Ubod ruže

 

Ubod ruže

 

Ne, ovoga puta se nije začuo glas poštara pod prozorom: „Perići! Pošta!“. Umesto poštara, zapištao je moj mobilni ispod „prozora“, tj. ekrana računara. Tu ga držim dok radim. Zapištao je onim štrecajući bip-bip kojim Fejsbuk Mesindžer obaveštava sve redom u blizini, ne samo tebe, da ti je stigla nova poruka. Kud sam već prekinut, dižem telefon. Javlja se moja Fejsbuk prijateljica, lakopera spisateljica iz Smederevske Palanke. Na beogradskom je sajmu knjiga, tačnije na štandu izdavačke kuće „Alma“. Čestita mi na priči „Ruža“ u upravo objavljenoj knjizi kratkih priča izdatoj od strane ovog, njoj dragog izdavača. Knjiga je izašla samo u digitalnoj formi, kaže, nakon sajma će videti da li i da je štampaju. Šalje mi link odakle da je skinem.

 

Skidam knjigu. Gle, zaista moja „Ruža“ unutra!

 

Ne znam zašto formu u kojoj je pisana „Ruža“ danas zovu „kratka priča“? U osnovnoj i srednjoj školi učili su nas da se priče ove dužine zovu „crtica“. Sećam se dobro te lekcije. Crticu je najteže pisati. Pisac mora u nekoliko redova da sažme sve ono što inače razvlači čitavom pripovetkom (pa i romanom). Nabijena osećanjima, crtica opisuje samo jedan događaj koji se odigrava u kratkom vremenskom periodu. Pravilo je da se završava neočekivanim obrtom (po čitaoca, naravno).

 

Još od Rakića znam da nas je „uhvatila zapadnjačka reka“ i da je lenjima danas lakše da se prepuste matici i prigrle englesku klasifikaciju književnih formi. Sve što je kraće od pripovetke (iliti po engleskom „priče“), a nije aforizam, lepo ubaci u jedan koš i nazovi po engleski „kratka priča“. Na sve načine nam sakate ono što se gradilo decenijama, a gde ćeš plodnije tlo za sakaćenje nego kroz književnost. Znam da će na ovo moje pucanje po „kratkim pričama“ štucnuti vlasnik „Alme“, doktor lingvistike, Đorđe Otašević. Možda će i zažaliti što je moju crticu odabrao da je uvrsti u svoju knjigu. Svejedno, ne odustajem. Čvrsto stojim na braniku otadžbine. „Vi pucajte, ja držim čas.“

 

Napisah li ja to da se vlasnik „Alme“ i urednik pomenute knjige s mojom „Ružom“ preziva Otašević?

 

Kao da me nešto probode u predelu pleksusa. Trn iznenadnog sećanja uvek te prvo u stomak pod rebrima gađa. Navuče mi se seta na dušu.

 

Vratih se u prvu godinu fakulteta. Ugledah svog u to vreme najboljeg druga. I on se prezivao Otašević. Za glavu je bio viši od mene. Crn, gustih veđa, ogromnih stopala, hodao je teško kao da gazi po crnogorskom kršu- Spuštao je noge nekako odozgo, treskajući. Kad sam prvi put video taj njegov hod, mislio sam da đonovima mrvi pikavce po asfaltu. Valjda je navikao u onoj svojoj Crnoj Gori da takav korak učvršćuje kamenje i sprečava njegovo kotrljanje.

 

Baš smo se bili zbližili, moj drug Otaševića i ja. (Imena mu se ne sećam. Moguće da mu ga nisam ni znao. Na fakultetu niko nikoga nije zvao po imenu. Oslovljavali smo se po prezimenu.) Zajedno smo išli na predavanja, vežbe, na ručak, u bioskop. Nekoliko puta sam dolazio kod njega na Banovo Brdo. Stanovao je sa sestrom na početku Požeške, u prvom soliteru sa desne strane. Vežbali smo zajedno zadatke iz matematike.

 

Uzalud smo vežbali. Izgubio je godinu. Nijedan ispit nije dao, sem možda predvojničke. (Predvojničku nam je predavao Vojo Abramović, otac one što navlači budale. Kod „poslednjeg komandanta Prve proleterske brigade“ i „ličnog oslobodioca Beograda“, niko nije padao.) Verujem da je odustao od ETF-a. Trag mu se iz aula fakulteta potpuno izgubio. Pokušao sam da ga nađem u publikaciji ETF-a u kojoj su izlistani diplomirani inženjeri elektrotehnike. Pre toga ga potražih među upisanima naše generacije kako bih mu znao ime. Začudih se. Zove se Mirko! Ne pasuje mi to uz prezime Otašević baš nikako. Da mu je ime Marko, Petar, Danilo ili čak Vasilije, to bi mi bilo prirodno, ali Mirko! Šta čovek da radi, kuma nije mogao da bira.

 

Među diplomiranim studentima u publikaciji nađoh da je od 1923. do 2010. (samo taj period publikacija pokriva) diplomiralo čak sedam Otaševića! (Veliko su pleme ti Otaševići, namnožili se, ima ih ko vrabaca u svim republikama nekadašnje nam domovine, sem u Makedoniji – bilo im daleko do tamo da pečalbare.) Sve Otaševiće nađoh, ali Mirka Otaševića ne nađoh. Na našem fakultetu posle 2010. sigurno nije diplomirao. Te 2010. već mu je bilo pedeset devet godina. (Mada u publikaciji natrčah i na jednog koji je diplomu stekao čak sa pedeset šest godina! Teoretski mogao je tako i Mirko. Štaviše, publikacija kaže da je gomila njih gazila preko četrdesete u vreme diplomiranja! Ko ono reče da je prosek studiranja na ETF-u sedam godina?)

 

„Almi“ velika zahvalnost, ne samo zbog „Ruže“ koju mi kao kratku priču objaviše, već i što mi zabodoše trn u pamćenje i otud u sećanje iščačkaše dragog druga. Ima naučnika koji tvrde da čovek nikad ništa ne zaboravlja, samo mu se sa godinama gube veze do mesta gde mu sećanje u mozgu čuva uspomene. Grdne li utehe. Kažu (ti isti) da je potreban samo odgovarajući agens, podstrek, hemija neka da tu izbledelu putanju do skladišta osveži. Ili da ti zabode trn, ko što mi ga „Alma“ zabode. Otaševiću, druže moj, setio bih te se ja i bez „Alminog“ trna. Kad god bih pomislio na onu dugajliju, Smiljku, u koju sam na našoj prvoj godini studija bio zacopan, zasigurno bih se setio i tebe – sedeli smo zajedno i zajedno piljili u nju. Ako nisam zaboravio Pešterca, mog glavnog takmaca kod osvajanja naklonosti odeljenske lepotice, Olivere Živković, u prvom razredu osnovne škole, kako da zaboravim naše druženje dvanaest godina kasnije. Bilo nam je lepo, priznaćeš, te prve godine ETF-a. Bilo je lepo i to naše piljenje. Siguran sam da je i Smiljki bilo lepo sa nama. Samo se pravila da nas ne primećuje. Dugačke joj bile noge pa joj je nos gore hvatao visinu. Nezaboravna školska 1970/1971 to beše. Dovoljno davna da u meni ostane trajno zapisana.

 

Eto, naučih da ima i trnja čiji ubod boli, ali slatko. Za razliku od trnja moje „Ruže“.

KRAJ

PS: Do moje crtice, „Ruža“, vodi putokaz: https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/ruza-bila-je-to-najdivnija-pitoma-ruza.html

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Ruža

 

 

Ruža

 

Bila je to najdivnija pitoma ruža u celom kraju. Širila je svoje latice još od ranog praskozorja. Izvijala ih je put sunca umivajući uspavane listove kristalima rose. Niko nije mogao proći a da, očaran tom lepotom, ne ukrade bar dah njenog mirisa, ili ne zakiti sebe njenim pupoljkom.

Sunce je peklo iz dana u dan, suša pritisla, zemlja pucala. Ruži kao da to nije smetalo: i dalje je cvetala.

Prolazili su ljudi, mnogo ljudi. Ljudi je mirisali. Niko da se seti da je napoji, jer i njoj je suša bila.

Pucala je sve više zemlja, žarilo je sunce. Ruža svejedno nije prestajala da mami svojim mirisom iako je, tu i tamo, već počela da se suši. Niko na to nije obraćao pažnju. Prolazili su i dalje ljudi, i dalje je brali, i dalje je ne zalivali.

A jednoga dana ruži je poraslo trnje.

KRAJ

© 1972, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Crtica (iliti po novom, kratka priča), "Ruža", autora Branimira Perića, pojavila se  oktobra 2023. godine za Sajam knjiga u Beogradu, u digitalnom izdanju knjige "Pevač na prozoru", izdavač "Alma", Beograd, 2023, str. 134

 

„Na brezi venčanica bela“ u knjizi

 

„Perići! Pošta!“ opet se jutros pod prozorom začu glas čika poštara. „Paketić. Moliću fino, potpišite ovde!“ Dok čika poštar ispija kafu, uzimam makaze i sečem plastične gaće paketića. Kad, iz gaća ispade knjiga: „Čuvari detinjstva 3 – Zbornik poezije za decu 2022.“ Nisam jutros stavio kapi za oči koje mi je prepisala teta čiji se naziv specijalizacije uvek zapetljam kad izgovorim. Pročitah lepo sa korica knjige naslov: „Zbornik pesama za decu 2022.“, ali mi se u onom 2022 muti nešto zadnja cifra. Vidim li ja to lepo dvojku na kraju, ili tu ipak stoji trojka? Ne dvojka je, sve ti poljubim! „Je li, čika poštare, gde vam se denu ovaj paketić čitave godine kad mi ga tek sad donese?!“ Poštar ustuknuo, povlači se unazad, sa lica mu čitam. „Nisam ja, očiju mi!“ Umalo se ne prevrte sa stolice. Podmeštam mu pod nos korice knjige. „A šta ti ga ja znam,“ sabra se on nekako. „Čas nam je dispečerski centar u Kragujevcu, čas u Nišu. Mi napravili svoj u Kruševcu, ali nam ne daju da ga koristimo. U njemu sad neko gaji pečurke. Ko zna gde su taj paketić zaturili. Čučao u nekom budžaku.“ Mirišem ja knjigu. Ne miriše na pečurke. Znači Kruševac nije kriv. Vrtim glavom, vrti i čika poštar. Nekako čoveku neprijatno došlo na tuđi red. Pokupi se čovek navrat-nanos, kafu do kraja ne popi, sasu na brzaka raki'cu u grlo pa brže bolje zamače uz brdo, ko veli, ko zna, možda ovome na pamet padne još nešto da me priupita. Nije kriv a oseća se krivim. Doduše, nije ni Pošta. Videh to posle kad sedoh natenane da prelistam knjigu. Ah to li je znači! U tom grmu leži zec! Na zadnjoj strani knjige pročitah da je izdanje knjige finansirala Opština Trstenik, ali tek od budžeta za 2023. godinu! Neću da pitam zašto su tek sad uplatili izdavaču a ne prošle godine kad je trebalo. Nije to više ono vreme kad je „Prva petoletka“ hranila Trstenik. Sad em nemaju para, em moraju da slušaju one odozgo. Partijska hijerarhija mora da se poštuje. Vlast najbolje zna šta je preče od kulture.

No, ostavimo krivca nek ga ne peče savest ko što i neće, nego da vidimo zašto je ova knjiga baš meni stigla? Evo ga! Strana šezdeseta. Čitam: „Branimir Perić, Drenjak (Brzeće) – Na brezi venčanica bela“. To li je znači! E kad je to, evo dole i linka, za one koji vole poeziju, nek čitaju. Možda će se i neko od onih ko je ne voli prevariti da pročita. Pesma ne miriše na pečurke, mame mi, iako na brezi rađa jedna od najukusnijih pečurki posle vrganja po imenu „turčin“.

Klikom na sledeći link, otvoriće vam se pesma „Na brezi venčanica bela“:
https://branimirperic1.blogspot.com/2020/01/na-brezi-vencanica-bela-drvece-zimska.html

КРАЈ 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Mojih deset haiku

 

 

Mojih deset haiku

 

„Perići! Pošta!“ – začu se pod prozorom poznat i drag glas našeg čika poštara. Naš nam čika poštar ovde, u Drenjaku, donosi samo lepe stvari. One ružne, plave, od kojih te nešto preseče preko pola, stižu na beogradsku adresu.

Posle mesec dana od kad je trebalo da mi bude isporučena, konačno držim u rukama knjigu „Osmehom mi dođi“ u izdanju Književnog kluba „Zlatno pero“ iz Knjaževca. U njoj je, na strani broj 38, štampano mojih deset haiku (pesama). Haiku do sada nisam pisao. Previše sam opširan da bih u tri reda sa sedamnaest slogova, koliko mora biti u haiku, sabio sve ono što bih želeo da kažem i u dubini duše osećam. Ali kako sam čovek izazova, a gde ćeš veći izazov nego savladati sebe, sedoh i ne jednu, nego sručih na belinu ekrana mog kompjutera deset haiku (pesama). Namerno pišem ovo „pesama“ u zagradi (zbog vas da znate da su pesme u pitanju), jer ako bih napisao bez zagrade, bio bi to pleonazam, a i uvredili bi se haikanci, jer haiku već znači pesma i to tačno definisane forme, motiva i namene. Sve sam ovo dobro izučio pre nego što sam se prepustio haikiranju. Ako je harikiri ritualno samoubistvo samuraja, kad sam se odlučivao na ovaj korak plašio sam se da ovo ne bude moj haikiri (tako bi se valjda zvalo kad bi pesnik sa haiku mogao da se samoubije). Kad ono, moje haiku žiri proglasio za najbolje! Zamislite, neko ko do sada nije ni u snu pomišljao da haikira, odjednom ispade haikanac i to najbolji! Kao dokaz prilažem diplomu „Zlatnog pera“ koja to ovekovečuje. Uzgred, „Zlatno pero“ me i učlani u sebe (iako to lično nisam tražio). Hvala Zlatnopercima na toj počasti.

U knjizi „Osmehom mi dođi“ objavljeni su najbolji radovi pristigli na XV međunarodnom konkursu književnog kluba „Zlatno pero“. Konkurs je bio još u aprilu, ali dok je žiri odabrao najbolje radove, dok je urednik sklopio knjigu, dok je štampar odštampao, došao je i 28. avgust kad su svečano proglašeni pobednici i knjiga promovisana. Hteli su mi je poslati odmah, ali kako sam se tad spremao za put na kome ću sa svojom gospom bezmalo mesec dana lunjarati po Jadranu i njegovom hrvatskom i italijanskom zaleđu, zamolio sam urednicu knjige i predsednicu Kluba, Sanju Radovanović, da mi je pošalju tek kad se vratim, odnosno kad Sanju pozovem i javim joj da sam se vratio. Hvala ti Sanja. Žao mi je što se nismo videli na promociji, ali videćemo se, obećavam.

U stvari ispalo je dobro što vam svoje haiku tek sad predstavljam. S obzirom na užas koji potresa svet u Judeji i već zaboravljenoj Ukrajini, čitanje haiku dođe mu kao iskupljenje, s obzirom da u haiku, ako se držimo kanona, možete naći sam mir, smirenje, lepotu, okretanje prirodi, sve ono lepo i opuštajuće što nas vraća majci prirodi i mirenju sa njom. Svojevrsno traženje oprosta od prirode za sva razaranja koje smo joj naneli (a i sebi). Zato, prepustite se haiku svim srcem, osetite trenutak, osetite da i vi pripadate majčici prirodi. Kako reče Crnjanski, haiku je kratak kao uzdah. Strogo je definisane forme. Kao što rekoh, ima samo tri reda. Prvi može imati samo pet slogova, drugi sedam, treći opet pet. Broj reči pri tome nije važan, a ređaju se bez rimovanja. Nema u haiku nasilja, nema ružnog, nema ni patosa, niti metafora, nema umovanja, samo uhvaćeni trenutak prirode koji se duboko doživljava i u čitaocu oslikava.( Dobro sam ovo naučio, a?) Uostalom, nije uzalud narod smislio onu izreku: „Ko peva, zlo ne misli.“ Da su Palestinci i Izraelci pevali umesto što su jedni na druge zapucali (jednako kao i oni iznad nas), ne bi slušali severne sejače zla i za njima se povodili. Haiku braćo, a ne bombe i tenkovi, zakukao bi Dositej da kojom nesrećom po sebe oživi. Ali otud se ni Isus nije vratio. Smučili smo se i njemu.

PS: Ovih deset haiku možete pročitati klikom na link:
https://branimirperic1.blogspot.com/2023/10/deset-haiku-na-belom-snegu-svoj-trag.html

 

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Deset haiku

 

 

Deset haiku

 

na belom snegu
svoj trag zver ostavila
topi ga sunce
 
ptica na grani
mačak joj se prikrada
nebo je budi
 
sivilo pljuska
cvrkut se ptica čuje
kiša će stati
 
sam sam od juče
san nikako na oči
zora me budi
 
trnu mi oči
kreket žaba šum reke
zagrišće do jutra
 
mesec po nama
u lugu slavuja poj
ona već spava
 
brda bez snega
bele rade u travi
dođe proleće
 
breza grana šum
prsnuše prve kapi
žurim pod strehu
 
mačak dotrčao
beli se sveže mleko
u slast već lapće
 
psu je do igre
mačku drvo milije
sve je u redu

© 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) da se navede puno ime i prezime autora i postavi link na početnu stranicu ovog sajta (2) da se ne vrše nikakve izmene preuzetog teksta i (3) da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Ovih deset haiku proglašene su za najbolje haiku na konkursu književnog kluba "Zlatno pero" iz Knjaževca i kao takve objavljene u zborniku radova sa ovog konkursa "Osmehom me budi" na 38. strani.