoji, samo je pitanje do koje granice se smatra „zdravim“. Ako pređe u uzurpaciju i zloupotrebu roditelja od strane dece, ako dete ne pomišlja da je roditelju potrebna jednaka briga, možda i veća nego što je potrebna njegovom detetu, onda to „zdravlje“ više nije „zdravo“. Svaki roditelj oseća sreću da je sa svojim unučetom. Prema unučetu se u starijim danima čak oseća veća privrženost nego prema bračnom drugu, ne retko i prema rođenom detetu. Iskorišćavanje te ljubavi put je ka zloupotrebi roditelja. S druge strane, potreba i sreća koju osećaju roditelji prema unucima i privrženost prema njima ne sme da ide dotle da postane „smaranje“ mladih roditelja i mešanje u njihovo vaspitanje sopstvene dece, ma koliko baka i deka smatrali da njihova deca pogrešno vaspitavaju svoju decu (a većina smatra, to je činjenica). I tu su Amerikanci (i razvijenije zemlje Zapada) u prednosti sa svojim kindergartenima i organizovanim prevozom za đake, između ostalog. Ali, to je već nešto što zadire u domen poređenja bogatstva dve zemlje. Mada se koreni razlike BDP-a i prosečne zarade mogu tražiti i u balkanskom nasleđu koje nam jednako i na tom planu vezuje htenja u kučine.

Dokle treba da ide propagiranje balkanske mantre „da deca treba da se brinu o svojim roditeljima“? Do uništavanja sopstvenog života? Do razaranja brakova? Do unesrećivanja najmanje dve porodice (dece i roditelja), kao i svih onih koji su za njih neposredno ili posredno vezani dokle su vezani (prijatelji, rodbina...)? Teška je to priča. Nju ne razumeju deca čiji su roditelji još uvek mladi, kao ni roditelji čija deca nisu još odletela iz gnezda te život nije ugrožen ni jednima ni drugima zbog toga (još). Može tvoj bračni drug da te voli ne znam koliko, ali ako ga zanemariš, ako decu svoju zanemariš, ako zanemariš svoju kuću da bi brinuo o roditelju... ne znam koliko će iskrenosti u ljubavi zanemarenog bračnog druga ostati. Na žalost, mi smo jedno od najsiromašnijih društava ovog dela sveta. U bogatijim zemljama u kojima postoje socijalne ustanove dostojne čoveka, u kojima one mogu da se plate, u kojima se ne gaji kult roditeljstva kao kod nas, već svesnost da roditelji treba da budu sa svojim vršnjacima (jer nepobitna je činjenica da su sa vršnjacima najsrećniji), u tim zemljama takvi problemi ne postoje, odnosno nisu toliko izraženi kao kod nas. Njihova deca se drugačije vaspitavaju, što se nama, sa naše balkanske tačke gledišta, čini nehumano. Prihvatiti njihov način ne znači da treba pogaziti sve naše vrednosti, samo je pitanje do kojeg nivoa treba ostati u busiji patrijarhalnosti, odnosno koliko se patrijarhalnosti možemo osloboditi a da ostanemo sa najboljim od onoga što nas čini onim što smo u pozitivnom smislu? Neka mera mora da postoji, bez daljnjeg.

Kad su u pitanju balkanski odnosi dece prema roditeljima (i obrnuto), briga nije deo ljubavi prema njima, već deo usađenog takotrebanja, koje je imalo opravdanja dok se čuvalo jedinstvo zajednice. Danas, kad rodovske zajednice nema, brak se sve češće pretvara u dan-dva veseljem obeleženo uzimanje i par meseci slatke opijenosti nakon toga (koja najčešće traje do prvih mladenaca). Posle polizanog meda sledi razvod, ili manje ili više gorak suživot i godine patnje. Briga prema roditeljima se izvitoperava, umesto ljubavi postaje teško breme. Deca, čak i ona koja nisu u bračnoj zajednici, već iz ovog ili onog razloga samuju, ni sama sa sobom danas ne mogu da izađu na kraj, a kamo li sa roditeljima koji im dahću za vratom. Odraslo dete to uglavnom neće priznati, čak ni da ga deru; priznaće tek kad mu prekipi i zabezekne komšiluk, ili se na kanabetu, u ležećem položaju, isplače i ogoli.

Ljubav roditelja prema deci i dece prema roditeljima u godinama kad su deca odrasla, kad su stvorili sopstvene porodice, kad žive svoj život, kad su sama postala roditelj, ne pretvara se kod svih roditelja u patnju. Roditeljska ljubav je samo onda patnja ako je roditelj oseća kao neuzvraćenu, ako ide dotle u svojoj suprotnosti, zanemarivanju i bezosećajnosti da najrođeniji rod tvoj ne nađe za shodno ni telefonom da te pozove, ako nemaš prilike svoje unuče da priviješ na grudi makar kad mu je rođendan, da se igraš sa njime, da mu se raduješ… patnja je ako te rod tvoj tretira kao psa, ili te zaobilazi kao kužnog… Pomislite, koliko je u nas starih koji se tako ne osećaju? Sve je to zato, ponoviću se, što smo na ovim prostorima vaspitavani da deca imaju obavezu prema roditeljima po cenu svoje sreće i sreće svoje porodice a ne iz ljubavi, a roditelj da do smrti smatra, zato što je dete rodio, ishranio ga, odškolovao, da je dete dužno da ima obavezu prema njemu po cenu zapostavljanja sopstvenog života. To vaspitanje je ono koje nas ubija, koje nas čini nesrećnim u starosti, a našoj deci nameće do kraja života grižu savesti, ili ih pretvara u bezosećajnike, ne bi li sačuvali sebe i svoju porodicu. Promenimo li poglede, postavimo li se humanije, zamenimo li obavezu sa obzirnošću, odbojnost sa saosećanjem, bićemo i jedni i drugi srećniji. Roditelju je dovoljno da ti čuje glas, a uz nove tehnologije i da te vidi kad priča sa tobom, i makar za jedan od raspusta da zagrli unuče; a i to unuče da je vaspitavano da se samo seti babe, dede, da ih samo pozove, a ne da čeka da ga roditelj na ljubav podseća. Ako tako postupamo svi, onda će sve manje biti starih Kačanika koji će na pitanje „kako su ti deca“ odgovarati: „Ma dobro su. Retko dolaze a još brže odlaze!“

 

KRAJ

 © 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Esej "O roditeljstvu balkanskom" objavljen je u knjizi "Gori lila uoči Ilina", zborniku radova sa XVII međunarodnog književnog sabora 2023. u Pelagićevu. Izdavač: Kulturno prosvetno društvo "Vaso Pelagić", Pelagićevo, 2023, str. 22-27.

 

 

 

 

Tri aforizma

Napadoše me neki znatiželjnici, "kam gi ti aforizmi na kojima ti aforističari zahvališe i u knjigu te svoju ubaciše"? "Eve gi", a evo i kako izgleda ta zahvalnica kao i korice “Zbornika aforizama IV” sa manifestacije „Dani satire – Pavle Tončić“ u kojima su štampani. Počastvovan sam. Posebno godi saznanje da su i dokazanim aforističarima u njega uvrstili takođe tri, najviše četiri aforizma. Zašto je baš ova moja tri žiri Manifestacije odabrao, a ne neke druge, stvar je ukusa i uređivačke politike Zbornika. Hvala im svakako. Dovoljna mi je nagrada to što su me kao aforističkog goluždravka uopšte primili u svoj časni krug.

1.       Juče sam želeo sutra, a danas bih sve dao za juče.

2.       Kad sam bio mali išao sam bos. Danas više nisam mali.

3.       Sve sam pokušao, jedino još nisam pokušao da ne pokušavam.

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.