Odgovor višestrukoj Ermini

 

О

 fenomenu interneta, blagodeti i pošasti istovremenoj društvenih mreža pisalo se i pisaće se na veliko. Pravi eldorado za sociologe, psihologe, futuriste, one koji pate za prošlim vremenima, nazadnjake i naprednjake, pravoverne i neverne, usamljene dušice sa poslednjom nadom da će tu naći svog princa na belom konju, ili poljubiti u žabu pretvorenu princezu, za hodače po žaru i trnju, gutače plamena i mačeva, sadiste i perverznjake, one sa osećajem da su pametniji, sposobniji, nadareniji od drugih, ajurvedance, glodače korenja, vračare i nadrilekare, narcise svih oblika i slepoće, kao i one ubeđene da im je poziv da spašavaju druge jednake sebi: nesrećnike uhvaćene u opsenu društvenih mreža, za zlopatnike grdne sa osećajem niže vrednosti, bolesne, ili čudom nebeskim ozdravljene, očajanjem priterane uz duvar, ili jednom nogom već zakoračile u nepovrat, ponižene, zgažene, ubijene u pojam; meka je to za prevarante i blefere svih fela koji svršavaju nad tuđom glupošću i očajanjem, istoričare neistorije, arheologe nedogođenog, ravnozemljaše, zvezdočace, čitače sudbina, busadžije u grudi iz raznoraznih razloga, tvrdoglavce, praznoglavce, na drugi način neiskazane umetnike, turiste kojima je i gvir iza ćoška avantura, zaljubljenike u prirodu na svojoj terasi, snevače, gladne ljubavi, očinskog šamara, izneverenih nada, ostarele dušom, sve one koji se gnušaju psihijatra.

A šta ću onda ja tu među njima? Pa valjda iz istog razloga kao i oni: dijagnoza mi je verovatno neka od nabrojanih. Dobro, nije iz tog razloga. Meni internet služi za kopanje, okopavanje i zalivanje znanja, da se iznenadim kad sretnem nekoga koga sam u lavirintu svog sećanja ko zna kada još zagubio, da se smejem i oduševljavam pošalicama, humoru i bistrini našeg naroda sposobnog da u času iznedri vic čim se nešto desi ili se neko izlupeta… Ali pre svega mi služi da publikujem ponešto od svoje proze (katkad i poezije). I da osluškujem odjeke koje u ljudima izazivam. Svako ima svoj izgovor.

Međutim, sve češće mi se dešava da me na tom istom internetu, tim istim društvenim mrežama, iako znam kakvih sve izopštenika i izopačenika, braća i sestara mojih po falinkama u mozgu tamo ima, iako sam se spremio na svakojaka iznenađenja i gadosti, iako sve što objavim ili prokomentarišem obavijem u veseli humor samopodsmevanja (zezanja na svoj račun), iako ljudima uz odgovor stavljam smajlije, da vide da se zaista šalim, da ne misle da mislim (sve) ozbiljno, iako im šaljem cvetove uz poruke, srca, piliće kad su deca u pitanju, bukete cveća, vino u čašama, zdravice… ponekad mi uzvrate šamarčinom, kandžama koje oči kopaju, nerazumnim durenjem, pretnjom čak. Par me je takvih sirotica jednom i izbrisalo kao prijatelja (ili blokiralo, zavisno od mogućnosti koje pruža društvena mreža), i to iznenada, neočekivano, sa objašnjenjem koje nije imalo veze sa onim što sam im napisao, ili bez objašnjenja. I to mi se dešava isključivo samo sa curama. Muškarci očigledno imaju ugrađen senzor za humor, ili im je prag tolerancije veći. Samo mi je jedan, i to stari prijatelj, bivši kolega, takoreći drugar, jednom odreagovao kao žensko, iznenadio me uprkos inteligenciji po kojoj ga cenim (tako naučih da od zagovornika teorija zavere svašta mogu da očekujem); ruku na srce, neke devojke sa kojima sam gotovo bio zaratio četovanjem, postadoše mi verniji drugari od ovog ubogog uverenika da nas neprestano lažu.

Sve mogu da istrpim, sve da podnesem, svakom da oprostim, na sve da zažmurim, ali kad mi neko dirne u književnost (a da se pri tom nije ni udubio u ono što pišem niti je sve i do kraja od mog pisanije pročitao), iako izbrojim do sto deset i nazad, ospice dobijem, lava mi pokulja ne kroz jednu, nego kroz sto rupa… Tako se pre neki dan zbilo i sa jednom od mojih prijateljica preko Fejsbuka. U redu da me opljune, da mi rečima svašta radi, ali u moje pisanije neeeee!, a ona je upravo to uradila i to tako što mi je prišila karakterne osobine koje je o meni – zamislite molim vas! – „pročitala“ iz mog eseja, „Lutke“, objavljenog na Fejsbuku pre sedam meseci, izigravajući veleuvaženog i uvređenog Frojda, islednika psihe i tumača onog što se u mom detinjstvu nije desilo. Umetnicima je sve dozvoljeno, ali nije da crne i kleveću. Umetnost je po meni tu da oplemenjuje, da uzdiže, ne da zamućuje, gađa kamenom, maže blatom i katranom; još je manje tu da se posle perjem sakriva nedelo, kako je ona pokušala u svojoj privatnoj poruci koju mi je uputila preko Fejsbuk Mesindžera, pošto je prethodno sasula preko Fejsbuka salve otrova po meni. A samo sam je šaljivo upitao o pesmi koju je objavila (takođe na Fejsbuku) šta joj je to, da nije bajalica? Lajk sa čašom vina kojom joj čestitam pesmu na kraju pitanja, nije očigledno razumela (ili u besu nije primetila), oslepela od reakcije koju je moje pitanje u njoj izazvalo, iz samo njoj znanih razloga je kosnulo, moguće i povredilo – kad bih samo znao zašto, jer pesma je zaista napisana kao bajalica i tako joj do kraja ide ritam. Čak joj nisam ni poentu pesme komentarisao.

Moja dva odgovora na njene salve prilažem numerisana kako bi se znalo koji se odgovor na koju salvu odnosi. Pa prosudite sami ko je od nas dvoje luđi.

#1

D

raga Ermina, pošto mi persiraš moraću i ja da se distanciram od tebe i da te nadalje oslovljavam sa “vi”, iako bi neki rekli da smo rod po peru; štaviše oslovljavaću te sa malim „v“, jer ću se obraćati svima vama trima Erminama, pošto ne znam koja je od vas prava Ermina, koliko vas još ima i, najposle, da li je i jedna prava.

Biće da ste nešto pobrkale, draga trostruka Ermina, ili ste moje eseje na Fejsbuku (i desi li se, pesmu usput) samo pogledom preletale, bez udubljivanja i čitanja do potpisa autora, za razliku od mene koji se bar trudim da otpevam svaku vašu pesmu ostavljenu da kisne na Fejsbuku. (Jedino preskačem vaše svetlosne i slikovne igrokaze na Fejsbuk storiju, jer im moj skromni procesor tumačenja ne uspeva da pronikne u smisao – tačnije zastrašuju me, a ja ne volim filmove strave i užasa pa se sve pitam ne sili li vas neko na to slikovno izmotavanje, ne štipa li vas za mršavo meso dok sa prednje kandže u vas zabada?)

Zaista ne znam (i ne želim da znam) zašto vam je potreban trostruki identitet (moguće i višestruki, jer ste mi samo sa ova tri bili ponudili poziv za povezivanje)? U kakvom su to sukobu Ermine u vama da svaka mora da ima svoj profil na Fejsbuku, svaka da pravi svoje storije kojima zastrašuje publiku, svaka da piše pesme (manje ili više strašne kao i storiji, iako, priznajem, pevljive)? Koji je to užas razdvojio sve vas od jedne same?

Čudno je da ste, Ermine, samo vi od svih mojih pratilaca videle to što ste videle u mojoj „Lutki“ (ili već u čemu ste videle) a niko drugi? U svom životu sretao sam samo kod duboko povređenih osoba, zgaženih, poniženih, s kojima je neka zver brisala patos, oduzimala im nebrojeno puta ponos i ostavila ih napete, nakostrešene, narogušene, pa sad, kad zveri nema (valjda je nema?), zver vide u svemu, slute u svemu ponovnu opasnost po sebe, u grču su, u bunilu, iskolačenih očiju od straha, stvaraju svetove koji ne postoje, ogrću se plavetnilom tuge, postavljaju ispred okulara kamere slike koje se presavijaju, nejasne, namerno neizoštrene, puštaju svetlo sijalice da se odbija od njih i smeta pogledu, šaraju kamerom po njima, plaše zver očajno upaničene da se prošlost možda baš ovog trenutka ne ponavlja, da crni oblaci i zapalacane munje ponovo ne nadolaze – oh, samo da se bol ne ponovi, makar je mi same sebi nanosile, makar se bičevale nazubljenim kandžijama – izopštavaju se, otuđuju, umišljajući da su zbog krvi što je sebi kandžijama puštaju drugačije, a kao posledica otekle krvi, blede u licu, iskolačenih očiju, iskrenute glave u strahu da direktno pogledaju, u svemu što pročitaju vide samo bol, poniženje, istu onu zgaženost koju su na svojoj koži osetile; idu čak dotle da bol vide i u nežnim tkanjima tuđih pesama, u tuđoj prozi, esejima – pronalaze bol i razlog za zgražavanje jednako u veselim, kao i u onima u kojima se veliča ljubav čak.

Ja nisam psihijatar, niti psiholog, iako je, priznajem, psihologija bio jedan od četiri fakulteta koje sam želeo da studiram (uz književnost, molekularnu biologiju i elektrotehniku). Odrekao sam se svesno fakulteta književnosti iako sada od književnosti i za književnost živim (jer je malo njih koji su postali pisci a završili su književnost; nisam hteo da sam bez hleba, urednik u nekom „kupusnom listu“, ili nastavnik jezika, ili ne daj bože kritičar. lektor, korektor…). Odbacio sam i psihologiju (jer umišljenih čitača tuđe sudbine je sve više, množe se među nama kao pečurke posle kiše, svako je ubeđen da je stvoren da gleda u šolju tuđe psihe, da joj tumači prošlost, preskače sadašnjost, proriče budućnost, a kod nas, sem rubrika u novinama „Draga Saveta“, „Ana vam odgovara“ i sličnih, ne postoji kauč na kojem se pacijent hipnotiše, kako bi njegov gledač u šolju, od kopanja po njegovom sećanju, mogao da živi).

Spočitavate mi da nisam branio svog jednogodišnjeg brata od pevca. Jeste li sa svoje četiri godine smele vi da se rvete sa pevcem? Ili biste samo vrisnule i pokrile rukama oči? Da li biste uopšte stigle i da vrisnete od tog iznenadnog skoka i kljuca bratu u nos? Divim vam se! Koliko mora da ste kao male bile napredne i jake Ermine kad ste sve to mogle! Ah da, vi ste žena (a niste ni jedna, nego vas je tri!), a žene brže sazrevaju od nas muškaraca koji se rodimo kao sekaperse, pa to uglavnom i ostanemo do kraja života. Obožavam Amazonke!

Evo vam putokaz na moju „Lutku“, ako vam je zamorno da listate unazad moje postove dok je ne nađete. Pročitajte je ponovo, ljubim vas, pa mi sad, ali iskreno, kažite: ima li ičega od onoga što ste mi sa svim svoji darom koji posedujete u brk sasule?

https://www.facebook.com/branimir.peric/posts/10225836342083596

Ne znam zašto i otkud toliki otrov izbi iz vas?!

#2

D

rage Ermine, i ovaj ciga ima konja sa kojim bi mogao da se hvali kao vi što učiniste, iako mi to nije u maniru. (Mada, iskreno, ne znam čemu vam je služilo to potenciranje u salvi koju ste mi sasuli?) U formalnom delu svog učenja, učio sam i ja više fakulteta, ali i postdiplomskih studija. A to je bio samo deo mog studiranja, čitanja knjiga i pisanja stručnih i naučnih radova. Ni vama (sa glumačkom akademijom i dramaturgijom) osnovno zanimanje nije da budete pesnik i prozni pisac, bez obzira što ste na društvenoj mreži „Linktin“ napisale za sebe da ste “dramski pisac”, kao što sam i ja napisao da sam „pisac proze i poezije, romansijer po unutrašnjem opredeljenju“, na šta imam pravo sa svojih, od vas barem 15-20 godina dužim stažom veslanja pernatim kanuom po književnim brzacima, svojim uredničkim radom, književnim večerima i sa onim što sam objavio (što nije ni deseti deo onog što sam napisao, pa sam i tu kao vi “at own”). Da bi neko bio pisac, s pravom se zvao piscem, bio polaskan kad ga prozivaju, uzdižu, ili se zbog njegovog pisanja osećaju pogođeni, ne stiče se završenim fakultetom književnosti (niti kakvim „srodnim“), nego se stiče posredstvom tri elementarne sile: (1) prirodnim darom (koji ti ništa ne znači bez nagona za pisanjem), (2) imaginacijom (koja je pokretač svih piščevih slika, radnji koje razvija, a istovremeno i paučina u koju se i za koju se lepe reči), (3) pismenošću (koja se ne zadobija bubanjem, nego čitanjem i kroz čitanje usvajanjem pravopisa i reči, pa tek onda njihovim istakanjem posle prerade pod čelom i u grudima, mlevenjem kroz proznu ili poetsku mašinu u viršle, kobasice, švargle i ostalo svarljivo što će posle neko sa užitkom degustirati, ili odbaciti ako mu se posle prvog ili nasumičnog zagrižaja ukus ne svidi. Jednom sam natrčao na statistiku da je procenat slavnih pisaca koji su u poslednjih 50 godina završili književnost veoma mali! Malo bih to istraživanje obrnuo: voleo bih da vidim statistiku koliko je od svršenih studenata književnosti (ili sličnih fakulteta) otišlo u pisce, a posebno koliko je njih ponelo oreol slavnog pisca?

I na kraju, da dam potvrdan odgovor na vaše pitanje. Da, moja profesija je moj „teren za pisanje“! Elektrotehnički fakultet u Beogradu je (u vreme kad sam ga studirao) bio rasadnik umetnosti (verujem da je i danas). Muze svih fela su se tamo takmičile koja će veće umetnike proizvesti. Ne znam nijedan drugi fakultet da je izbacio toliko pisaca (i pesnika), slikara, fotografa, muzičara, koncert majstora, filmskih i pozorišnih delatnika kao ETF (mnogima od njih je ta umetnost postala profesija). Vaša oba fakulteta uz diplomu umetnika koju dobijate, nisu do sada izbacili ni jednog inženjera elektrotehnike, koliko znam.

KRAJ

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

  

 

 

Sažmeni kalendar za šesti april

 

6. april 1867.

K

nez  Mihajlo Obrenović preuzeo ključeve od turskog Ali-Riza paše. Srbija simbolično postaje ponovo, posle bezmalo četiristo godina, samostalna država. Izdajnička, od samog postanka odnarođena vlast ne obeleži ovaj datum. Umesto slave i proslave, sluganstvom gorim od poltronstva, podanički služeći našem najvećem neprijatelju (daleko većem od nas samih), svojski je produžila da nas prodaje. Ne stižući ni da othukne, udarnički je prionula još žešće da nam briše prošlost i sećanje na zlopaćenje, sakaćenje, satiranje, koje nam njeni mengelski mudodršci, nastrani zlotvori, vekovima unazad činjaše, paleći se na naše njive, gorje i utrobe naše, ko mi na ženskinje.

 

6. april 1941.

D

anas se navršava osamdeset godina od onog dana kad nam, oni koji se prse gordim Albionom, praoci gornje Amerike, najveći ratni huškači, rasisti i veći fašisti od fašista, bleskastima kakvi smo, namestiše radnju i izvedoše nas na ulice da, ko svaki šiljokurani, pokazujemo izdaleka zube i srednjeprsje tamo nekom Hići (koga je majka češljala s desna u levo), a sve u inat jedinom pametnom iz dinastije svinjogojaca koji nas je kažu voleo i hteo da očuva kao mnogoljudnu naciju međ najmnogoljudnejšima u Jevropi. Pa naravno ondak što se Hića razbesneo i od jarosti bale na sve strane balio. „Zar oni na koje se palila roda našeg najveća carica i njihovo podnotrbje obožavala? Zar oni koji nâs, onakʼu silu udesiše za vrbicu pre dvajes godina i razbucaše nam najveću carevinu ko čipkane gaće ženske? Mamu da im njinu tamo njinu! Sravnite ih sa zemljom! Raskomadajte! Ako im pupak pismenosti i kulture ne zadimite i u karavešticu ne pretvorite, ako im luftvafe onoliku biblioteku promaše – ne izlazite mi na oči! Uslikaću vas u svoje akvarele kao olinjale mačke, ne ko vukove ponos crne šume! M'rš na posao!“

Osamdeset godina je otad prošlo. Izdajnička nam vlast ne obeleži zemljom taj dan stradanja našeg. Tako gazde narediše, unuci i unuke skovača štita albionskog. Sledeći naum dedova svojih, plaćaju odnarođene obilato i u mengele im muda drže. Da se mengele ne bi stegle, odnarođeni ne obeležiše ni ostale datume istorije naše koje imadosmo od kad se popeše na vlast. Niti će. A kako se narod ne bi dosetio pa datume sam počeo da proslavlja, i usput shvatio koju mu radnju rade, neprestano mu zamazuju oči izmišljenim skandalima, navlače ga, sladostrasno u mozak tucaju. Tako se i desi da se desetlećima, skandalima i tračevima opijana, potpuno izdresirana masa, kličući im užagrenim očima, zaneta u njihove besmisli ko u špagete vesterne, ni ovog datuma ne seti. Zaborav nije samo predigra nestajanja, zaborav je sâmo nestajanje. 

 

6. april 1945.

P

artizani oslobodili Sarajevo od nemačkog okupatora. Tog dana je u Sarajevu poginuo moj prezimenjak, legendarni Valter, čuvajući električnu centralu koju su, oni sa izduženom potkovicom na čelu, hteli da unište. Za šta smo ginuli, pita se još poneka živa starina. Njihovi se potomci više ne pitaju. Ne pitaju se oni ni za šta. Sve manje i imaju čime. A što se tiče Valtera, njega se više slabo ko seća. Sećamo se jedino glumca Bate Živojinovića koji ga je na platnu oživeo. A ni njega nećemo uskoro više. Jedino ako ga se Kinezi ne nastave da sećaju. Za razliku od nas, oni se svojih legendi sećaju. 

 

6. april 1973.

U

 Beogradu otvorena nova zgrada Narodne biblioteke Srbije. Temelji stare zgrade, spaljene zapaljivim bombama nemačkih luftvafa trideset i dve godine pre toga, ostaše pored do današnjih dana. Zarastaju u mahovinu i korov. Stanovnici okolnih kuća i novih zgrada nisu više oni stanovnici koji preživeše bombardovanje 1941. Nisu ni oni koji preživeše još gore bombardovanje tri godine kasnije, kad nam neljudi i zlotvori (sinovi Albiona, ko bi drugi), razoriše sve ono što luftvafe ne uspeše četrdeset prve. Teško da se iko više seća od čega su ti temelji. Prigrlismo svoje zlotvore kao da nam je ondašnji požar spalio i sećanje. Zlotvori postaše naši hranioci. Hrane nas onim što se ne jede. Hranom koja se guta. Sipa direktno u mozak. Sa kojim ciljem ne znamo. Istopila nam se po tom pitanju i slutnja. Bitno da hrane ima. I da grokćemo.

 

6. april 1992.

I

sti zlotvori koji nahuškaše Hiću na nas četrdeset prve, proglasiše na ovaj dan nezavisnost Bosne i Hercegovine. Na isti kad nam je Hića poslao luftvafe. Slučajno isti? Moguće. Istog dana sledbenici polumeseca ubiše nevinog svata na pravoslavnoj svadbi u Sarajevu. Poteče krv koja nam oboji reke i jame zatrpa telesima. Ljudi se u zveri gore od zveri izmetnuše. Stare rane od pre pola veka se još nisu zacelile, niti novi izdanci zamenili sve posečene starine, zemlja nam se ponovo prekri usirenom krvi i ponovo, po ko zna koji put u istoriji rastoči. Oni koji se sa sise zajedničke nam majke skinuše i mleko njeno pljunuše, svojski upreše albionovom gornjoameričkom otpatku da dokazuju svoju samoniklost. I sebe.

Nemcima je takođe albionov otpadak (ne samo našim odnarođenima) držao muda u mengele. Koju godinu kasnije „nevoljno“ se umešaše i oni. U zapadnijima od nas, žigosanim izduženom potkovicom, raspališe plam „Bljeska“ i „Oluje“. Ode naša Juga a nas prekri veličanstveni mrak demokratije koji nam donese dostojanstvo poniženja: zdravu glad i veseli odlazak mladih na kuluk kod onih koji nam svo to blagostanje prirediše. Albion je ostvarivao svoj cilj. Svima je to bilo jasno. Jedino nama nije. Još uvek.

 

6. april 2001.

H

aški tribunal predao domaćim izdajnicima koje je oktobarskim prevratom doveo na vlast, nalog za hapšenje Slobodana Miloševića. Datum kada je to učinio takođe je „slučajno“ odabran. Svaki novi datum poništava sećanje na onaj prošli. Poslednji diktator Evrope (zar?) uskoro će kao sužanj biti sproveden od strane domaćih izdajnika i izručen pobedniku, pošto je prethodno izdan od sopstvenih drugova (čudno?). Šamar našem narodu. Jedan od mnogih. A dopustiš li jedan, svaki naredni sve manje smatraš šamarom.

 

6. april 2020.

U

mro je moj tata. Držao se do kraja grčevito svoje vere u  vlast (a svakoj je bezgranično verovao), kao što se grčevito držao za život. Poživeo bi on još koju godinu da nije bilo pandemije koja mu je ograničila kretanje na ono malo kvadrata u kući: dvorištance ispred kuće i terasu sa koje je hranio pse. Glasao bi i dalje za vlast da je doživeo nove izbore. Naučen veštini preživljavanja još od malih nogu, kad ga je otac sa pet godina dao u sluge da gazdama čuva guske i svinje, pa koju godinu kasnije poslao preko društva „Privrednik“, najpre kod vojvođanskog Švabe na krojački zanat, a pošto se opirao učenju nemačkog (bio ko i ja vrlo muzikalan: strani mu jezici prosto pevali u ušima), poslao ga da izuči obućarski zanat kod uglednog Kruševljanina, Luke Ivanovića (od pravljenja obuće se u to vreme lepo živelo: zanatlije su bile gazde). Ali Luku, koji ga je posinio, đavo terao da predvodi ilegalni pokret i šiljak u nos nabija okupatoru. Kad je 1942. pokret provaljen, a Luka u zatvoru od batina umro, ostao moj tata siroče. Posle rata, od siročeta, preko komandira milicije, studija prava u Nišu, postade sekretar pekarske industrije „Branko Perišić“, pa sekretar „Komercijalne banke Kruševac“, pa zamenik direktora „Jugobanke Kruševac“, pa ode u penziju. A za sve to vreme dosledan sebi i svojim idealima. Ne uspeva to svakom. Neko je dosledan iz straha, neko zbog čvrstine karaktera. Granica je tanka. Ako je i ima. Hrabri su možda hrabri jer hrabrošću prikrivaju strah? Možda.

 

6. mart 2021.

O

stali smo bez naše Šubare, našeg tigrastog mačka. Da ne bih ponovo o tome pisao i ponovo pisanjem tugu ranjavao, pročitajte o Šubarinom odlasku u večna lovišta u mom tekstu objavljenom na ovom blogu šestog marta 2021. pod naslovom: "Izgubili smo Šubaru".

 

6. april 2021.

B

ela maca, moja ljubimica, donela na svet četvoro mladih, tigrasto prugasta na svog tatu Šubaru. Prvo je izašlo ono koje je bilo po trbuhu belo na mamu, a poslednji, muškarčić, „pljunuti“ tata. Zato je i uginuo. Zatekao sam ga pokraj mace, predano okupanog njenim lizovima, ali hladnog. Nije se bunila kad sam ga uzeo u šaku i odneo da zakopam iznad uzglavlja njegovog tate. Samo me je u oči gledala. Ne i svoje mrtvorođenče. Ono više nije živo i nije više bilo predmet njene pažnje. Ostala su joj tri za majčinska osećanja. Za prvorotkinju, koja jedva da je napunila šest meseci, prava je retkost da joj prežive mačići; a rode ih dva, najviše tri. Jeste da se prvi mačići u vodu bacaju, ali ja ni osu, kad mi uleti u sobu, ne ubijam, nego joj pokažem put kuda da se vrati. Konačno je red bio da se iz sažetih datuma izrodi i nešto lepo, makar ne ljudsko. Ljudska su samo osećanja. A red je i da ta osećanja više nisu gorčina, izdajstvo, odrođavanje, niti išta slično, neljudsko, što već vekovima planetom seje podmukli albion. Albion sa grba našeg tobožnjeg dušebrižnika je lav, divlja mačka. Zver je albion sveta, a bela maca naš albion. Zver albion voli samo sebe, a naša maca albion voli nas. Zver albion lovi iz zadovoljstva, naš albion lovi kad je gladan. Pravi miševi su lovina našeg albiona, a mi smo miševi podmuklog albiona. I ne samo mi. Perfidni albion sve vidi kao miševe. Zato mi nikad neće biti jasno zašto ga samo mi zovemo „gordi albion“, kad mu ceo svet tepa „podmukli (perfidni, dvolični)“. O tome nigde nećete naći objašnjenje. Sećanje na to imenovanje nestalo je iz našeg pamćenja ko što je nestalo sećanje na bitne datume naše prošlosti. Tačnije: koji su nam bili bitni.

  

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je tekst skinut, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava

 

 

Lutka

 

Moja drugarica Marina večeras je tužna. Neko je na Fejsbuk postavio sliku lutke na krevetu pa su je sećanja ophrvala. Setila se svojih lutaka. Dve velike. Drugovala je sa njima i samovala. Marina je bila jedinica. Nije imala ni brata ni sestru niti drugu decu u komšiluku sa kojima bi se igrala i oko igračaka svađala. Uprkos samoći, sreća joj je ispunjavala detinjstvo. Setila se bake, majke, ujaka i drugih dragih osoba u kući. Niko joj kao lutke i ti rođeni nije lepšim bojama bojio detinjstvo. Od tog sećanja na sreću postade tužna, baš tužna.

Tako nešto neću nikada uspeti da shvatim. Kao i Marinina i moja su sećanja na detinjstvo u bojama sreće, ali ja nisam zbog tih sećanja tužan. Možda malo setan, setan sa osmehom, ali tužan nikako. Ako je i čega bilo za tugu, izbrisao sam. Tačnije, sva takva sećanja obrisao je moj zaštitnik: podsvest. Podsvest bdije nad očuvanjem nevinosti moje detinje duše. I, uopšte, bdije nada mnom da se zbog sećanja ne rastačem, ne jedem, ne gušim. Samo žene imaju sposobnost da im tuga potisne srećne dane. Umesto sreće plivaju im po talasima sećanja tikve i krpice ružnih uspomena. Što su starije, sećanjima se pridružuju oblaci crnila koja izbacuje neka upaničena sipa u odbrani, ni sama ne znajući od čega se brani. Zato se za muškarce kaže da su večita deca.

Marini je sećanje na lutke okovalo tugom srce, a u meni su, njena tugovanka i slike na Fejsbuku, na kojima grli lutke, izazvali suprotna osećanja – raskrinuli su mi prošlost i pustili iz nje da me zapljusnu sećanja na našu lutku. Da, i mi smo imali lutku, moj brat i ja. Samo se vi smejte i namigujte kad vas ne gledam! Ne stidim se toga, a verujem ni brat.

Bila je to najlepša lutka na svetu.

Celo popodne sam prevrtao internet da pronađem neku koja liči na nju. Gledao sam i inostrane sajtove. Nailazio na slične, ali nijedna nije bila tako lepa i tako draga kao ona.

Da ne bude zabune, naša lutka nije bila od porcelana, ni od ne znam kakvog skupocenog materijala. Bila je obična, plastična lutka od one tanke, ali čvrste plastike koja se ne ugiba pod pritiskom (barem ne kad je stiskaju dečji prsti). Jedino su joj cipelice bile od mekše plastike.

Imala je plave okice koje se ne zaklapaju. Odakle god da je pogledaš, posmatrala te je budno tim svojim plavetnilima.

U to vreme mogle su da se kupe i lutke kojima se sklapaju oči kad se polože na leđa, pa i one skuplje koje kažu „mama“. Naša sestra od tetke je imala jednu takvu.

Kmečanje sestrine lutke nam je u početku bilo interesantno. Posle smo je obarali na leđa samo da se pravimo važni pred gostima.

Našu lutku, naravno, nismo nosili kod sestre. Zasenila bi lepotom njenu pa bi nam sestra bila tužna. A ni mama nam ne bi dozvolila.

Kosa joj je bila plava, ali ne blajhana kakve su obično kose plavokosih lutki, već prirodno plava. Mama joj je bila sašila haljinicu od nekog mehurastog, roze, skoro providnog materijala, u koji su bili utisnuti ružini cvetovi. (Nek mi oproste devojke, ne znam kako se taj materijal zove.) Od istog materijala joj je sašila i maramu. Kosa joj je napred ljupko izvirivala ispod marame, a pozadi slobodno padala. Sa maramom nam je izgledala još lepša. Kao Ruskinjica iz ilustrovanih bajki. Baš smo je voleli.

Ne, stvarno nije za čuđenje i podsmevanje tolika naša privrženost njoj. Mama nam je namerno usađivala ljubav prema lutkama. Učila nas je da budemo nežni u ophođenju sa njima. Ako to naučite sa vašom lutkom, govorila je, bićete nežni i prema pravim, živim lutkama, jer devojke su lutke koje traže pažnju i zaštitu.

Učila nas je kako da je presvlačimo a da joj pritom previše ne krivimo noge: osetljive su, lako se mogu otkinuti. Presvlačili smo joj gaćice kad se „upiški“ i oblačili „čistu“ haljinicu (da, imala ih je više, ne samo onu od materijala kome ne znam ime).

Mama nam je pokazivala kako da je češljamo. Ne smete biti grubi, upozorila nas je. Ako lutki prebrzo provlačite češalj kroz kosu, ili joj se kosa zamrsila pa je silom ispravljate, možete joj iščupati vlasi iz korena. Lutku će to boleti, plakaće, a onda će nam ostati ćelava – nova joj kosa neće izrasti.

Sve je kod naše mame imalo svoju svrhu, sve je bilo putokaz za sutra, nauk za buduća vremena kad budemo postali ljudi, kad se budemo susreli sa pravim devojkama, kad nas pravi život presretne a nje, naše majke više ne bude da nas vežba.

Učila nas je i drugim veštinama, ne samo da se brinemo o lutki. Kako se kuva, kako se štrika, šije, čarape peru, briše prašina, glača parket, namešta krevet… Nije bilo kućnog posla kojem nas naš životni „kouč“ nije doveo do nauka. Za sve to vreme mi smo bili njene lutke. Pa i kad smo dovoljno porasli da je u kućnim poslovima „odmenimo“.

Devojčice se igraju sa lutkama jer se kroz igru sa njima spremaju za sutra: kad budu postale majke da se o svojoj deci jednako brinu. Kad se dete rodi, kad beba dođe u kuću, to im se „znanje“ vrati pa se spremnije hvataju u koštac sa istinskim problemima. Bebe postaju njihove lutke, stvarne lutke, žive.

Sve su lutke uglavnom ženskog roda. Majke na isti način tretiraju svoju novorođenčad, bez obzira da li je beba dečak ili devojčica. Za mame je beba uvek ženska lutka, ista kao ona sa kojom su se kao male igrale. Udubite se i pažljivije posmatrajte mlade mame. Naročito se to zapaža po kosici bebe. Kako dete raste, mame puštaju i kosicu da raste. Oči tatama su u stanju da iskopaju pokuša li da je štricne.

Takva je bila i moja mama.

Rodio sam se prvo ja, njena prva lutka. Kao prvorođenče u familiji bio sam najvoljeniji, pa su i mamu voleli. Mnogo što šta su joj zbog toga praštali. Jedino tata nije.

Zahvaljujući meni mama se vratila u detinjstvo i ponovo postala devojčica. Otud je vadila sva znanja u vezi beba koje joj je njena majka preko lutki usadila. Oko beba joj nisu bili potrebni pomagači.

Ljubav prema lutkama je u njoj oživela.

Pustila je da mi poraste duga, kovrdžava kosa. Na sve strane su mi strčale antene i poigravali uvojci. Sa kakvim je samo uživanjem prala kosicu svojoj lutki, mirišljavom vodicom je ispirala, pa je trljala sve dok bebi uši ne pocrvene. Uzalud se otac bunio i hteo da me vodi kod „Bupca“ na šišanje. Uzalud je larmao i ljut odlazio u banku popodne da radi, samo da ne gleda kako mu od sina pravi „seka Persu“. Svaki se otac jednako ponaša (sem ako se ženi ne obraća sa „maco“). Nisi muško ako ne lupiš pesnicom o sto, ne tresneš za sobom vratima, ako svog sina ne vaspitavaš da bude muško, da juri za loptom i ženama, a ne da mi se tu licka i picka.

Kovrdže što su meni rasle nisu bile ništa u poređenju sa gustinom grive mog brata. Loknica do loknice. Uživanje za mamu ne mogu vam reći kakvo! Nije imao ni godinu dana, kosa mu je bila duga do ramena, sva izuvrćkana. A kad je pustio prvi korak i prvi put sâm zakoračio preko praga u dvorište, spazio ga je Sibinov pevac. Iz zatrke je skočio na njega i kljucnuo ga posred nosa. Malo da je gađao levo, ili desno, imao bih sada ćoravog brata.

Siroti pevac. Sibin, naš gazda, koji nam je iznajmljivao kućerak, bez razmišljanja mu je zavrnuo šiju. Dohvatio ga je čim se na prvi direk od ograde popeo da pobednički zakukuriče. Zar on da bude tako nespretan! Umesto tolikih lokni što se klincu ispred nosa klate, da pogodi nos! Zato li te hranim i koke ti podvodim!

Niko od podstanara nije voleo Sibina. Sibin je tukao svoju ženu. Ovom šijom je sebi tek zapečatio sudbinu.

Otada, od tog kljuca, moj brat ima devijaciju nosa: ne može da uvuče olovku u levu nozdrvu dublje od polovine.

To skakanje pevca tata je jedva dočekao. Poveo me je sa sobom na službeni put na Zlatibor. Tamo me je odveo u prvu berbernicu i dao da me ošišaju do glave. I brata bi poveo, nego je bio suviše mali.

Sirota majka, koliko je samo plakala kad me je videla! Danima ocu nije mogla da oprosti. Kakvi danima, čini mi se dok je bila živa.

Šta ćeš, uzvraćao je otac. Eto ti drugo dete, igraj se sa njim. Dok i njega ne povedem na službeni put.

Meni je kosa brzo izrasla, a brat nije bio te sreće da i njega tata povede na službeni put. Tata se bio dogovorio sa Bupcem, berberinom: onog trenutka kad brat kroči u njegovu berbernicu, da ga ščepaju i, dok ga Bubac zamajava, čika Živa, Bupčev brat da mu fikne makar najveće uvojke.

Bupčeva berbernica se nalazila prekoputa zgrade u koju smo se doselili ubrzo posle „službenog putovanja“.

Brata od malena mesto nije držalo. Vazda je lunjarao, svuda se zavlačio. Nije prezao ni u okolne radnje da uleti, posebno u igri „Nemci i partizani“ kad je malo poodrastao.

Bupčeva berbernica se nalazila tik do bašte hotela „Pariz“ odakle je igra kretala. Bila je bogom dana za sakrivanje. Ko u igri uleti unutra i sklupča se u stolici za šišanje, spolja ga niko nije mogao da vidi.

Tako je lija i dolijala, a mama ostala bez svoje druge lutke. Nije onda ni čudo što je svoje žive lutke koje joj je muž oduzeo, zamenila kupovnom.

Već smo bili porasli, i ja i brat završili fakultet, oboje se i zaposlili. Tu maminu zamensku lutku, koja je postala naša lutka, još uvek smo u roditeljskom domu imali. Sedela je raširenih nogu, čas na ormanu, čas na maminoj mašini za šivenje, čas na električnoj peći – kako joj je gde u kom trenutku bilo zgodnije. Još uvek je nosila onu istu haljinicu od materijala kome ne znam ime koju joj je mama sašila i one iste bele cipelice. Jednako je bila lepa kao onog dana kad ju je mama unela u kuću. Jednako nas je pratila svojim plavim okama po stanu. Jednako smo je uzimali u ruke, ljubili je, popravljali joj falte na haljini i vraćali nazad na orman da nas dalje odozgo prati.

Ne da mi je bilo krivo kad sam joj lastikom probušio čelo!

Tog leta smo imali pravu najezdu muva. Spremala se kiša pa su muve bežale unutra. Lastikom, na jednom kraju vezanim u čvor, nišanio bih muvu koja sleti i razmrskavao je. Kakvi muhotepci! Nema boljeg i preciznijeg oružja za obračun sa muvama od lastika! Niti većeg zadovoljstva od onog zvuka kad je čvor tresne! A ova je baš bila našla na čelo naše lutke da stane.

Koliko sam bio očajan, nemam reči da opišem. Jeo sam se danima.

Mama ništa nije rekla. Moja gospa bi jednako tako reagovala. Jedino bi možda, pomirena sa sudbinom, izustila: „Od tebe bolje nisam ni očekivala!“. Dugo bi posle patila i nečujno u kupatilu plakala. Ili kad u kući ostane sama.

Lutku sa ormana nisam sklonio. Ostavio sam je da stoji na mestu zločina, da me tako probušena stalno podseća da pazim da svojim postupcima neko drugo drago biće sutra ne povredim. Pamet za nauk.

Kad sam se oženio i iz roditeljske kuće se iselio, a u nju se uselila supruga mog brata, lutka je ostala kod njih. Gde je sad ne znam. Verovatno je završila u vojničkom sanduku mog tate, gde su obično završavale naše dečje igračke kad ih pokvarimo, ili ih prerastemo. A možda ju je moja snaja, u nekom nadahnuću čišćenja i sređivanja kuće, zajedno sa sandukom izbacila ispred dvorišta da je cigani ili đubretari, ko pre naiđe, odnesu? Moraću brata da pitam.

Jureći po internetu imali negde slične lutke, pročitao sam da oštećene plastične igračke mogu da se poprave. Pronašao sam i film o tome. Makar zbog majke, ako ne zbog brata i sebe, voleo bih da naša lutka ponovo bude kakva je bila pre onog sletanja mušice na njeno čelo.

Ili je ipak bolje da je ostavim sa rupom?

Strah me je, ako je zakrpim, neće imati više šta da me upozorava kad mušica bude sletela na neku njenu posestrimu.

KRAJ 

© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na ovu stranicu sa koje je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pripovetka je objavljena u knjizi "Dah u ogledalu", autor Branimir Perić, izdavači "Suza Dream" i "KK21", Kruševac, mart 2024, str. 99-106 

 

 

Skijanje po magli i zastava

Rešili, nas dva brata, da obeležimo prvi topliji dan zime na Kopaoniku i da se iskijamo za sve pare. A ono, cvrc. Kazni nas priroda što nismo juče skijali kad je sunce progrejalo: zavi nas takvom magluštinom da se na snegu nisu videli ni brazde koje ostavljaju prokleti daskari i loši skijaši ni džombe ni tu i tamo obrijana staza ispod koje se tamni kamenje. Od martovskih čari osunčanog skijališta, od one prelepe zastave boja, videsmo samo maglu.

Moj brat je sve vreme vrteo glavom (to jest, vrteo bi da je mogao od kacige). Kako to da ga izneveri, a nikada do sada nije, „Mauntin-forkast“, njegova planinska biblija u koju se kune i na osnovu čije je vremenske prognoze planirao planinarske pohode? Malo-malo pa uzdahne: „A rekli su da će celog dana biti sunce!“, a onda na svoj račun dodaje: „Da, ima sunca, ali gore iznad magle, na dve i po hiljade metara.“

Srećom pa su sa strane staza bili četinari, inače ne bismo znali „gde je ovde levo“, gde je gore, gde dole, a da ne pričam što bi neko sklon „vrtigu“ mogao i da povraća kad bi mu se zavrtelo u glavi usled gubitka osećaja ravnoteže, jer skije klize – ne koračaš, nemaš pojma da li se krećeš ili ne, a oči nemaju za šta da se uhvate i učvrste ravnotežu. Ako niste znali, tri čula formiraju osećaj ravnoteže: senzor u unutrašnjem uhu koji reaguje na kretanje (a pošto na skijama kliziš, taj senzor kaže da miruješ), senzor u tabanima koji oseća gde gaziš (a pošto su ti noge ufalšovane u pancerice sa ko šaka debelom podlogom ispod tabana, što od pancerica što od vezova, što od skija, taj senzor takođe kaže da miruješ) i senzor u očima koji prati prolazeće predmete (a taj senzor vidi samo maglu pa i on potvrđuje da miruješ).

Jedina korist od tolike magle bi ta što, da sam bez nje ugledao onako izrovane staze (zbog plus temperature sneg je bio mokar), i da sam video džombe u koje su se staze pretvorile (i na minus temperaturama staza „Duboka“ poslovično izgleda ko da su se veprovi po njoj valjali – a tako su danas izgledale i druge staze), udronjʼo bih se od straha da se ne polomim, sav bih se stego ko pileća noga pre nego što je domaćica nožem recne, odvoji joj batak od karabataka i spusti u tavu da se pohuje.

Ček, ček, sad mi sinu! Ima li Kopaonik svoju zastavu? A skijalište? Zašto ta zastava ne bi imala baš kombinaciju preovlađujućih boja osunčanog Kopaonika – modro plava, bela, tamno zelena?! Modro plavo nebo, beli sneg, tamno zeleni četinari. Zastavu sa tim i tako poređanim bojama, ako Gugl ne laže, nema ni jedna zemlja na svetu ni grad ni pokrajina (ima, doduše Baškirija u Rusiji, ali joj u belom polju čuči neki simbol – znači nema; a onog što je predložio da zastava Novog Zelanda bude baš ovakva, nateraćemo da povuče predlog).

Stavljam na glasanje. Ko je za to da skijalište na Kopaoniku dobije ovakvu zastavu? Ili sam Kopaonik? Ili bar Nacionalni park? A mogla bi to da bude i zastava svih naših skijališta? Mada, ako neko od onih sa vrha vidi ovaj predlog, kako ih bog dao „pametne“ (i gramzive), iskoristiće ideju i pretvoriti nam sve planine u Zlatibor!

KRAJ

© 2021 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

The Little Drummer Boy
by Marion Saumarez (1885–1978), 1930,
from St John's Residential Home, Guernsey

  

Tatara tatara ta

 

Tatara tatara tatara ta
Daje se velikom i malom na znanje
Rodilo se juče belo usijanje
 
To vam obznanjujem ja dobošar Luka
Jedan je ništa dva doboša su buka
 
Kada mlekce ne bude više pila
I u dobošara stasa Mila
 
Od jutra do sutra čuće vam se lupa
Fali će vam s glave kosa da se čupa
 
Tatara tatara tatara ta
Daje se velikom i malom na znanje
Rodilo se juče belo usijanje

 
© Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili u celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Pesmu "Tatara tatara ta" autor je napisao u čast rođenja, Mile, kćeri njegove bratanice.