Mlinarka

 

Mlinarka

Tri sata pre

Prohladno letnje predvečerje. Neka nejasna mirnoća upila se u kuće raspirujući prve škiljave petrolejke što su se tu i tamo palile iza prozora. Noć se umorno spuštala gušeći testolikom neprozirnošću poslednje jecaje đermova i čangrljanje lanaca privezanih pasa. Iz krošnje drveta dopre klepet krila kokoške koja se bolje nameštala na počinak. Grana pod njom se zanjiha budeći drugu pospalu živinu. Odgovori joj par kvocanja i još poneki klepet pa se i to utiša.

Jovan Spasojev nesvesno zastade ispred svoje kuće i odsutno zaokruži pogledom selo. Nešto mu je smetalo, nešto nije bilo kao svakog dana. Zurio je neodređeno u vrhove brda i zakrvavljeno nebo na zapadu. Ćulio je uši kao kakav šarov kad iza ambara njuši vazduh i traga za mirisom koga samo on razaznaje. „Mòre, ima nečeg!“ reče sam sebi.

Iz pravca grada začu se daleko, teško raspoznatljivo brundanje. Približavalo se sporo grickajući idilu seoskog sumraka. Jovana Spasojevog zebnja ščepa za grudi. Ukočio se sav. Psi na trenutak umukoše nakostrešeni, a onda su svi u jedan mah zalajali. Od te siline napeše se lanci i kaiševi za koje su bili vezani, zastenjaše i zacvileše resko i zategnuto. Jovana obli znoj. Slutnja ili stvarnost, pitao se. Ne čekajući odgonetku, skoro bezglavo ulete u kuću i zalupi vrata za sobom.

– Ženo, gasi lampu! Švabe! – viknu još sa praga.

U drugim kućama se takođe pogasiše lampe. Selo kao po dogovoru nenadano utonu u mrak. Psi se prosto raspomamiše.

Jovan Spasojev priđe prozoru i napregnu oči. Gledao je niz drum pokušavajući pogledom da prodre kroz mrak koji se, činilo mu se, prebrzo spustio. Meseca još nije bilo. Osluškivao je pomno. Brundanje se više nije čulo, ali ga to ni malo nije uspokojilo – užas mu se preduboko zavukao pod kožu. Tako je i sa Međašima bilo. Kad se začulo brundanje, isto je ovako najpre zastalo pa se premetnulo u vrisak žena, pucnjeve i oganj.

Vreme je teklo užasno sporo. Drumom se ništa nije pojavljivalo. Psi su jedan po jedan lagano prestajali da laju. Taman da se sve za njima ponovo utiša, oni na ulazu u selo iz nekog razloga opet zalajaše. Jovan stegnu pesnice. Lavež se postepeno prenosio prema njegovoj kući.

Crno je slutio Jovan Spasojev i crno mu pred očima beše. Koliko se čelom bio priljubio uz staklo, od pritiska je moglo da prsne. Kad zalaja i njegov pas u dvorištu, žmarci mu potrčaše uz kičmu. Kucnuo mu je poslednji čas, znao je. Usne počeše same od sebe da drhte i izgovaraju molitvu. Kud baš na mene prvo? Sav se pretvori u oči i uši. Ćulio je zvek oružja i bat cokula. Zube je stezao do bola. Pas je u dvorištu skoro pobesneo od zatezanja lanca i lajanja.

Odjednom se začu kucanje na vratima, tek toliko jako da ga pored laveža ukućani mogu čuti. Jovan pretrnu. Odskočio je od prozora i brzo čučnuo. „Gotovo je!“ pomisli. Prestade da diše očekujući najgore.

– Jovane! – začu poziv sa spoljnje strane vrata. Kao ni kucanje, ni poziv nije bio prejak.

Šumela mu je u ušima.

– Jovane!

Da je žensko pao bi u nesvest.

– Jovane, otvori! To sam ja, Pavle Banaćanin!

„Pavle? Jest, njegov je glas. Otkud sad Pavle!?“ Htede da zastenje pod težinom svih pitanja koja su mu navrla sa svih strana u glavu. „Šta pa sad on traži od mene?“ Kako je rat počeo izgubio je kontakt sa njim. U selu se šuškalo da su preko, u Banatu, sve domaće Švabe obukle uniformu. Rekoše i Pavle.

– Jovane, otvori, znam da si kraj vrata, ne boj se. Sâm sam. Nema vojske. Niko ne dolazi za mnom.

Jovan je ćutao. Ne, nisu čista posla! Doduše, Pavle nije rđav čovek. Barem nije bio. Služili su u istoj jedinici vojni rok. Zbližili se, pobratimili čak. Posle vojske su se posećivali. Ženu je uzeo iz našeg sela. Ali, danas...

– Jovane! – Pavle nije odustajao.

Pričao mu je pokojni babo. Prešao je ne samo Albaniju, nego i gore golgote. U ratu se sve izokrene. Braća se ubijaju kao da nisu ništa jedan drugom. Zašto bi za pobratime važilo drugačije? Možda je Pavle baš zato došao?! Nije. Kud bi Pavle.

– Jovane, preklinjem te! Ne dolazim kao vojnik! Otvori, tako ti svega! Ne boj se. Nemam oružje.

Jovan se pokrenu i priđe vratima. „Mora da je u nekoj nuždi? E i ja magarac, usrʼo sam se od straha, a čoveka ko zna kakva muka stisla. Kad bih mogao da mu verujem?“

– Jovane, razumi me!

„Ako, tako mi i treba! Pobratimi! Malo je falilo i kum da mu na venčanju budem!“

– Jovane, imaj srca, naići će neko, smiluj se.

„Ipak… možda...“

Više nije izdržao. Prišao je vratima i mašio se kvake. Žena mu se obesi za rukav i zacvile.

– Ne, Jovo, tako ti dece! Zar nas u smrt teraš?!!

– Čovek, ženo božja...! – kao da je stresa, otrže se od nje Jovan. – Zar da ga pustim da čuči napolju? Ajde, šta si se uplašila! – reče joj, ali je osećao da to pokušava sebe da zavara i smiri ne nju.

Drhtavom rukom je podigao rezu. Odmakao se korak i pustio Pavla da uđe.

– Bi što bi – procedi kroz zube.

Odozgo, na tavanskom otvoru, pojaviše se tri malene glave i gvirnuše u tamu pod sobom.

Psi prestaše da laju.

 

Dva sata pre

– E, vala, sila si, Učo, nema šta! Znao sam da u tebe mogu da se uzdam! Fala ti do boga, spasʼo si me bede, a i onaj sinji kukavac će ti biti zahvalan. Ako ništa drugo, našima će u šumi bar ručak moći da kuva. Ajd', zdravo mi ostaj!

– Zdravo!

Osvrćući se na sve strane Jovan na prstima šmugnu preko praga van. Vrata su se za njim nečujno zatvorila. Uča spusti rezu. Sačekao je da se Jovanovi koraci izgube u noć, a onda ode u sobu.

– Ranko, sine, probudi se! – drmnuo je dete.

Mališan protrlja oči i pospano zevnu.

– Ustani. Moraš tatu nešto da poslušaš.

Dete se široko proteže i još jednom zevnu. Već naviklo na noćna buđenja, ustade bez reči.

– Požuri. Obuci kaputić. Hladnjikavo je noćas.

– Je l’ ću opet tetka Mariji?

– Da, sine, samo ovoga puta moraš da stigneš brže nego obično i još brže da se vratiš. Jesi li se dovoljno rasanjivio da možeš da upamtiš šta da joj kažeš?

Dete klimnu glavom.

– Reći ćeš joj da se pobrine za gosta koga joj šaljem. Jesi li razumeo? Da se pobrine za gosta. Ponovi.

– Da kažem tetka Mariji da se pobrine za gosta koga joj šalješ. Je l' tako?

– Tako je. Pazi, ne sme niko da te vidi. Ako čuješ nekog da ti ide u susret, sakri se u žbunje i sačekaj dok prođe.

– Ne brini, tato, umem da se čuvam.

– Ne sumnjam – reče Uča i poljubi ga u kosu. – Ajde sad, tutanj!

Dete kliznu kroz otškrinuta vrata i otrča u noć.

 

Jedan sat pre

Jedva je sačekao da se udalji od sela. Lavež ga je izluđivao. Kad god je prolazio pored nekog psa, čangrljanje lanca mu je zvučalo kao da će se pas tog trenutka otrgnuti. Hodao je skoro na prstima i osvrtao se oko sebe. Kolski put se s vremena na vreme gubio preko travnatih površina. Poslednji lavež sa periferije sela je utihnuo. Sa njim se izgubio i kiseli miris stoke koji ga je kroz selo pratio. Nevidljivi zrikavci su strugali noć. Od tog zvuka se činilo kao da trava u snu hrče.

Rađao se Mesec, belasalo se njegovo okruglo lice kroz krošnje šume u koju je put uranjao. Kao da je Mesečevo bledilo prlji, iz krošanja bi se katkad izvio bunovni krik usnule ptice. Na svaki šum se trzao kao u ružnom snu. Samo da pre zore stigne! Na jutarnjoj smotri će primetiti da ga nema.

Malo mu laknu kad je osetio svilenkastu prašina pod nogama, a na obrazima vetar koji donosi svežinu vode. Šuma se proređivala. Drum se približavao reci. Grgoljenje brzaka i zvon vodom ponekog preturenog oblutka, učiniše mu se kao najlepša simfonija. Nije mu smetalo šiblje koje ga je usput kačilo po licu. Grgolj se ubrzo pretvorio u hučanje, a huk u penušanje vode zahvaćene lopaticama vodeničnog kola. Srce mu življe zakuca. Izgubio je orijentaciju koliko već dugo ide.

Izbio je iz šikare. Tamna kontura vodenice se ocrtavala na zvezdanom nebu. Reka ispod nje se belasala.

Prešao je preko jaza pridržavajući se za ogradu mostića. Pred vratima vodenice za trenutak zastade i popravi uniformu.

Zakucao je reda radi iako je znao da ga Marija neće čuti od huka vode. Verovatno spava. Uča je dobro postupio što je poslao malog da ga najavi umesto da ga je dete vodilo. Neko je mogao da ih vidi, a onda ode glava i Uči i celoj njegovoj porodici.

Gurnuo je lagano vrata i zastao na ulazu. Mrak unutrašnjosti ne dade mu u prvo vreme išta da vidi.

– Marija! – zovnu tiho.

– Marija! – ponovi još glasnije.

Slegnuo je ramenima i zakoračio unutra vadeći baterijsku lampu. Taman da je upali, kad mu krajičak oka uhvati kako se u tami iza vrata pokrenu nešto crnje od mraka. Nesvesno je ispred sebe ispružio ruke štiteći se ni sam ne znajući od čega. U toj kretnji nehotice upali lampu i uluči taman toliko vremena da vidi kako se to „nešto“, raščupano, obrušava na njega sa nožem u ruci. Pretrnuo je. Instinktivno se izvio i podmestio lakat. „Bože, pa to je žena!“, htede da krikne. Lampa mu ispade i otkotrlja se u ugao nastavljajući da svetli.

Borili su se bez daha. Po zidovima su plesale njihove senke mestimično presecane odsjajem noža. Izvijali su se držeći jedno drugo za ruke. Zglobovi su im krckali. „Otkud joj tolika snaga?!“, pitao se. Pulsiralo mu je u slepoočnicama od napora.

Jedva mu je uspelo da je oslobodi noža. Sa zvekom je pao na pod. Šutnuo ga je daleko i zavrnuo joj ruke na leđa.

– Proklet da si! – pokušala je da ga pljune.

Othuknuo je i rukavom otro sa čela znoj i delove njene pljuvačke. Pošao je po baterijsku lampu. Vukao ju je za sobom držeći joj čvrsto ruke. Pustio ih je tek kad je podigao bateriju.

Uperio je svetlost prema njoj. Sva nakostrešena, stajala je podbočena, sevajući pogledom. Disala je ubrzano i iskidano. Kao katran crna kosa padala joj je preko ramena i zaustavljena velikim grudima tvorila na njima gužvu.

„Bože, al’ je lepa!“ – pomisli najzad. „Lepša je nego one godine kad sam došao po Dunju.“ Nije mogao da ne primeti Marijinu lepotu među seoskim devojkama koje su se bile okupile da isprate mladu i požele joj sreću u braku.

– Ti si Marija? – upitao je reda radi ne bi li je opustio.

Ništa mu nije odgovorila. Podignutom rukom štitila je oči od svetla.

Ne ispuštajući je iz vida, otišao je i podigao nož.

– Marija – reče umirujućim glasom – ne treba da me se bojiš. Nisam došao kao nemački vojnik iako sam u uniformi. Zar ti Učin mali nije najavio moj dolazak? Evo ti, uzmi – pružio joj je nož drškom okrenut prema njoj. –Ja sam Pavle Banaćanin, sećaš me se valjda? Dunjin muž.

Marija spusti ruke. Sa lica joj iščeze izraz mržnje.

– Đavole jedan, tako si me prestrašio! Mislila sam da si stvarno „fric“.

Prihvatila je nož iz njegove ruke i zavitla ga nazad na pod. Nož odskoči i otkliza u mrak.

– Otkud ti?

– Dezertirao sam.

– U sred noći?

– Ne misliš valjda da je trebalo po danu? – odgovorio je ironijom.

Prišla je stolu i upalila petrolejku.

– Je l te bilo strah?

– Još pitaš?

– Znaju li?

– Ujutru će saznati.

– Kako je Dunja? – promenila je temu.

– Ne znam. Nisam je video ima već godinu dana, a ni decu. Po njenim pismima bih rekao da je dobro.

– Sigurno si gladan?

– Nisam.

– Ma, kakvi nisi. Od straha se najviše gladni. Eno ti tamo tronožac. Sedi dok ti nešto časkom ne spremim. Ajde, ajde, ne stoj!

Seo je. Gledao je za njom kako se krenula vodenicom. Pod škiljavim svetlom petrolejke ličila mu je na vilu iz dečje mašte. Ko bi rekao da je ova vila još pre minut htela da ga ubije? Marijina vitka silueta klizila je prostorijom lebdeći između tavanice i poda. Izgledala je nestvarno. Setio se priča iz kasarne o magijskim moćima žena ovog kraja. Bajke su o njima ispredane. Dunja jeste odavde, ali Marija…

Kao da sluti njegove poglede, Marija nije popravljala košulju koja joj se u poslu razdrljila. Jovanu postade vruće, žar mu je palio obraze. Hučanje vode jedva da je razaznavao, činilo mu se da jedino čuje šuštanje Marijine odeće. Ne samo da je čuo, mirisao je. Osećao je drhtaje u grudima, u stomaku, uši su mu šumele. Prestao je da misli. Da li se to on selio u bajku, ili je bajka postajalo sve oko njega? Bateriju je zaboravio da isključi. Misli su mu se samo vraćale na Marijino kretanje, na Mariju u haljini i na Mariju bez haljine. Marija se upijala u njega, postajala sama misao, kljucala mu je žilama sve nesnosnije. Šuštale su njene haljine, nesnosno šuštale...

Sada

Predavao se, nema drugog objašnjenja. Zaista su žene ovog kraja čarobnice! Slutio je u sebi bujanje energije, silovite, nesnosne, skupljane mesecima u kasarni. Mogao je da je opipa, da pomiluje njenu nadošlost. Grizao je zanosnu vešticu, ljubio je besomučno. Žene, đavolje žene, ništa bez vas! Stezao joj je bokove, grudi, zarivao zube. Ispijao joj usne kao vino, ispijao oči. Pio je nezasito, žudno. Drhtao je kao da drži ogoljenu žicu pod naponom. Osećao je njene ruke, hiljade ruku. Njeni su ga poljupci izluđivali. Vijugala se kao žrvanj. Hučala je voda, mlin je hučao, okretao se vrtoglavo, bezglavo. Čuo je buku mlina pod njim, ili onog nad njim, svejedno kog. Buči, glavno da buči, da se vrti i melje.

Trčanje po utrobi postade brže. Osećao ga je kako narasta kao kvasac. Uskoro će se preliti, jurnuće preko ivice.

Navaljivao je sve žešće. Pritiskao kao da plugom ore. Grozničavo. Sasušenu zemlju dugo neoranu. Grizao je nanovo. Otkidao zalogaje. Otkidao da se zadavi, da se ne najede, da još ostane, uvek nešto da ostane. Dok utroba ne eksplodira, dok u vulkan ne sine. Njene ruke po njemu kao po klaviru prebiraju dirke, drhte dodirima mekim, drhte svirkom. Uvijaju se golicave. Eti ih na ramenima, po vratu, eto ih na grudima, među rebrima. Spuštaju se ka trbuhu, ka utrobi što gori. Niže do vulkana na pomolu. Sve bliže. Sprema se da grune. Ruke na njemu, ruke, gospode! Vrele, sve vrelije! Ruke!... Ali otkud led u njima? Otkud led? I rez? Oštar? Led koji žari? Zar led žari?! Ne! Ne!!! Vrelo, oh, vrelo! Strahovito vrelo! Bol užasna. Zgrči se, zaštiti! Na bok! Ruke moje, dole! Zadržite! Uhvatite! Zaustavite!... Zalud. Svest se muti. Svetlaci u očima. Koturi svetlosti. Bol. Vatra. Koturi. Koturi...

Marijine ruke se izvlače. Stežu nož koji je pre nepun sat bacila na pod. Počinju da bodu. Sviraju poslednji menuet. Besomučno, histerično. Po grudima, po stomaku. Milovanja su to jadna prema bolu, prema vatri tamo dole gde je gorelo, gde je najviše bolelo. Povijena je nad njim kao prava veštica. Zajapurena, raščupana. Švaburdo gadni! Evo ti! Evo ti još!... Mene da prevariš!... Poslao te Uča, je li?... A ko te u naše selo poslao, to ne pričaš!!!...

Zazvuča i poslednji akord smrti. Marija se savi u klupko i zarida sitnim jecajima. Raščupana kosa joj se rasturi po podu i poteče gustim pramenovima. Tresla su joj se ramena od plača. Onda oseti kako joj se podiže utroba. Zagrcnu se. Nagon za povraćanjem je u nekoliko naleta pokušavao da joj izbljuje sadržinu želuca, ali sem želudačnog soka koji joj ispeče grlo, ništa drugo ne izađe iz nje. Uspravila se nesigurno i drhtavo. Nešto meko skliznu joj niz skute i ljigavo pljusnu kraj nepomične glave na podu. Zateturala se hvatajući se za ivicu stola. Mrtve oči pogledaše u to ispalo parče mesa i ukočeno se začudiše.

Jecaj utihnu i rastopi se među daščane zidove. Sve stade. Jedino se vodenični točak i dalje okretao. Klobučao je vodu i škripao monotono.

Svitalo je.

KRAJ

© 1973, 1979, 2022, 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Objavljeno u časopisu za književnost, "Suština poetike", godina X, broj 77, april/juni, Glušci, str. 150-160

 

 

 

Obnevideo od misli

 

Obnevideo od misli opsednut tobom
Žudnja za žudnjom razara mi čula
Dok zaranjaš u vale moje boli
Plavu zastavu uvis dižeš
 
Želim te žudnjom koju potok stvara
Do ušća lomeći bedra kamena
Zalivam nemoć škrgutom vrelim
Kao pastuv u zoru pušim se sav
 
Igraš se ti strunama moje žudnje
Prepreden pogled u očima snenim
A ja te volim kao ženu svaku
Ne kao onu koju srce želi 

 
©  Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

Objavljeno u zborniku „Sinđelićeve čegarske vatre 33“ izabranih radova sa 33. Međunarodnog pesničkog konkursa koga je raspisalo Udruženja književnika „Branko Miljković“ iz Niša, Promocija Zbornika je održana 31. maja na Čegru u okviru proslave Sinđelićeve čegarske vatre na kome sam ovu pesmu čitao.

 

Из мисли

Konj opet zarza

 

 

Konj opet zarza

Čika Mići

Zagledao ti se moj Mićo, duboko se zagledao, daljinu pogledom obgrlio, pa bi je sve nekako, kad bi mogao, izljubio, i srcu mesto melema privio, samo da ublaži u sebi onaj čudni nemir što se, tu i tamo, kadšto pojavi, te natopi dušu nekom slatkom patnjom, upije se ko vaška, ni batinom je iz nje ne bi istjerao; gore nego da kacu usmrdjelu, od kupusa još s jeseni, ribaš i ispiraš, ne bi li kako nadmudrio onaj gadni bazd što se, tvrdoglavo, u nakvašeno drvo zavukao. Tuga ga neka obuzela, mila i ne baš mila, sve mu se u glavi pomutilo, pa suze čisto na oči udarile, ne znaš, da lʼ od tuge, ilʼ od sreće, tako su se nekako, tuga i sreća, smućkale, i u podgrlac stigle, prosto ti dođe da ih progutaš, samo svojoj duši da olakšati možeš. Opružio se u hladovinu da odmori, a i vrancu treba predaha.

E, moj sokole. Ne znaš ti još šta je muka. To što ti i ja tegljimo po vascijeli dan, nije to ništa. Kad bi u dušu moju pogledati mogo, na tren samo da zaviriš, vidjeo bi šta znači crno i zacrnjeno. Toliko sam dugo živio da se ne sjećam jesam li i majke imao, rekao bi neko; za to vrijeme se i nešto drugo na ovome svijetu, valjda, moglo naći sem te prokletinje muke. Pa i jeste, našlo se, našlo, nije da nije. Ali to mu se nekako na isto svodi kao da u pijesak mokriš, a pijesak, vala, znaš i sam, ko i svaki pijesak, ne može grah biti; šuplje, moj golube, sasvim šuplje. Da nije onih malih svijetlica u životu, mogao bih još pomisliti da je i sama sreća ništa drugo doli nesreća; malo manja nesreća – eto ti sreće. A i nije baš tako. Čovek obično priča crno kad se sjeti crnog. Samo sam se, eto, malo rastužio, rasplakala se duša za onim što beše, onim davnim... E, đavo sam ti onda bio, pa još lijep i otresit kako se poželjeti samo može. Da si me vidio u kraljevoj gardi dok služih. Sve su se gospe za mnom okretale na konju kad prođem, a mladi kralj me čak jednom potapšao. I vojnici su me voljeli, jer sam umio i znao svuda i na svakome mjestu pravo da se postavim: nejake sam štitio, a jakima zube pokazivao, da se one jadne vojničine, moje drugarčine, kako tako osjete svoji, da ima još nekog ko na njih misli. Sjećam se, jednom me je poručnik pozvao k sebi. Bilo je to u ono vrijeme kad je svaki oficir imao kojekake sluge i seize. Pozvo on mene, kažem, a ja ti baš tad sjedio na travi sa drugarima i pričo o koječemu. ”Vojniče, Suziću,” razdra se on. ”Dođi, deder, ovamo!” Izripim ti ja, onaka garava momčina kakav sam bio, naočit i pomalo prepreden, isprsim se i lupnem čizmama. ”Izvolte, gosn poručniče!” On se malo trže od takova glasa, te me odmjeri ispod oka, ko što bi se bakovi na pijaci gledali, pa će, ni šest ni pet, nego: ”Bi li ti htio, junačino, moj seiz da budeš?“ Mene ko da grom ošinu, steže mi se nešto oko srca i čelo namršti. Premišljo sam se šta da mu kažem, premišljo, premišljo, pa prozborim: „I ja bi, gosn poručniče, volio kad bi neko i mog konja mogo timariti i zobi mu davati pa po vascijeli dan da lješkarim i ništa da me nije briga.” Poručnik najednom skupi veđe. Ličio je na čovjeka koji se upravo nabo pa sad, od srama i bruke, ne smije ni pisnuti, a kamo li se drati. Stegao je zube i zaškiljio očima, misliš, sablju će od kapaka sačiniti, te mene njome, ko salama što se reže, na kriške sasijeći. ”Zar tako, majku ti seljačku?!“, opsova me. „Gubi se, da te više ne vidim!” „Razumijem, gospodine poručniče,” poskočim ti ja i čisto otperjam, prašinu za sobom dignem, zavučem se među drugove, a sve mi nešto smiješno, sve se smješkam, ko no lanjske godine kad mi krmača devetoro mladih na svijet donijela. Kažem ti, svi su me voljeli sem tog poručnika, bog da mu dušu prosti. Pogibe siroma čim se zaratovalo. Stigla ga kazna ko i onu sovu što nam meso kroz badžu krala. A lukava li je bila, vražju joj mater, ko ni jedna zverka – jedva je gvožđem ulovismo. Još i sad pamtim kako se sve zbilo, iako je davno bilo. Od strica smo ukrali dinamit i vezali joj ispod krila. Batrgala se i kreštala sve dok je ne pustismo da poleti, kao na gubilištu, poslednju joj želju ispunismo. A ona, kud će, jadnica, nego šumi svojoj pohrlila, zapela da što brže odletjeti može, predosjeća da to što joj pod krilima gori ne sluti baš na dobro. A kad grunu, moj sokole, najpre vidiš sovu kao da je malo zastala, onda ništa ne vidiš, potom kiša perja zaleprša nebom i poleti nadolje kao one plakate što su nam Švabe bacale dok smo bili u obruču. Znaš, sokole, da sad imam tu sovu, pustio bih je njenoj slobodi, pa nek mi poslije i svo meso pokrade. Uostalom, njeno je da krade a moje da činim sa njom šta hoću. Nisam ja ko Švabe; došli da ruše i pale, da ubijaju. E, blentavi smo vala bili, slavu mu božju, a i šta smo mogli protiv tolike vojske. Šta, nijesam ti to pričao? E, pa, vako je to bilo. Došle Švabe, vele, neka kaznena ekspedicija. A mi, kud ćemo, nego tutanj, pa zagrebli uz brdo. Ne može se nas šačica seljaka suprotstaviti tolikoj pasiji. Važno da zbijeg uspešno napravismo, da nam se narod sklonio. Skupismo se poslije na vrhu. Dolje nam domovi gore, a mi ništa, ne beremo brige; napravićemo nove kuće, glavno da se ljudi spasoše. Pa nas sve nekako smijeh uvatio, suze ti prosto od njega idu. Sve ti se skupilo, i nemoć da braniš svoje, i sreća što si glavu sačuvao. Čisto ne znaš da li da plačeš ili da se smiješ. Plačemo tako kroz smijeh i guramo jedan drugog laktovima pokazujući nadolje. Smijeh zarazio i one najtvrdokornije. „Gledaj, Lazo, ode i tvoja!“, viče odnekud moj kum Živan. Počesmo i viceve da pravimo na svoj i tuđ račun. Čemu da se tuži, čemu plača? Uvijek je bolje šalu zbijati i najcrnje kad je. Tad si junak. Što duša da te vara, žensko od tebe da je jače. Junak je ko se smije, plakati već može svako. „Bog te mazo al' gori!“ Ali to nije bio smijeh, moj golube, samo nam se činilo da jeste. Pre je ličio na neku grimasu, na masku od voska koja se od vreline već počela da topi i otkriva užase u našim srcima. „A, Gavro, al' ih pređosmo!“, čujem Stanoja kako bodri mog susjeda. Gavro mu kanda ne vjeruje. „Mi na jednu, narod na drugu, a njima prazne šake. Šta veliš?“, nastavlja Stanoje. „Ma, pusti selo, kud na njega misliš. Zar ne vidje koliko se te gamadi razmilelo, sve bi nas poklali. Džaba ti vojevanje onda. Ajde čoveče, mrdni se malo, razveseli se. Eno i tvoju pale. Vidi kako bukti. A tek moja. Šta kažeš, koja je od boljeg materijala?“ „Stani,“ uzvrpolji se Gavro. „Čuješ li? Ko ono vriska i zapomaže dolje?“ „Vjerojatno babe. Znaš i sam kako su bandoglave; nijedna ne htje od svojega ognjišta da se mrdne, ko da joj se gujica za nj zalijepila.“ ”A majku, jesi li vidio moju majku?!” ”Ne luduj, čovječe. Stara među prvima uz brijeg zagrebala. De smiri se. Udri, bolan, brigu na veselje. Evo, vako ko ja: položiš pušku kraj sebe, osloniš se na busen, umuj sad, brate, koliko hoćeš, posmatraj nebo ako ti je drago...”

Milovan prekide namah da priča; pridiže se na laktove kao da je nešto na nebu spazio.

„Ma, ne ide mi u glavu čemu ti tu vazda pričam, ti i tako ništa ne razumiješ? E ja, bena, već sam izlapio!” Mahnu rukom pred očima kao da muhu goni, pa se bezvoljno, opet spusti dolje. Nervozno je premeo slamku u ustima i ućutao, ljutit na samoga sebe. Vranac podiže glavu i zaćuli ušima pokušavajući još koji trenutak da uhvati već izblijedeli eho gospodareva glasa. Strugnuo je kopitom po zemlji i zarzao kratko i resko.

„De, de. Razumiješ, razumiješ. Ajd sad, bjež otale, budalo nijedna!”

Vranac zaklima glavom i priđe još bliže. Pognu glavu i gurnu njuškom čovjeka pod pazuho.

Ne izdrža bolna duša. Upleo je prste u gustu grivu i prislonio lice uz vrančev vrat. Iz grive je mirisalo nešto domaće, nešto blisko, srcu drago. Stegao je vranca grčevito uza se, kao da je tog trenutka moglo najednom nestati i konja, i svijeta, i čitave njegove njive. Dve krupne suze klizile su preko bora, nalik bujici koja odavna nije tim vododerinama tekla.

Konj opet zarza.

KRAJ

© 1973, 1976, 2022 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava,

---

Pohvala za priču "Konj opet zarza", 28.04.1976. na "Majskim susretima '76", RU "Đuro Salaj" u Beogradu

---

"Konj opet zarza" je nagrađen prvom nagradom za priču na konkursu za priču iz NOB-a, novembra 1977. godine. Autor ga je čitao na manifestaciji "Dani Ive Lole Ribara" u Lapovu koju je svake godine organizovao Dom kulture "Ivo Lola Ribar" iz Lapova.

Žiri  je radio u sastavu;

1.    Jara Ribnikar, književnik, predsednik žirija

2.    Slobodan Pavićević, književnik

3.    Jovica Aćin, književnik

Jara Ribnikar je žarko želela da upozna autora i ne malo se iznenadila što autor priča ekavski a priča je na ijekavskom.

---

 

Priča "Konj opet zarza" objavljena je  u časopisu "Koraci", br. 3-4, Kragujevac, 1979, str. 67-69.

---

 

 

Sladunjavi miris otmene dame

 

Juče kasno popodne, posle osam meseci dobrovoljnog izbeglištva, prošetah nekoliko kilometara Beogradom. Uželeo sam se prolećnog, opojnog mirisa otmene dame u belim rukavicama. Ovde gde sam se izmestio iz Beograda, mirisi su raznovrsni, oštri, štipaju nos i nadimaju grudi. Mirisi su to poljskog cveća. U Beogradu ti se od njegovih mirisa spava. Klone ti glava. U njemu ne miriše cveće livada, livada retko ovde gde ima, a i ako ih ima, zarasle su u korov u kome se poljsko cveće guši, boluje, jedva razaznaje. U Beogradu miriše cveće iz krošnji, visoko sa grana, nadmeno kao sam Beograd, a sladunjavo, prosto osećaš šećer u ustima od tolike gustine sladunjavosti. Juče je mirisao bagrem. Gušio je čak i miris kestenova. Gde god kreneš bele se grozdovi visećih zvončića, prosto vidiš kako se miris iz njih izliva i natapa retke šetače, njihova odela, krzna zubatih ljubimaca na povocu ili bez povoca. Idućeg meseca mirisaće lipa. Opet će se Beograd kupati u opojnoj sladunjavosti, opet će od mirisa Beograda da mi se spava. Neka. Probudiće me moje planinske livade kad se budem vratio.

© 2023 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovim ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka sa početne stranice ovog sajta, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

 

Harmonik Polarne noći

 

Okolne vrhove koji opkoljavaju naš trenutno tamni vilajet, obasjaše danas blistavošću jutra zlaćani sunčevi zraci. Međutim, toplota njihova ne bi dovoljna da do sada (dva sata posle podneva kada ovo pišem), ne otopi sa nakostrešenih vrhova okolnih brda posedele četinare i bukve. Sve je još uvek od inja belo, ne od snega, iako je sneg za vikend sitno provejavao i još uvek se od njega tle beli u osojnim uvalama i mraku najdubljih senki.

Juče nije bilo sunca, samo magla oko nas, belilo sedih brda i beli tragovi hodača po smrzloj travi.

Sinoć je bilo minus jedan, a onda je naglo počela temperatura da pada. Naša terasa je u pozno doba postala osvetljena, kao da je reflektorom obasjana. Izašao sam da pomerim uza zid kuće jabuke sa terase koje danas obrah, kako bi manje mrzle. Pod tim se reflektorom osetih kao u vesternu, kad filmadžije noć pod mesečinom dočaravaju efektom „američke noći“, snimanjem kroz tamni filter scene na suncu.

Nisu mi bile potrebne filmadžije da bih znao da će noć biti izuzetno hladna. Pred samo leganje, bez obzira kolika je napolju temperatura, otvaram širom prozor. Dok se skidam i navlačim pidžamu, zveram u noćno nebo. Pedalj iznad obrisa najvišeg brda, na izmeštenom zapadu, crveneo se Mars, sjajio se bez treperenja. Kad je noć na planini vedra, bistra kao dan koji svane nad predelom opranim kišama, zna se da će jutro biti do štipanja hladno. Zaista bi takvo.

Mi nemamo pevca da nas ujutru budi, ali imamo mačka. Nepogrešivo mjaukalo, navijeno da pokazuje kad je vreme da mu se naspe mleka i ovoga jutra nas „na vreme“ probudio. Termometar okačen na spoljašnji okvir prozora pokazivao je minus četiri stepena. Znači, noć je bila još hladnija nego što smo pretpostavljali.

Mogu da zamislim kako se juče osećala moja ruska prijateljica, Olga, gore u brdima. Usudila se, po jučerašnjem, srebrom optočenom i gustom maglom obmotanom predelu da protegne noge do najbližeg ćuvika iznad svoje kuće. Njena kuća je u brdima, planinskim stazama pola sata hoda od nas. Naježio sam se od samog pogleda na fotografiju koju mi je poslala. Ne bih izašao po takvom danu ni za opkladu, ali sam izašao da nahranim vrtorepe kuce i zagrljajem ugrejem predućeg mačora. Ali to se ne važi.

U naselju smo samo mi i komšija Pepi. Pre deset dana smo se pozdravili kad je otišao. Rekao je da se vraća tek na proleće, a eto ga pre proleća. Pobegao iz grada čim se pročulo da se „korona“ uortačila sa nedotupnom omladinom. Kaže, krenula je da puni i kuće, pošto je prethodno popunila sve raspoložive krevete bolnica. Više nismo sami u našem tamnom vilajetu, tamnom ne zbog osećaja samoće, ili, ne daj bože, tame na duši.

Naše rajska udubina između planina, kosmički je odsjaj polarne noći kakva u ovo vreme pohodi najudaljenije ljudske naseobine arktičkog kruga – bočni harmonik frekvencije polarne noći, kako bi tu pojavu fizičari opisali. Više od mesec dana ovde neće biti sunca, taman toliko koliko u krugu pod Medveđim kolima neće biti dana (Medveđim kolima nazvaše Grci ono tamo daleko mesto gde sever caruje). Od dvadeset osmog novembra, kad su njegovi zraci još samo dim iz našeg odžaka uspevali da taknu pa do sedamnaestog januara nećemo se njegovim osmehom ogrejati. Ostaje nam da se, kao vernici pred bogom svojim, jedino klanjamo freskama koje sunce šara hodajući po krošnjama na vrhovima brda. Ta brda su naš usud i naša blagodet istovremeno: od sunca nas sakrivaju, a kad je van tame našeg vilajeta ciča zima, od nje nas zaštićuju.

Dvadeset osmog novembra rodila se moja majka – sunce je znalo kada da mi se skrije. Znalo je da će mi i bez njega biti oko srca toplo i duša raznežena. Niko ne greje takvom toplinom kao pomisao na majku. Majka je jedino sunce koje nas greje i kad sunca nema.

KRAJ

© 2020 Branimir Perić

Tekst može biti preuzet i objavljen u delovima ili celini i to isključivo uz poštovanje sledećih uslova: (1) uz navođenje punog imena i prezimena autora i postavljanje linka na stranicu ovog sajta sa kojeg je preuzet, (2) bez izmena preuzetog teksta i (3) pod uslovom da se preuzimanje i objavljivanje ne vrši u komercijalne svrhe. Preuzimanje, kopiranje i objavljivanje ovog teksta suprotno navedenim uslovima predstavlja kršenje autorskih prava.

---

"Harmonik polarne noći" je objavljen aprila 2023. na stranama 64 i 65, u broju 11, godina VI, časopisa "Nekazano", koga izdaje Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika "Nekazano", Bar, Crna Gora.

Promocija 11. broja časopisa »Nekazano« i proslava Svetskog dana knjige i autorskih prava održana je  23. april 2023. u Dvorcu kralja Nikole, u Baru (Crna Gora).

---